Satirična priča Kako smo rascepili gusle javorove

Satirična priča

           KAKO SMO RASCEPILI GUSLE JAVOROVE

    Sve je počelo potkresivanjem glasa ko žalosne vrbe . Potkresana vrba bi bujala još više, što sa glasom nije bio slučaj. Kad smo rođeni zasadili šumu javorovu da raste uporedo... Gromovi rasecali javor ko iverje, duvali u žar raspirivači...

   Tek rođene napojili nas vodom iz tikve, zahvaćene sa tri bunara i magarećim mlekom. Okupali nas na izvoru da niknu glasovi, ko pelceri. Amajlija nam: nokat od orla, zub od vuka, trn od crnog gloga i nezaobilazno guščije pero. Pratile nas uhode, presvlačile zmijske košuljice i ljušture guštera. Njihove trostruke senke, potkopavale su zemlju ko krtice. Kostimografi i međaši, nalik na stršljenove i pijavice, na strašila za ptice, za vratom su nam i za petama. Zbog kresanja glasa letelo je perje i paunovo i labudovo .Prelistavale se knjige rodoslovlja . Izvod iz matične knjige rođenih dokazao je da su nam šume javorove-blizanci!  DNK našeg ćutanja je progovorio. Likovali međaši, njima smo vredeli koliko pepela u šaku stane

  .Darivali nam kožna sedla i zlatne potkovice, još  samo da nam zajašu grbače i da započne mamuzanje...U međuvremenu otkrili smo da tajne službe, još  uvek čuvaju arhivske snimke pesnika koga nema i pesmu guslarsku. Nastupilo tajno šibanje poslednje reči. Potkovaniji od nas, sposobni da potkuju i konja i ovna i jarca i vola, a da neće  golubija i jaja noja, prepelica, slavuja.. .Spremni su da nas satru do poslednjeg

kolena. Ko da smo šugavi jalovci, sabljari nam komadaju glasove. Ko da nam je kamen u ustima, dok nas vuku za jezik . A naši rođaci po peru, misleći da se rat nije završio, skrivali su se visoko u brdima, sve dok im mi dole potpisani književnici, jasnovida i luči, ko ševe sto pevaju dugo u letu, nismo dojavili lozinku. O nama grbavcima pogurenima, koji nisu na istoj frekvenciji sa oštracima jezika. Naš  tajni dosije beleži da iako su nas trovali : bunikom, čemerikom i kukurekom, da smo najčešće držali savijene glave i  jezik za zubima. A  na grbači uhode...Koračali smo umornih tabana, živi sahranjeni, samonikli, a ustuknuli. Otresli nas ko šljive, ko dudinje, ko mušmule i žute džanarike. Potkresali i glas i koren i seme. Šibali narod na mrtvo ime. Brojali rebra. Raspojasanih pupkova uništavali tonske zapise naše pesme. Krenuli u lov na zečeve, propuštajući nas kroz špalir toplog zeca... Marširaju njihove vojske, palacaju ko dvoglave zmije, ko jahači vetra. I baš  onda kad zaćutali progovori, digne glavu, kad prerodi živa reč , koja je nadživela i kornjače i

lažna svedočenja i vrzina kola kovača munja, podmetača kukavičijih jaja, međaša od glogovine i pesme prepariranih ptica. Baš  tada... Doživeli smo da nas uhode sa puno imena.šibaju prepolovljene .Da krešu glas javora, rascepe gusle vekovne. Da bez glasne reči postanemo bele vrane i crne ovce. Da nam rascepe Boga, raskopaju zemlju, rasparčaju pleme, saseku narod, raspolute crkvu, prepolove mošti isceljujuceg sveca, preseku pogaču, raspolute jezik, raspolove glas i srce lastavice.

  Zora ko tek pomuženo kozje mleko, a ja grbavac bosonogi , bez vunenih čarapa, bez praporaca . Gusle rascepljene, raspukle se napola. Sad nit ih sviram ja, nit ih svira uhoda . Dok ne prekipi. A potkovani glas bukne kao vrba... Vuku nas za jezik, svrbi, ko da sam se koprive najeo. Naćutao sam se. Vreme je da progovorim. Svirale mi rastu na drvetu, ko gusle javorove. Iako sam prepolovljen, raspaliću po uhodama. Diću i glas i glavu kao buru. Ogrlatiću! Ja nisam bukva.  Ja sam javor, sa grbače zbaciću guštere i jahače vetra.

  Jer, to je moj usud i beleg od rođenja...Tako mi glasa potkresanog.

Slavica Jovanović

iz knjige "Podsmevač " objavljene 2009. godine izdavač : Udruženje pisaca Srbije

Satirična priča objavljena je u "Primorskim novinama" 2000. godine Izdavač : Informativni centar Budva

   Slavica Jovanović novinar i književnik