Srećna nova! Šta nas čeka 2010?

Naprednjaci će morati da pokažu šta je njihova politika. – Kopnjenje radikala i narodnjaka. – LDP sigurnosni ventil vladajuće koalicije. – Blagi politički zemljotres posle odluke Međunarodnog suda pravde. – Ekonomija važnija od politike

Uvodnik glavnog i odgovornog urednika "Politike", Dragana Bujoševića: BEZ PARLAMENTARNIH IZBORA

Razumljivo, opozicija će tražiti izbore u 2010. godini. Posao opozicije i jeste da ponavlja: 1. da vlast vodi narod i državu u propast, da nikada nije bilo gore i da su zato 2. neophodni izbori odmah i sada, a na kojima će 3. sigurno da pobedi opozicija.

Ali ovo neće biti godina vanrednih parlamentarnih izbora.
I kada bi se ujedinili radikali, narodnjaci i naprednjaci – ne bi mogli da sruše vladu. Malo ih je i slabi im snaga. Radikali gube podršku u biračkom telu i teško da tu nešto mogu da promene i mlade snage koje bi trebalo da preuzmu lidersku palicu od Dragana Todorovića i dama čiji je najjači argument cipela zavrljačena prema političkom neistomišljeniku. Čak i brzi povratak Vojislava Šešelja iz Haga teško da bi podigao rejting radikala. Biračko telo Srbije dugo već pokazuje da mu je pun kofer radikalizma i ekstremizma.

Narodnjaci kopne lagano i to mnogim njihovim pristalicama jeste dovoljan povod za beg u naprednjake. Javno svrstavanje Velimira Ilića uz Tomislava Nikolića i njegovo požurivanje Vojislava Koštunice da isto to uradi samo će pospešiti taj trend, koji će, naravno, ohrabrivati i naprednjaci. Kada Nikolić kaže da mora prvo da proveri da li je Koštunica za Evropu on samo šalje poruku kolebljivim narodnjacima da što pre pređu na njegov brod. U 2010. samo će se uvećavati napori tandema Nikolić–Vučić da dodatno okruni biračko telo koje je verovalo u Koštunicu.
Lokalni izbori u 2009. pokazali su da naprednjaci ne mogu da budu sigurni u svoj dalji rast. Dobili su Voždovac i Zemun, ali su izgubili u Leposaviću, Vrbasu, Kosjeriću, Rumi i Kovinu. Naprednjaci će imati dva ključna problema u svojoj politici. Prvi je da pokažu šta je to njihova politika. Jer kada Nikolić kaže da je politika Borisa Tadića odlična samo što je Tadićevi saradnici loše sprovode, on poručuje da nema svoju politiku i da se nudi da bude izvođač tuđe politike i otvara pitanje zašto bi kopija bila bolja od originala, zašto bi na ruci umesto pravog „roleksa” nosili repliku ili zašto bi umesto originalne slike Save Šumanovića na zidu držali reprodukciju isečenu iz časopisa. Što više vremena budu provodili u opoziciji bez jasne politike (ne glasamo za Statut Vojvodine, ali ne podnosimo tužbu Ustavnom sudu...) naprednjaci će raditi protiv sebe, kao što će činiti ako se nude kao kopija originala.
Drugi problem naprednjaka će biti verodostojnost. Za Nikolića i Vučića do juče je Tadić bio uništitelj Srbije i Srba, danas je njegova politika odlična. Šešelj je bio bog, sada je dno. Do juče su i Amerikanci bili prvi satrapi Srbije i Srba, a danas je Amerika broj jedan i Srbija ne može bez nje ni čašu vode da popije. Konačno, kada Goran Cvetanović, osuđen zato što je na nacionalnoj osnovi vređao Ivanu Dulić, pre dva-tri dana iz radikala pređe u naprednjake to će se pre shvatiti kao transfer iz ekonomskih a ne iz ideoloških razloga i otvoriće pitanje koliko je para i moći potrebno da vuk promeni i dlaku i ćud.
Čedomir Jovanović će u 2010. pokušavati da na novoj politici i opozicija i prijatelj vlasti obezbedi siguran ulazak u parlament na prvim narednim izborima. To će reći da će istovremeno da bude dodatni sigurnosni ventil vlade Mirka Cvetkovića čiji će ključni politički problem da bude što se nalazi u senci Borisa Tadića. A garant opstanka Cvetkovićeve vlade biće i manje stranke (G17 plus i SPS sa svojim partnerima) koje u njoj imaju značajne pozicije i kojima još nije vreme da istrčavaju na birališta.

U političkoj ravni vladajuća koalicija imaće jedan veoma osetljiv trenutak. Biće to, kako se očekuje, polovinom godine kada Međunarodni sud pravde bude dao odgovor na pitanje da li je samoproglašena nezavisnost Prištine u skladu sa međunarodnim pravom. Pre toga i posle toga zvanični Beograd će ponavljati da nikada neće priznati nezavisnost Kosova i pokušaće da što veći publicitet imaju izjave poput one švedskog premijera da Srbija mora da učestvuje u konačnom rešenju problema Kosova. To će reći da postojeće rešenje nije konačno i da se i Srbija pita. Šta god da kaže sud, narodnjaci i radikali će morati da budu glasno protiv, a naprednjaci će morati da budu znatno tiši kako bi broj jedan (Amerika) i Evropa ostali u uverenju da su se Nikolić i Vučić – promenili.

Sa pasošem za Evropu u džepu vladajuća koalicija je pokazala ko je evropska snaga Srbije i sa tom titulom, koju neće moći da joj oduzmu naprednjaci, ona će morati pre svega da radi na uzdizanju privrede, odnosno na povećavanju standarda i broja zaposlenih. To će biti dva glavna kriterijuma za njen uspeh, odnosno neuspeh. Ako u tome bude uspešna neće biti važno da li je Cvetkovićev kabinet u senci Tadićevog kabineta. U suprotnom oba kabineta biće krivci za neuspeh.

Dakle, u 2010. posao vladajuće koalicije će biti da poboljšanjem stvarnog života stanovništva pridobije njihovu politički naklonost. Zato će ekonomski izazovi biti neuporedivo veći od političkih.