Andrej Koribko: Kroz rat u Jemenu Saudijska arabija stvara arapski NATO

Saudijska Arabija koristi napad na Jemen i uspeh svoje regionalne protiviranske propagande da stvori arapski NATO, što je zapravo jedan od najvažnijih američkih zakulisnih ciljeva. Kombinujući lažni mit o tajnoj iranskoj “invaziji“ Jemena (što je, ne slučajno, predstavljeno kao i fantomska ruska „invazija“ Ukrajine), sa povišenom sektaškom retorikom, Rijad je namerno uplašio svoje saveznike i dužničke zemlje, da bi požurile u formalni savez pod njenim vođstvom. Iako još uvek treba vremena da se potpunije integriše zalivska i egipatska komponenta, ostaje opasnost da, ako se ovaj projekat pokaže „uspešan“ u Jemenu (Naserov katastrofalan rat 1960-tim dokazuje će to tamo biti izuzetno teško), bliskoistočna „Osovina zla“ će se možda usresrediti na Siriju.

Uvlačenje Egipata u sferu uticaja Saudijske Arabije, uprkos mnogo većem broju stanovnika i većoj vojnoj moći, rezultat je milijardi dolara koji su date al-Sisiju, pošto je došao na vlast. Do sada je dato više od 20 milijardi dolara opšte pomoći, i obećano dodatnih 12 milijardi za „Novi Kairo“, egipatski plan za izgradnju nove prestonice. U poslednjih godinu dana tajno je moglo biti dato i više. Pomoć ima cenu, pošto je Egipat sada aktivan u ratu u Jemenu, uprkos katastrofalnoj umešanosti u dešavanja u toj zemlji tokom građanskog rata u Severnom Jemenu 1960-tih, a iznenađujuće je čak ponudio i da kopnene trupe ako je potrebno. Milijarde dolara Kuće Saud su jedini razlog zašto je al-Sisi postao njihov „pit bul“ i pogazio sećanje na preko 20.000 egipatskih vojnika poginulih u Jemenu za vreme Nasera, i izdao osnovne nacionalne interese Egipta. Tako često pominjan izraz ‘čuvajte se Danajaca i kada poklone donose“ danas se može parafrazirati kao „čuvajte se zalivskih šeika „.

Proizvodnja sektaštva

Saudijski virus sektaštva je bio prisutan u Jemenui pre poslednjih događaja, ali to nikada nije bio dominantan pokretač sukoba u ratom razorenoj zemlji. Razlog zašto je postao ključan u ovom ratu ima veze sa uspehom saudijske i izraelske propagande u ubeđivanju regiona, i sveta u celini, da Iran koristi šiitske milicije da kontroliše Bliski istok, iako to nije slučaj. Ovo narativ je vrlo pogodan za zapadne mejnstrim medije i „regionalni dizajn“ njihovih političkih lidera, a na žalost, čak i pojedini nezapadni mediji su naivno poodlegli ovoj priči, što je naročito vidljivo kada ističu da se arapski NATO, predvođen Saudijskom Arabijom, sastoji od zemalja sa sunitskom većinom koje se bore protiv Huti pokreta povezanog sa šiitima. Proširujući priču, oni uglavnom spekulišu da Iran podržava Hutije, koristeći iste klimave posredne i demografske argumente, koji se koriste kada se opisuje nepostojeća masivna ruska podršku za rat istočnoukrajinskih republika protiv Kijeva. Do današnjeg dana, nijedan ruski tenk nije pronađen u Ukrajini, a verovatno je da se ni u Jemenu neće naći dokaz sličnog iranskog učešća.

Ali, osim političkog, postoji i strateški razlog zašto su Saudijci zaogrnuli svoje radnje u Jemenu sektaškom retorikom. Očajnički žele da podele Jemence među sobom kako bi se zaustavili Hutiji. Jedini razlog što je ova demografska manjina bila u stanju da postigne takav zapanjujući vojni uspeh u Jemenu je to što oni predstavljaju većinu građana, koji se od davnina osećaju obespravljeni od strane korumpiranih vladajućih elita. Oni podržavaju Hutije ne zbog njihovog šiitskog identiteta (koji je u suprotnosti sa većinom sunitskih Jemenaca), već zbog njihovog obećanja o demokratskoj višekonfesionalnoj i etnički raznolikoj vlasti. To je ono što objašnjava zašto su građani Adena ustali u pokušaju da proteraju Hadija i njegove pristalice, i zašto su Saudijci podigli svoje marionete i povukli obarač konvencionalne intervencije. Rijad se kladi na sektaštvo kao „lek“ za borbu protiv hutijskih “demokratskih bolesti“ u Jemenu, a alternativno se nada da će koristiti laž o šiitskim pobunjenicima koje podržava Iran, da bi opravdao predstojeću akciju na protestima u Kraljevini koji se mogu desiti ako se izvrši smrtna kazna nad zatvorenim šiitskim klerikom Nimr al-Nimrom.

Formalizovanje očiglednog

Arapska liga je upravo objavila da će stvoriti jedinstvenu vojnu silu, što potvrđuje spomenutu analizu da Saudijska Arabija stvara arapski NATO kroz rat u Jemenu. Postoji čudna međunarodna podela rada u okviru ovog vojnog bloka, koja treba da se direktno navede:

Oružje: velikom većinom obezbeđeno od strane SAD, Egipta i GCC.

Vojska: Egipat će obezbediti topovsko meso kada zagusti.

Finansiranje: očekuje se da Saudijska Arabija finansijski podrži najveći deo novonastale organizacije (ili otvoreno ili prikriveno).

Priznavanje: pečat Arapske lige spoljnom svetu daje netačnu sliku regionalnog prihvatanja, iako je Sirija očigledno isključena iz ovog procesa, a Irak izrazio svoje ozbiljne rezerve.

Strategija:Očekuje se da ovaj regionalni gigant zadovolji tročlane strateške ciljeve SAD, Izraela i Saudijske Arabije.

Zaključak

Arapski NATO je bez sumnje fokusiran na potiskivanje pretpostavljenog iranskog uticaja i uništavanja otpora „otpadničke“ države poput Sirije koja se protivi željenom poretku Vašingtona u regionu. Krajnji cilj je da se koristi rat u Jemenu da se produbi vojna integracija između pripadnika „bliskoistočne osovine zla“, pre eventualnog raspoređivanja protiv Sirije u ostvarivanju direktne promene režima.

Realno, jedina stvar koja ovo može da spreči bio bi pokušaj al-Sisija da oslobodi svoju zemlju od saudijske kontrole i ponovo utvrdi multipolarnost nezavisnost Egipta. Ali čak i prvi korak ka tome bi bio veliki izazov obzirom na nesnosan uticaj koji saudijski kapital ima nad Kairom i tinjajuću vojnu pretnju na Sinaju. Uvek treba imati na umu da je ideologija ISIL i militantnog islama ideologija rođena od strane vehabizma, saudijske zvanične državne ideologije, koji Rijad strateški drži kao Damoklov mač nad glavam svojih podređenih.

Ako Al-Sisi ikada prekrši pravila, on bi morao da se bori sa realnom mogućnošću da Saudijci pokrenu jaku vehabijsku propagandu i prikriveno pošalju propovednike-aktiviste u Egipat (a posebno na Sinaj) u nameri izazivanja nereda i terorističkih aktivnosti. Ironija u vezi učešća Egipta u arapskom NATO-u je ta što je al-Sisi izuzetno osetljiv na aktivnosti Muslimanskog bratstva, koje podržava Katar, ali je odmah skočio u krevet sa Saudijcima koji u osnovi rade istu stvar, ali sa različitim grupama i pod drugačijim imenima. Ipak, sudeći po razvoju aktuelnih događaja, ne izgleda verovatno da će se u bliskoj budućnosti on pobuniti protiv svojih saudijskih gospodara.