44 NIJANSE GADOSTI

Svaki put kad se čoveku učini da je podmornica koja uranja u bujicu mutne zapadne rusofobije došla do dna negde u ukrajinskim stepama, obavezno neko kuca odozdo. Ovog puta s izuzetnom upornošću – čitava 44 puta, pri čemu još kaže: «Sedi, ja ću da otvorim!» Detektivski triler snimljen po romanu izvesnog Toma Roba Smita sigurno će dospeti na rejting najpaklenijeg antisovjetskog treša u istoriji kinematografije. 

Film «Dete 44» neće spasiti ni buran siže, ni sjajni glumci – Gari Oldman, Vensan Kasel i Čarls Dans (kod nas poznatiji kao Tajvin Lanister). Sve pojedinosti se gube u fantastično glupom i lažnom sadržaju, koji Sovjetski Savez iz vremena Staljina prikazuje kao Mordor, a njegove stanovnike kao prljave, amoralne, kukavičke i fizički prosto odvratne orkove. Ovaj cilj se ni ne krije: «Jedan od glavnih junaka romana je Sovjetska Rusija – čudovišna smesa užasa i apsurda,» - izjavljuje autor romana.

Smitov opus počinje od toga što za vreme velike gladi u Ukrajini (knjiga je, uzgred rečeno, izdata upravo u ovoj zemlji) dvojicu braću-siročadi napadaju ljudožderi i otimaju jednog od njih kako bi njime nahranili sopstvenog sina. Međutim, ovaj umire ne dočekavši ljudsko meso i ljudožderi žrtvu ostavljaju za tov... oprostite, usvajaju dečaka i daju mu ime i prezime tipično za centralnu Ukrajinu: Lav Demidov. On stasava i počinje da radi u MGB. Ovde saznaje za zagonetna ubistva dece koja se dešavaju u celoj zemlji. Istovremeno rukovodstvo testira njegovu lojalnost zahtevajući da se odrekne žene Raise, na šta Lav ne pristaje.

Demidov je ražalovan u običnog milicionara i poslat u daleki grad Voljsk zapadno od Urala, ali i tamo nailazi na sličnu sliku kriminala. Zainteresovavši načelnika lokalne milicije generala Nesterova (igra ga Oldman) Lav uprkos MGB-u počinje da traži manijaka. I dolazi do svog brata Andreja koji ubija decu kako bi... privukao pažnju Lava i kako bi ga ovaj ubio. Za ovu sjajnu istragu Demidov dobija unapređenje i pravo da osnuje službu za istraživanje ubistava u moskovskoj miliciji.



Ovo je, ponavljam, prepričavanje romana, a ne filma, gde je sve mnogo prljavije i apsrudnije. Počevši od toga što se manijak preziva Maljevič (i očigledno, muči svoje žrtve primoravajući ih da gledaju «Crni kvadrat»). Smit u svom falsifikatu uspeva da ne primeti Staljinovu smrt, premda se radnja odvija u februaru-martu 1953. godine. U drugoj polovini marta i nadalje kod njega deluju saradnici MGB-a i on dugo razmišlja o njihovoj neravnopravnosti s kolegama iz MUP-a, odnosno, nije mu poznato da su posle smrti vođe oba nadleštva spojena u jedno ministarstvo na čelu s Berijom i da general MUP-a nije imao razloga da se plaši kapetana MGB-a, tim pre ražalovanog, kako tvrdi autor. Odnosno, Tom Rob Smit ne da slabo poznaje činjenice – on nema pojma ni o čemu.

Glavna sumanuta ideja knjige i filma koja se pripisuje sovjetskoj vlasti jeste teorija da je «svaki đak učen tome da su: ubistva, krađe i silovanja odlike kapitalističkog društva, zato je uloga milicije bila svedena na minimum». (Zanimljivo je čime su se onda bavili Gleb Žeglov i Volođa Šarapov?) Usamljeni Lav Demidov želi da otkrije serijsko ubistvo, a rukovodstvo na svim nivoima pokušava da ga omete, jer u sovjetskom društvu koje živi po staljinskom Ustavu serijskih ubistava nema i ne može biti.

Podsećam: 1938-1939. godine Sverdlovsk je zahvatio talas ubistava dece. Zahvaljujući radu pojačanih patrola milicije – upravo one čija je uloga «svedena na minimum», na licu mesta zločina je uhvaćen 15-godišnji Vladimir Vančevski, koji je priznao osam ubistava. Manijak-tinejdžer je dobio što je zaslužio, ali je verovatno upisan u statistiku kao jedno od «dece koju je Staljin streljao» i koja ukrašava poslednje stranice Smitove knjige... U Lenjingradu je 1945-1946. godine operisao još jedan serijski ubica Filip Tjurin kojeg su milicionari uhvatili posle godinu i po dana delovanja. I nikakva ideologija, kao i u slučaju s Vančevskim, nije im branila da rade.



Film Danijela Espinose se sastoji od lažnog pljuvanja po Rusiji i Rusima, koji su preuzeti iz knjige, pa još i pridodati. Juriš na Rajhstag, podiže se zastava Pobede. Fotograf od Demidova i njegovih drugova zahteva da skinu s ruku desetine satova koje su oduzeli Nemcima. Demonski bezbednjak Vasilij prvo strelja sasvim nevine ljude za vreme hapšenja osumnjičenog, a zatim ubija kolegu u samoj kancelariji i bez obzira na to, ne samo da nije dospeo u podrume Lubjanke, već nije ni smenjen. Milicija za koju je silovanje do maločas bilo rudiment buržoazije, organizuje pravi pogrom homoseksualaca kojih, kako se ispostavlja, ima na stotine u jednom od ne baš velikih sovjetskih gradova. (Čak je čudno što režiser u kadar nije ubacio još neke «ženske s maskama na licu»). U Moskvi, po uverenju američkih kinematografista postoji «Centralna stanica». A doušnik-direktor mami svoje žrtve-nastavnice tomom «Arhipelaga GULAG», koji je, podsetiću, objavljen 1973. godine. 

Sovjetska Rusija je prikazana kao mesto gde nema ni saosećanja, ni sažaljenja, ni poštovanja, gde nema nikakve pravne procedure i gde caruje primitivno brutalno nasilje. U ovom središtu tame gmižu orkovi kakvi su, kako se ispostavlja, i pozitivni i negativni junaci. Ne bi bila velika nesreća da se ovakva pustoš spali atomskom vatrom – to je verovatno jedini zaključak do kojeg će doći zapadni gledalac na osnovu ove radnje. Ako ova trula jabuka i pronađe mesto u istoriji kinematografije, to že biti samo kao spomenik odvratnom zapadnom rasizmu, koji potpuno uništava svaku objektivnost i pravednost prema Rusiju. Čak i u onom dvosmislenom i spornom obličju kakav je bio Staljinov SSSR.

I još jedna stvar je čudna – u širenju ovog falsifikata učestvuju ukrajinski ugovarači. U principu, na osnovu sižea knjige i filma direktno proističe da Ukrajinci koji su podvrgnuti gladi lude i počinju da rade do te mere čudovišne stvari da je moralno opravdano čak i ako ih moskovski agent državne bezbednosti ubije. Da li su u Kijevu svesni kakvi zaključci slede iz ovoga?

List «Kultura»

Jegor Holmogorov

Sa ruskog Marina Todić