PRIČA IZ DNEVNIKA JEDNE DAME -Ljubav iza rešetaka- XI Deo

Miris mora i zlatni sjaj sunca koji je opkolio moj duh i moje telo, pržio je po mom licu, davao je mom tenu bronzanu boju i nekako sve više punio moj um nekom dobrom energijom. Ovaj duhovni sklad i spokoj je ono što sam jedino dozvolila da me okupira svih osam dana mog odmora. Oni su bili u trenutku moj lek, moj spas i moj Bog.

Drugarica, moj večni prijatelj i više od toga, je svaki dan bila u sličnom raspoloženju, istim intenzitetom je uživala u čarima našeg zajedničkog letovanja. Moje misli su delom bile i na Siciliji. Ono sto je bila moja realnost je taj čovek.  Zamišljala sam njega, mog Savršenog Gospodina sa njegovim društvom u lepom provodu, na nekoj jahti ili brodu. Na to kako je zapravo zgazio na moja očekivanja i kako je sva ta zabava zaista bila preča od toga da se meni javi. Ne znam zašto ljudi daju sebi za pravo da očekuju, kao ja sada. Ono što time rade jeste da  puste da im život teče nečijim prisustvom, u mislima sa nekim, ko nam krade naše sada, ko u tom trenutku voli njegov trenutak i ne daje ga ni za šta na svetu. Takav je bio On. Pa čak ni da pomisli na mene. Mada, ni ovo više nije bilo u prvom planu. Zarobila sam sama sebe, ja sam to uardila sama svesno. On me nije zarobio.

U svom tom skladnom neskladu zapravo, moja prijateljica je uspevala da mi pomogne da ovo letovanje zaista bude za pamćenje. Jednu noć sam čak u jednom baru plesala sa totalnim neznancem, tako sam htela da vratim njemu koji se nije oglašavao i provodio se tamo negde bez mene, ali sam vratila samo sebi. Zapravo, nikada mi neće biti jasno šta ustvari znači, osvetiti se, sem da je jedini logični odgovor povući sebe na dno. Niti sam se lepo osećala, niti sam se lepo provodila. Od osvete te vrste sam odustala. Ali od osvete, nisam odustajala. Ipak, povedena i ovakvim mislima, zaista sam uživala u ovom letovanju. U jednom trenutku sam se fokusirala samo na sebe i tada sam se jako dobro provodila.

Dani su prolazili brzo i došao je trenutak da naša preplanula tela vratimo kućama. Zapravo, nismo se samo vratile kućama, već našem zivotu pre odmora i onome što smo rekle, misliću kasnije o tebi, a to je bio on u mom slučaju. Kako smo se sve više približavale našem gradu, gradu koji ja zovem grad beskrajne ljubavi, i kako mi je noga sve više stiskala papučicu gasa sve sam bila bliže njemu.

Ne znam ništa o njemu već neko vreme, sem jedne poruke koju sam dobila za ovih nekoliko dana na letovanju. S obzirom na prisutnost njega u mom životu u mojim mislima i mom danu mom satu, mojoj sekundi, neki ljudi nam zaista obeleže život. Ustvari mi obeležimo život sa njima. Obeležimo ga tako kao da ga pre njih nismo ni živeli. Istina je da jesmo, itekako jesmo živeli i pre njih ali u ovim trenucima ta istina ne postoji, ona postoji ali razumu je daleka.
I opet smo tamo gde sada već sve podseća na njega. Neka tuga mi se uvukla u grudi. Kako sam spustila kofere, ulazila je sve dublje i dublje... Šta ako ga više nikada ne čujem?... Zašto je tako postupio? Jel on zna šta znači ljubav, ili njegove emocije ne postoje? U ovim trenucima mislila sam da ja znam šta je ljubav, ali bila sam daleko od nje... A sve ono što mi je pričao? Njegov pogled koji čini da zaboravim na sebe? Šta je sa svim tim trenucima? Pitanja su se nizala, ja sam padala sve dublje i dublje u nepovrat emocionalnog loma, tuge i očaja. I taj jedan sms koji sam dobila na letovanju me držao svih tih dana na odmoru. Držao me je kao slavuja u kavezu koji pevuši nad sudbinom svoje ljubavi. Ljubavi koja je bila u zatvoru. Ljubavi, čija duša je gvirila iza rešetaka. Ovo osećanje i jeste bilo oivičeno rešetkama. Nisam znala sa njim, nisam htela da ga pustim, a nisam ni znala bez njega. Potpuno sam izgubila sebe. Nisam znala da se vratim, a svoju sreću sam nalazila jedino u prisustvu njegovom. Njegovom Savršenom prisustvu. Bila je to ljubav ni dovoljno jaka da preživi ni dovoljno hrabra da se oslobodi i umre.

Čekala sam da me pozove, ni u jednom trenutku mi nije padalo na pamet da ja to uradim. Mislila sam da ću svakim novim korakom pokazati  koliko mi je stalo o njega, zapravo pokazati moje slabosti a te slabosti su moje emocije prema njemu. A to nikako nisam želela.  Tiho sam patila u sebi. A kad bi se on  pojavio ja bih bila srećna, bila bih njegova, svoja ne, jer sam sebe dala njemu. Vezivala sam sreću za pojavu tog čoveka. Nisam znala šta je sreća posle njega, a sreće pre njega se ne sećam. Želela sam pred njim da budem jaka žena. Jake žene nemaju emocije, bila sam u zabludi, tako sam tonula u svoja ubeđenja koja su bila itekako pogrešna. I tako sam se sve više i više udaljavala od sebe. U prošloj vezi sam bila povređena, pokazala sam ljubav, i taj čovek je otišao od mene. Logika koju sam ja sama napravila jeste da sada budem jaka i digla sam zidove koji su bili spušteni samo kada sam tu sama sa sobom. Sada ću biti drugačija, snažna, biću jaka žena, on će me takvu voleti i neće otići. Zapravo tako pogrešna životna taktika. To je bio moj šablon, koji sam živela uz njega. To je bilo moje breme. Moja laž. Sve ono što zapravo nisam bila ja.

Njega i dalje  nije bilo sve dok jednog dana kada sam duboko bila u nauci i polaganju ispita koji su me čekali, on nije pozvao. Prošlo je par dana od kako sam ja došla. Taj naboj u meni koji je nastao kada sam videla njegovo ime na ekranu mog mobilnog telefona je bio neukroćen, veliki i tako očigledan. „Vratio sam se, gde si ti?“ , „Kući sam, jedva čekam da te vidim, dođi.“ Toliko o rečenicama koje sam planirala da mu saspem u lice kada me pozove. Šta ako ga time udaljim od sebe, bitno je da se javio, ipak mu značim, stalno sam u sebi to  govorila, da mu ipak značim.  Naivnost koju sam posedovala prednjačila je nad razumom, i znala sam to u sebi duboko. Ali ipak želja za njim samo da ga vidim je bila jača od svega oko mene. Bilo me je briga za svađu. Utrčala sam u svoj  garederober izabrala najlepšu odevnu kombinaciju, u kojoj će moje telo biti zanosno i gde će se najbolje videti moj bronzani ten koji nije mogao da se izbegne. Sreća moja  koja se vratila bila je dokaz moje opsesivne sreće koja je bila kao infuzijom vezana za njega i tako je oscilirala. Ja sam volela njega. Sebe sam zapostavila i očigledno nisam sebe volela toliko daleko i visoko, jer sam tu ljubav prema sebi prepustila ka  njemu. Kad je njegov dolazak bio u pitanju ja bih sedela u sobi i čekala kad će zazvoniti interfon mog stana. Dboko u mislima mi se vratilo sećnje na  jedan  poziv koji sam obavila pre toga. Tada su mi misli bile kao jedna paukova mreža koju je pleo jedan pauk, pa se na nju nastanio još jedan pauk i poremetio ovom prvom sve... Znamo svi koliko su paukovi pedantni a i neumorni. Takve su bile i moje misli. Naime, neposredno pre odmora me jedna Romkinja milog pogleda i plavih očiju  na plus 50 zadržavala da mi pogleda u dlan. Ko još veruje u te stvari, žena je bila toliko uporna da sam joj pružila dlan, a onda me je lakoverno nasamarila i tražla mi novac za tri recenice koje mi je rekla koje su delimično odzvanjale u mojoj glavi, ali to je samo neko koga sam srela, rekao nešto. Zar ne?  Zašto bi to bilo istina. Ali, istina postaje i sve ono u ša mi poverujemo. „Prelepa mlada damo, osoba koju cekaš ce ti napraviti suze, mnogo suza. On ti nece doći.“ Ma, da, naravno. To čudjenje je prekinulo zvuk mog zvona. On je, on je. Zaplesala sam sa svojom dusom. Konačno On.

I tako mahom su nestale sve moje misli o tome sta se desilo pre njegovog dolaska. Jer on je imao taj čarobni štapic koji je uspevao da me parališe srećom. U njegovom prisustvu ja nisam bila ja. Ali ni to mi nije smetalo jer mi je sa njim bilo prelepo. Susret na pola hodnika zgrade zagrljaj, miris njegove koze, ja sam opet u raju. Sedeli bismo i gledali bismo se u tim trenucima meni smo mi bili zaista savrseni... ali neko ali, je uvek golicalo moj um. Ta strast koja nas je vezivala je bila neopisivo jaka, toliko jaka da ima snagu da nas oboje ubije. Da ubije ovu ljubav iz nehata.