Zašto se prodaje jugoslovensko i srbsko filmsko blago?

„Avala film“, najveća filmska kompanija u bivšoj Jugoslaviji, koja je u stečaju od 2011. godine, 22. aprila biće ponuđena na prodaju. Time se gotovo 50 odsto jugoslovenske filmske baštine prepušta na milost i nemilost privatnom vlasniku, upozoravaju filmski stručnjaci i stvaraoci.

Nekada moćni filmski studio, zamišljen po ugledu na čuveni italijanski „Činečita“, snimio je, počev od 1947. godine, odnosno od prvog jugoslovenskog igranog filma „Slavica“, oko 200 igranih i više od 400 dokumentarnih filmskih ostvarenja.

U stvaranju ovog dragocenog filmskog fonda, koji se čuva u Arhivu Jugoslovenske kinoteke, učestvovala su najveća imena jugoslovenske i srpske filmske umetnosti, ukazuje u razgovoru za Sputnjik direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović.

„To nije roba. To je kulturno dobro! To su filmovi koji su deo filmske istorije na ovim prostorima, i u Evropi, i u svetu. Ti filmovi su decenijama uspešno predstavljali ovu zemlju na međunarodnim filmskim festivalima, donosili nagrade. Dičili smo se njima. To su filmovi Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Puriše Đorđevića, Milene Dravić, Bate Živojinovića, Smokija Samardžića i svih drugih jugoslovenskih glumaca i reditelja koji su za Avalu snimali te filmove ili igrali u njima“, naglašava direktor Jugoslovenske kinoteke.

Prodaja „Avala filma“, kaže Zelenović, izaziva mnogo nedoumica, a naročito u segmentu koji se tiče autorskih prava. „Prava pripadaju pre svega autorima, potom producentima, koproducentima… Mislim da nije prirodno da porodica Žike Pavlovića (ili nekog drugog znamenitog filmskog autora) nema baš ništa od toga što je on učinio za našu kinematografiju, a da ima neki tajkun“, upozorava Zelenović.

On napominje da se na prostoru Filmskog grada na Košutnjaku, gde je smešten „Avala film“, nalaze i studiji Radio-televizije Srbije, Arhiv Jugoslovenske kinoteke, „Zastava film“, „Košutnjak“, te da bi prilikom prodaje „Avala filma“ trebalo razmišljati i o potrebama tih ustanova i preduzeća.

„Hipotetički, a bojim se da bi to moglo da bude i stvarno, neko će pored zapaljivih depoa Jugoslovenske kinoteke, gde se čuvaju najznačajniji filmovi od 1895. do 1952. godine (snimljeni na samozapaljivim nitratnim trakama), jednog dana da sagradi kafić, hotel ili stanove, reći će da depoi ugrožavaju ljude koji tu žive i tražiće da se Kinoteka iseli. Moramo o tim stvarima da mislimo dugoročno“, ukazuje Radoslav Zelenović.

Direktor Jugoslovenske kinoteke podseća na katastrofalnu privatizaciju „Beograd filma“, koja je, pored ostalog, dovela do zatvaranja niza bioskopskih dvorana u centru srpske prestonice. Umesto toga, Zelenović predlaže da se deo imovine Avala filma iskoristi za osnivanje muzeja domaće kinematografije.

„Zašto u tim prostorima ne mogu da se rekonstruišu neke scene, da se izvuku neki kostimi, da se izvuče sve ono što se nekada zvalo Balkanski Holivud. Pitanja ima mnogo, a odgovor je samo jedan: `Prodati pošto zašto`“, zaključuje Radoslav Zelenović.

Nadležni ćute

Iako je reč o zaštiti kulturne baštine, Ministarstvo kulture i informisanja Srbije proglasilo se nenadležnim za slučaj „Avala filma“, dajući kratko obrazloženje da je reč o preduzeću u stečaju.

Poverioci su, objašnjava Radoslav Zelenović, oni koji vrše pritisak na Agenciju za privatizaciju, kao stečajnog upravnika „Avala filma“, da proda to preduzeće kako bi se izmirila njegova dugovanja.

Jugoslovenska kinoteka obratila se Privrednom sudu s molbom da iz privatizacije izuzme filmski fond Avala filma.

„Fond `Avala filma`, kao i sve ono što je snimljeno u Srbiji do devedesete godine, treba `nacionalizovati`, kao što su činile mnoge socijalističke zemlje i zemlje iz okruženja. To je proizvela zemlja Srbija, dakle, to treba da bude vlasništvo zemlje Srbije koje čuva Jugoslovenska kinoteka“, kaže Radoslav Zelenović.

Grad izgubljenih filmova ili Beograd na brdu

Početna cena za kupovinu Avala filma nešto je manja od devet miliona evra. U Agenciji za privatizaciju objašnjavaju da će novi vlasnik imati pravo korišćenja zemljišta, pošto kupuje „Avala film“ kao pravno lice.

Filmske stvaraoce brine da će, kada se izvrši konverzija iz javnog u građevinsko zemljište, ceo prostor biti iskorišćen za izgradnju stambenih objekata i hotela.

Glumac, reditelj i producent Dragan Bjelogrlić izjavio je da nema ništa protiv „Beograda na brdu“, ali pod uslovom da se deo prihoda od izgradnje nekog novog stambenog ili hotelskog kompleksa uloži u razvoj domaće kinematografije.



Zbog najavljene aukcijske prodaje „Avala filma“, ekipa nagrađivanog dokumentarnog filma „Sinema komunisto“ Mile Turajlić pokrenula je kampanju „Grad izgubljenih filmova“, pozivajući građane da potpišu peticiju kojom će od Vlade Srbije biti zatraženo da filmski katalog tog preduzeća ne bude prodat, već nacionalizovan i dat na raspolaganje Jugoslovenskoj kinoteci.

Ekipa filma „Sinema komunisto“ često je tokom snimanja odlazila u Avala film, te je imala priliku da vidi koliko je filmski studio propao, kaže u razgovoru za Sputnjik producentkinja Iva Plemić.

„Nazvali smo ovu kampanju 'Grad izgubljenih filmova', jer je potpuno neverovatno da se u bilo kojoj državi 50 odsto celokupne produkcije zemlje, kakva je bila bivša Jugoslavija, stavi na doboš i da se prodaje kao neka nekretnina ili neka stvar koja ima isključivo materijalnu vrednost“.    

Na fejsbuk stranici kampanje i na web sajtu filma „Sinema komunisto“ https://www.cinemakomunisto.com/ zainteresovani mogu da pogledaju materijale o „Avala filmu“ — video klipove, filmske inserte i tekstove ljudi koji su obeležili rad ovog filmskog preduzeća.  



Među brojnim kulturnim delatnicima koji se protive prodaji arhiva Avala filma jesu i predstavnici Filmskog centra Srbije i Udruženja filmskih umetnika Srbije, koji smatraju da taj fond treba da dobije status kulturnog dobra.

Privatizaciji „Avala filma“ bila je posvećena i nedavna sednica Odbora Skupštine Srbije za kulturu i informisanje, na kojoj je formirana radna grupa za razmatranje najboljeg rešenja za to preduzeće.