Klupko predrasuda

Dr Ljiljana Tomović, iz Instituta za zoologiju Biološkog fakulteta u Beogradu, doktorirala je na poskoku, a desetak godina proučava sve gmizavce i vodozemce na terenima Srbije i okolnih država 

Kod većine ljudi na svim kontinentima sama reč zmija izaziva neku tihu jezu, a njena pojava, bez obzira na to da li je otrovna ili ne, paniku. Taj strah nije urođen niti nasleđen, već se kulturološki prenosi od predaka i okoline, mnogo je više iracionalan nego racionalan, odnosno višestruko nadilazi realnu opasnost. Iako od ujeda pčele strada mnogo više ljudi nego od ujeda zmije, ona je predmet mnogih mitova, predrasuda i verovanja, simbol mistike pa i zla, ali i apotekarstva na Eskulapovom štapu.

Za lov na zmije neophodne su rukavice	Ljuta (a i otrovna) guja šargan

Zbog svega toga, ovi gmizavci najviše interesuju dr Ljiljanu Tomović. Mada se bavi svim vrstama vodozemaca i gmizavaca, doktorirala je na poskoku, ubedljivo najčešćoj otrovnici u našoj zemlji. U razgovoru sa njom pokušali smo da saznamo nešto više o zmijama ovog podneblja, otrovnim kao i neotrovnim. A pošto je to neiscrpna tema, nekom drugom prilikom daćemo reč i ostalim članovima ovog istraživačkog tima sa terena: herpetologu Rastku Ajtiću, iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, i dr Jelki Crnobrnji-Isailović, sa beogradskog Instituta za biološka istraživanja. Preko njihove lične saradnje dobro sarađuju i njihove ustanove, što kod nas nije baš čest slučaj.

Otrovne su manje

Od početka proleća mnogi stanovnici većih gradova u Srbiji, čak i samih njihovih centara, panično traže pomoć ova tri stručnjaka, pošto im se zmije, posle zimske hibernacije, „odjednom” pojavljuju u podrumima, haustorima, tavanima, dvorištima...

– To su neotrovni potomci retkih preostalih primeraka koji nisu pobegli od čoveka kada im je on zauzeo njihovo prirodno stanište. Ipak se sklanjaju od njega, ali će tu i ostati jer imaju dovoljno hrane – kaže dr Tomović. – Udarna sezona im je april i maj, kada se bude, svlače košuljicu, pare se, a potom razilaze i žive svaka za sebe, taložeći rezervne materije za idući zimski san. Najčešće četiri vrste koje se sreću u gradovima su: ribarica, belouška, stepski i Eskulapov smuk. 

Karakterističan roščić poskoka	Slepić može da bude dugačak do metra

Na teritoriji Srbije odnos između neotrovnih i dve najčešće vrste otrovnih zmija – poskoka i šarke – jeste otprilike osam prema dva, s tim što se u kanjonima i planinskim predelima taj odnos malo menja u korist otrovnica. Neotrovne zmije su u principu mnogo veće: smuk može da bude dug i dva metra i debeo kao ruka, dok nema poskoka dužeg od 90 centimetara. Šarke su kod nas neuporedivo ređe od poskoka i žive tek na 1.700–1.800 metara nadmorske visine, pod uslovom da nema snega. I jedna i druga otrovnica imaju šare na svetlijoj osnovi, (romboidne poskok, a cikcak šarka), izrazito trouglastu glavu u kojoj su smeštene otrovne kese i vertikalne zenice, a poskok na njenom vrhu ima roščić. Obe su viviparne, odnosno rađaju žive mladunce, za razliku od oviparnih smukova koji se legu iz jaja.

Ujedaju samo u nuždi

Sinusoidno mišićno kretanje usled nedostatka ekstremiteta, hladnoća tela, hipnotišući pogled bez treptanja i račvasti jezik, sve su to obeležja zmija, otrovnih ili ne, koja i izazivaju jezu.

– Mnogi misle da su zmije ljigave, ali sasvim naprotiv, potpuno su suve – objašnjava naša sagovornica. – Na površini tela imaju tanku kožu prekrivenu velikim brojem rožnatih pločica koju nekoliko puta godišnje odbacuju u jednom komadu. I nije tačno da je njihova krv hladna, već je reč o tome da ne mogu da stvore sopstvenu toplotu, pa je određuje spoljašnja temperatura. Zato i vole da se sunčaju. Nemaju uši i ne čuju, ali osećaju vibracije zvučnih talasa preko donjoviličnih kostiju, kao i vibracije podloge. Njihov račvasti jezik, izvor mnogih strahova i predrasuda, služi kao vrlo razvijeno čulo mirisa i ukusa.

Takođe je predrasuda, saznajemo, da poskok skače, tako da mu je ime potpuno neadekvatno. On samo izbacuje gornji deo tela takvom brzinom da može da ujede žrtvu dva–tri puta dok ona uopšte primeti da se pokrenuo. Međutim...

– Zmije imaju prirodan instinkt da pobegnu od opasnosti, pa čak i da se potpuno umrtve kako ne bi bile primećene. Ujedu pribegavaju tek kad su do kraja ugrožene ili nagažene. Zato, ako sretnete zmiju u prirodi, budite mirni čak i ako pređe preko vas, ne pravite nagle pokrete i ona će proći. Znam, to je lako reći, ali...

 Bolje bez seruma

Na kraju smo stigli do ujeda i to sa ona dva igličasta otrovna zuba, ali to još ne znači da će zmija i da izbaci one dve–tri kapi providne žućkasto-zelene otrovne tečnosti. Ujed može da bude samo upozoravajući, kako bi otrov prištedela za ručak, obično u vidu nekog glodara, ali može da bude i pravi. U tom slučaju treba znati dosta toga – idemo samo na najbitnije.

Oko 90 odsto ljudi kod nas preživi ujed otrovnica od koga najčešće stradaju stariji, deca, hronični bolesnici... Zdrav čovek retko, osim ako je baš alergičan na zmijski otrov, a i tu ima pomoći pod uslovom da se brzo reaguje... Nije isto da li je ujeden neki od ekstremiteta ili mesto bliže glavi, i da li potiče od poskoka koji ima takozvani hemoragični, ili šarke koja ima kombinovan hemoragični i neurotoksični otrov. To je vrlo važno znati i reći lekaru u zdravstvenoj ustanovi. Inače, posledice ujeda mogu da budu akutne: otok, crvenilo, bol, znojenje, mučnina, slabost mišića, halucinacije, kolaps... i da traju i do nekoliko meseci, i hronične: trajna, oštećenja jetre, bubrega, očnog dna... Da bi se to maksimalno sprečilo, na terenu treba preduzeti prvu pomoć.

– Ranu treba iscediti do sukrvice, a nikako isisati zbog mnoštva mikroranica u ustima, a potom ceo ekstremitet ili mesto ujeda imobilisati, prekriti hladnom oblogom i blago umotati zavojem kako bi se otrov što sporije širio. Iz istog razloga ujedeni mora da miruje, ne pravi nagle pokrete, i nipošto ne sme da pije alkohol, već mu treba davati što više vode. Posle toga ga što pre transportovati do najbliže bolnice.

Iako više od decenije istražuju po raznim krševima, podrazumeva se uz pomoć debelih kožnih rukavica, dr Tomović i njene kolege nikada na teren nisu nosili serum protiv zmijskog otrova. Iz više razloga: prvo, serum je valjan samo na plus osam stepeni, a to je teško obezbediti, drugo, ima ograničen rok trajanja, treće, i najvažnije, on iziskuje antišok terapiju bez koje može da ubije onoga ko bi inače verovatno i preživeo. Mada razgrađuje otrov da ne bi bili ugroženi vitalni organi, u svetu se serum retko daje čak i u bolničkim uslovima, već se primenjuje tzv. simptomatska terapija kojom se organizmu pomaže da se sam izbori.

Zaključak: – Ako shvatimo da je u prirodnom lancu sve harmonično i povezano, da gde nema predatora nema ni plena i obrnuto, da su zmije korisne jer održavaju ravnotežu glodara koji prenose razne zarazne bolesti, da je zmijski otrov veoma dragocen u proizvodnji lekova za tumore, Alchajmerovu ili Parkinsonovu bolest, da spadaju u retke životinje koje ne prenose bolesti na ljude... imaćemo mnogo manje razloga da ih se plašimo.

Zaštićene

Od približno 2.900 vrsta zmija poznatih u svetu, otrovno je oko 400, a kod nas, od 15 vrsta ukupno, otrovne su tri. Sva istraživanja na terenu rade se na živim primercima koji se, uz maksimalnu pažnju i minimum maltretiranja, neozleđeni vraćaju u prirodu. Neke vrste, kao što su stepski smuk, belouška, poskok, šarka... posebno su zaštićene zakonom.