NATO osiromašeni uranijum: Srbija po smrtnosti od tumora prva u Evropi

Među posledicama NATO bombardovanja Srbije jeste i stalno povećanje broja obolelih i umrlih od raka.

Bacanje bombi s osiromašenim uranijumom na područje Kosova i Metohije i rubnih delova Pčinjskog okruga 1999. izazvalo je pre desetak godina pravu „eksploziju“ limfoma i leukemije u centralnoj Srbiji, a očekuje se da će zvanični zdravstveni izveštaji za 2014. godinu pokazati da se drastično povećao i broj obolelih od solidnih malignih tumora, kaže u razgovoru za Sputnjik predsednik Društva za borbu protiv raka, profesor Slobodan Čikarić.

Eksplozija malignih oboljenja

Poslednji zvanični izveštaj Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ obuhvata period do 2012. godine. Prema podacima koji su tada objavljeni, na području centralne Srbije i Vojvodine zabeležen je porast broja obolelih od limfoma i leukemije za čak 80 odsto.

Najveći rast broja obolelih zabeležen je 2006. godine, upravo u periodu kada se završio latentni period između dejstva kancerogenog radioaktivnog materijala i pojave oboljenja. Istovremeno, povećao se i ukupan broj obolelih od svih vrsta malignih oboljenja, pa je proteklih godina broj umrlih od raka u centralnoj Srbiji skočio za 11 odsto.

Profesor Čikarić kaže da bi moglo da se očekuje i upadljivo povećanje broja obolelih i umrlih od solidnih malignih tumora u izveštaju za 2014. godinu.

„To je pretpostavka koja može da se desi, ali ne mora. Tkiva za leukemiju i limfome su visokoosetljiva na jonizujuće zračenje. Prosečni latentni period između dejstva kancerogenog materijala i pojave leukemija i limfoma jeste 7,5 godina. Za solidne maligne tumore, koji čine 95 odsto svih malignih oboljenja, taj period je 15 godina, i to je upravo 2014. godina. Zdrave ćelije solidnih tkiva su radiorezistentnije, otpornije, ne mora se desiti ’eksplozija’, ali neko povećanje bi moglo da se desi“, smatra Čikarić.

Početkom februara ove godine, kako navodi profesor Čikarić, Institut za javno zdravlje u Prištini podneo je izveštaj o malignim oboljenjima u 2013. i 2014. godini na području Kosova i Metohije, prema kojem je na tom području zabeležen porast broja obolelih od malignih tumora za 57 odsto.

„Kod nas, po mom proračunu, ako trend rasta bude isti kao do sada, treba da bude 40.000 novoregistrovanih u centralnoj Srbiji i Vojvodini, odnosno 5.500 novih slučajeva bolesti na milion stanovnika“, kaže Čikarić i napominje da je u poređenju sa svetskim prosekom od 2.000 novoobolelih na milion stanovnika godišnje veoma zabrinjavajuća cifra.

Poređenja radi, profesor navodi da u razvijenim zemljama stopa novih slučajeva malignih oboljenja opada u proseku za 0,6 odsto godišnje, dok se stopa smrtnosti smanjuje za 1,6 odsto.

„U Srbiji je stopa incidencije rasla za dva odsto, a stopa mortaliteta za 2,5 odsto. Mi smo po umiranju od malignih tumora prvi u Evropi. To je isto jedan od pokazatelja da se u životnom miljeu stanovnika Srbije nešto posebno dešavalo“, upozorava profesor Čikarić.

Posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom

Predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka podseća da je NATO avijacija tokom bombardovanja 1999. godine na područje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, prevashodno na teritoriju Kosova i Metohije i na rubne delove Pčinjskog okruga, bacila oko 15 tona osiromašenog uranijuma, čiji je period poluraspada četiri i po milijarde godina. Profesor Čikarić, takođe, upozorava da je ispitivanjem terena utvrđeno da je na tom području pronađen i plutonijum, koji ima period poluraspada 24.000 godina.

Prema njegovim rečima, prilikom eksplozije bojeve municije sa osiromašenim uranijumom obrazovala se prašina mikronskih dimenzija koja se rasporedila po celoj Srbiji i Balkanu.

Grci su nakon dva i po meseca bombardovanja Srbije ispitivanjima utvrdili da je zračenje na teritoriji njihove zemlje povećano za 20 do 30 odsto, napominje profesor Čikarić.

On naglašava da, uprkos tome što je reč o relativno maloj količini radioaktivnog otpada, postoji opasnost po zdravlje ljudi jer je najmanja doza zračenja dovoljna da u zdravim ćelijama ljudskog organizma pokrene mehanizme koji će ih pretvoriti u maligne. Drugi rizik jeste mutacija genoma, što dovodi do rađanja dece sa psihofizičkim poremećajima.

„Deset miliona stanovnika Srbije našlo se u martu, aprilu i maju 1999. u zoni rizika od zračenja, i dalje se nalazi u zoni rizika. Zašto i mi ne bismo tražili od onih koji su uradili to što su uradili odštetu. Razgovarao sam o tome s mnogim veoma odgovornim ljudima u ovoj zemlji, ali oni koji su odgovorni nisu stručnjaci, a stručnjaci u državi ne reaguju na tu temu, jer tu temu oficijalna politika gura pod tepih, i bivša i sadašnja, a možda i buduća“, kaže predsednik Društva za borbu protiv raka.

Kriza u zdravstvu i umiranje od raka

Navodeći ove zabrinjavajuće podatke, profesor Čikarić upozorava na još jedan problem, a to je smanjenje broja izlečenih od raka.

„Problem je u tome što je 2001. stopa preživljavanja bila 46 — grubo rečeno, od 100 obolelih uspete da izlečite 46. U Evropi je to oko 50, u Švedskoj oko 62. Ta stopa u Srbiji opada, pa je 2012. bila 41. Znači da je izlečenje sve slabije“, kaže Čikarić.

Srbija je 2012. godine uključena u projekat Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa i tada je zauzela poslednje mesto na listi od 35 zemalja po kvalitetu zdravstvenih usluga. Prošle godine našla se na 34. mestu, ispred Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Rumunije.

„Onkologija Srbije je znatno doprinela da se zdravstvo Srbije nađe na ovom neslavnom mestu. Učešće radioterapije u lečenju malignih oboljenja je svega 20 do 30 odsto. U Francuskoj primera radioterapija čini više od 60 odsto procesa lečenja. Na 37.000 malignih tumora koji se godišnje otkriju i na 7,2 miliona stanovnika, Srbija bi trebalo da ima 30 generatora jonizujućeg zračenja, a ima 10 do 12 i svakog dana se jedan od njih kvari“, upozorava Čikarić.

On, takođe, navodi da se na početak radioterapije čeka i po nekoliko meseci, a optimalno čekanje je do tri nedelje. I protokoli o tretmanu malignih tumora ponekad, kako kaže, nisu u skladu s najnovijim saznanjima u onkološkoj nauci.

„Kombinujete hirurgiju, hemoterapiju i radioterapiju. U poslednjih deset godina nametnuti su protokoli o trošenju ogromne količine citostatika, a istraživački poduhvati su pokazali da citostatici ne mogu ništa da urade protiv solidnih tumora, kojih ima 95 odsto“, kaže Čikarić.

Problema ima i u kontroli lečenja onkoloških pacijenata, kao i u palijativnom zbrinjavanju neizlečivih pacijenata koji su uglavnom prepušteni brizi ukućana, umesto da o njima vode računa u bolničkim uslovima.

Profesor Čikarić, najzad, ukazuje da je skrining, odnosno blagovremeno otkrivanje malignih tumora koje verovatnoću njihovog izlečenja povećava i do sto odsto, tek u povoju.

Valentina Bulatović,