Dvesta deset godina od rođenja Hansa Kristijana Andersena

Hans Kristijan Andersen rođen  2.  april  1805 (umro 4. avgusta 1875) u gradu Odnesi. Kasnije  će on postati bogat,   slavan,   čak i besmrtan. Ali ipak roditelji su mu dali samo ime,   a prezime je  nasledio.  Ono se završava na „en”,   što je bio znak plebejskog porekla.

Malo ko ne voli  njegove  bajke i to znatno više od samog autora,   jer  ih je slavni pisac  smatrao  nedostojnim i beznačajnim stremeći da zadovolji svoje pozorišne  ambicije.   

Međutim,  stekavši najširu popularnost,   „Bajke“ su zavoleli  kraljevi i obični ljudi,   one su štapane u ogromnim tiražima  i prepričavane.

Na kraju su uparvo baš  te bajke učinile  besmrtnim svog tvorca. 

„Kraljevo novo odelo “,   „Ružno pače”,   „Snežana“ - ove svima razumljive  priče  govre o ambicijama,   o gluposti,   o javnom mnjenju,  o zabludama,   i- konačno o ljubavi  i iskrenoj odanosti.
 
Decu koja su obožavale njegove bajke - nije voleo

On je  sa zadovoljstvom pozirao,   strasno  je bio zaljubljen u svoje snimke,   ali decu,   koja su obožavala njegove bajke,   nije voleo.

Danas,   kad  mu ceo svet obeležava   rođendan,   koji se slavi  na celoj kugli zemaljskoj kao Međunarodni dan  dečje knjige,  uputno bi bilo obratiti pažnju na njegovu autobiografiju koja počinje znacima svojstvenim bajkama.

Međutim,    da mu je neko od njegovih savremenika rekao to u lice,     „imperija bajkopisca  bi mu žestoko uzvratila”. 

Ali,   to nije bio dovoljan razlog piscu da bude spokojniji. Od njegovog ogromnog stvaralačkog nasleđa  u kome je „uknjižio” pet romana,   više od dvadeset  priča,   čudovišnu „količinu” putopisnih beležaka,   sve u svemu:   pedeset tomova,  ostale su  u svetskoj književnosti  samo bajke,   i to ne sve,   nego samo nešto više od desetak od 168 koliko je ukupno napisao. 

Veran sin svoje paradoksalne  domovine

Na tom planu on je veran sin svoje paradoksalne  domovine.   Poznato je da je Danska  jedna od najvećih zemalja na svetu,   ali šta je bolje kad  se 98 odsto njene teritorije  nalazi na drugoj zemljiinoj hemisferi   i čini je ostrvo Grenlad pod večnim ledom i snegom,   kudikamo gore nego  u Pirlitoru iz naše narodne pesme „Ženidba kralja Vukašina” u kojemu  kralj-osvajač vrbuje Vidosavu meteorološkim „faktorom” („Šta ćeš u tom ledu i snijegu”? )

I tako je sin obućara  i pralje ugledao  svetlost dana u najboljem od svih svetova. Šta je mogao dobiti  od roditelje?  Sasvim malo- samo prezime   koje se završava na „sen “što je služilo kao  neoborivi dokaz  plebejskog porekla. 

Nasleđe od oca:   plahovita mašta,   izvanredan dar za jednog bajkopisca

Istina,   po  očevoj liniji je nasledio  neprocenjivo blago za jednog psica,   pogotovo ako on tvori bajke:  plahovitu maštu koja je u stanju začas da poplavi svu realnost,   kao i neutoljivu žudnju za putovanjima. 

Treba  podsetiti  kako je kasnije Hans  Kristijan uživao u komforu,  a njegov  se otac,   (još jedan paradoks! ) prijavio  u Napoleonovu aramadu i krenuo sa vojnom bulumentom u osvajanje.

Vojevati mu se,   nažalost,   nije dalo,   tako da nije imao prilike da ispiriča sinu šta je sve proživeo u ruskom ropstvu.  Vratio se kao bogalj podsećajući više  na olovnog vojnika nego na heroja velikih Napoleonovih  vojni. Ipak je Andersen stariji imao nešto zanimljivo,   a i važno,   da ispiriča svom sinu:   k’o bajagi njihovo poreklo nije plebejsko,   nego najblagorodnije,  čiji koreni  vode čak do kraljevske loze. 

Da li je Andersen  po očevoj liniji ipak bio kraljev rođak?

Tako je,   ako je verovati ovom „istraživanju” nesuđenog  Napoleonovog  heroja,   Andersen je, ni više ni manje, nego kraljev rođak.

Legenda? Može biti.  Ali pre nego donesemo sličan zaključak,   uputno bi bilo da obratimo pažnju na jedan momenant iz  biografije Hansa Kristijana   u kojemu  je  veliki pisac zapisao da se u detinjstvu igrao sa nekim Fristom  koji je kasnije stupio na danski presto (a nije bio Hamlet) pod imenom Frederika VII: 

„U detinjstvu nisam imao drugova iz ulice  sa kojima bih se igrao  osim princa.”

Interesantno je i to da posle kraljeve smrti njegov grob  je pored porodice smeo da posećuje još jedino - pisac Anderesen. 

I to je još jedan povod za razmišljanje zašto je baš to tako bilo. Ni u zrelom dobu njegov krug poznanika takođe nije ličio na plebejski.

Švedska kraljevska  porodica horski je ridala na sav glas kad joj je on čitao „Istoriju jedne majke“,    kralj Pruske i car Meksika odlikovali su ga bleštavim ordenjima i dodeljivali mu visoke stipendije.  

Kralj Kristian uspešno „rasadio“ svoju decu u Andersenove bajke

Naslednik „Frista”,   kralj Kristijan IX,   prosto nije mogao da odoli piscu pa mu je dodelio staračaku penziju u iznosu od hiljadu rigsadalera,   što bi,  da se konvertuje u evre,   danas bila pozamašna suma. I još više od toga:  on je sasvim uspešno „rasadio” svoju decu u Andersenove bajke.

A ta deca su   kasnije zaposela „politički korektne” evropske prestole-u Engleskoj,   Grčkoj,   Rusiji.

Majka ruskog cara Nikolaja II,   Dagmara,   bila je danska princeza.  Treba podsetiti da su Andersenove bajke u početku nerado objavljivane u Rusiji,   pa su uz to  podvrgavane  i rigoroznoj  cenzuri.  Ali kad je Nikolaj II stupio na carski  tron,   iz štampe  su  izašla Anderesonova sabrana dela u četiri toma,   iz čega možemo zaključiti da je princeza Dagmara ulila sinu ljubav prema bajakama. 

Žestokom,   dugonogom  plačljivku  kao statisti otvaraju  vrata Kraljevskog tetara

Čime je to ovaj Danac uspeo da osvoji srca i kraljeva i običnog sveta? Može li neko graditi  karijeru  tako što će stalno proklinjati sebe,   postojano i na svakom koraku ridajući i žaleći se na svoju zlu sudbinu?  Ako o tome pitate bilo kojeg psihologa,   dobićete jedinstven odgovor kako se tako nešto uopšte ne preporučuje. Međutim,   Andersenu je uspelo da baš na taj način napravi karijeru. 

Prvi korak na putu uspeha naparvio je dugonogi plačljivko  kad su mu  se 1820. g.  iz sažaljenja   otvorili vrata Krajevskog teatra u kome je igrao drugorazredne uloge. 

Dan kad je stigao u Kopenhagen,   6. spetmebar,   Hans Kristijan  će stalno slaviti naporedo sa rođenadanom. 

Ali,   to je bilo kasnije. 

Genijalni paranoik:  upozorenje kod kreveta:  „Ustvari,   ja nisam umro! ”

U međuvremenu je on profesionalno i naočigled svih patio i to u tolikoj meri da je mogao ganuti čak  najneosetljvijijeg  zlotvora. Bojao se da ga  ne pokradu,   strahovao od plaćenih  ubica,   do ludila ga je dovodila pomisao – da bi mogao da poludi! Plašio se da ga psi ne izujedaju,   da ne izgubi pasoš,   da se ne utopi,   da ne izgori u požaru,   pa je zato stalno sa sobom  nosio uže koje bi mu pomoglo  da se sputi kroz prozor ako u prostoriji izbije požar.

Proganjala ga pomisao od skore smrti,  pa je kod kreveta istako   „upozorenje“ koje je glasilo:  „Ustvari,   ja nisam umro“! Strašno je preživljavao kad bi shavtio da je za knjigu ili ulaznice platio više nego što one koštaju.

Zubobolja

Celog života mučila ga je zubobolja i ozbiljno je sebi bio utuvio u glavu da od broja zuba u ustima zavisi njegova stvralačka energija i njegov učinak kao pisca!

I zaista,   kad mu  je otpao i poslednji zub,   Andersen je izgubio stvaralačku moć  i poptpuno je prestao da piše.

Na svu  sreću,  stavili su mu veštačke zube i  moć stvaranja mu se povratila.

Ali,   gle čuda:    zaboleše ga - i ugrađeni zubi!  …

Bojao se da se ne otruje od  dečjeg poklona-najveće bombonjere na svetu

Bojao se da ga ne otruju,   pa kad su skandinavska deca poslala svom omiljenom piscu bajki najveću na svetu kutiju sa čokoladnim  bombonama,   on je sa užasavavnjem odbio i da ih proba,   pa ih je darivao rođacima.

Međutim,  kad se naš „dobri volšebnik” ubedio da je sa devojkama  koje su mu poslale paket   čokoladnih bombona  sve u redu,    brže-bolje je povratio kutiju i sam spiskao svaku bombonu do poslednje.

Vodio je računa o svom izgledu,   ali je patio zbog neuzvraćene ljubavi koje se celog života plašio.

Strah i od neučinjenog greha

Poznato je da je Andersen umro nevin i da  je pri tom celog žvota  srahovao od  neučinjenog  greha.

Rastrzan od ljubavi prema ženama

Andersen je bio rastrzan od ljubavi upravo prema ženama. Smatrao je da  je časno pisati  takva strasna i sablažnjiva pisma   zbog čega su   ga smatrali nerazumnim. Na neprilčan način se plašio pohote. Dok je bio u Napulju,   po ceo dan je mogao ići za uličnim prostitutkama.

„Ako ovde ne uzgubim nevinost,   nikad je neću izgubiti. Ja sam još uvek nevin,   ali moja krv gori”,   pisao je u  beleškama iz Napulja.

U  najboljim godinama   često je posećivao javne kuće i na iznenađenje i negodovanje „domaćica“ dovoljni su mu  bili samo razgovori.

Treba istaći da je zainteresovanost za „slobodnu ljubav“ na izvestan način kod Andersena bila nasledna.   Tako je njegova baba Ane Sjorensdater  dospela  u zatvor  pod optužbom za „moralnu raspuštenost“.   Njegova  majka,   Ana Mari,   rodila je vanbračnu kćer,   dok je njena mlađa sestra,   tetka  Hansa  Kristijana,  otišla još dalje:   kad se  nastanila  u Kopenhagenu,   otovrila je javnu kuću.

Bajke sa tužnim krajem

Otuda nije ni čudo što se pri takvom odnosu prema životu veliko broj Andersenovih bajki završava tragično. 

Još u detinstvu on  je napisao pozorišni komad u kome umiru sva lica do jednog. Kasnije je on smrt prihvatio kao hrišćanski dug žrtvovanja.

Kod Andersena umiru  uvek mladi i lepi i to na naeobičan način. I ne prosto tako,   nego zarad viših  ciljeva.  Setimo se Vodene vile koja je zaštitni znak Kopenhagena.

Nepodnošljivo samoljubiv i sujetan

Pri svemu tome bio je nepodnošljivo samoljubiv i sujetan.  To nisu mogli da podnesu čak ni ljudi  koji su prema njemu bili druželjubivo raspoloženi. 

Tako je na primer  književnik Ksavje Marme  koji je od Andresena stvorio najpopularnijeg pisca u Francuskooj,   i to kod živog Igoa,   bio u dilemi povodom njegove autobiografije  „Bajka o mom životu“: 
„Za nas koji smo ga voleli  mučno je  gledati i pratiti kako on na  preko dvesta stranica prebrojava  i najsitnije uspehe i komplimente na svoju adresu.  Koristiti štamapnu reč kao sredstvo  intimnih  priznanja je nisko i nedostojno.”

Da li  je kralj bajki voleo decu?

Setimo se i razmislimo:   da li je „kralj bajki“ zaista voleo decu?

Kad mu je došao skulptor sa nacrtom spomenika koji je nameravao da  uradi u njegovu čast,   vodeći sa sobom „buljuk”  dece,  Andersen je bio zgranut,   kao da je dobio nervni napad: 

„Vi hoćete da ja čitam bajke, okružen decom koja mi vise na leđima  i kolenima. Ne pada mi napamet   ni reč da prozborim  u takvim okolnostima.”

Skulptor je bio šokiran i oterao decu.  Spomenik i dan-danas stoji na Bulevaru koji nosi ime velikog pisa-u ravni sa pešacima,   rastavljenih kolena na kojima bi mogli da se razmeste blagodarni maleni slušaoci.   Ali se nisu razmestili,   i tako  ostade  zauvek.

Deset poznatih  Andersenovih citata iz njegovih bajki: 

1.    Ako sastaviš tu reč,   postaćeš sam sebi gospodar,  od mene ćeš na poklon dobiti sav  svet  i par  živih konjčića pride.
2.    Poljubac je devojci draži od zlata,   on ide pravo od srca,  zlato je na njenim usnama,   zlato na njenom srdašcu.
3.    Magarac neretko pase  najlepše cveće,  a čovek - srce svog sabrata.
4.    Nijednom čoveku nije lako da prizna kako ništa ne vidi,   jer bi to značilo  da je on ili glup,   ili da ne sedi na svom mestu.
5.    Ženu ipak treba hraniti,   a žene su,   poznato je,   proždrljive.
6.    Čistota je najveća lepota. 
7.    Ne oslanjaj se i ne pozivaj na  svoje mišljenje  kad govore pametni ljudi.
8.    –Vidiš kako nam  je   dobra nevesta.
        –Dobra jeste,   samo  joj ne valja to što je jo zelena.
        -Bez brige,   poživeće s nama,   pozeleneće.
9. I mrvice su takođe hleb.
10. Zajednička nesreća i zajednička nada zbližavaju ljiude.

Branko Rakočević