Medijski rat protiv Rusije deli Evropu

Ideja o „kontrapropagandi“ u Briselu javila se u isto vreme kada su se američke vlasti zabrinule zbog rastućeg uticaja ruske televizijske stanice RT.

Borbe na istoku Ukrajine su utihnule, ali se medijski rat nastavlja.

Evropska unija priprema „akcioni plan za strategiju komunikacije“ čiji je cilj suprotstavljanje „kampanji dezinformacije Rusije“.

Evropski savet, koji predstavljaju lideri 28 zemalja-članica, zadužio je Federiku Mogerini, šeficu evropske diplomatije, da taj plan razradi. Prema internom dokumentu Službe za spoljne akcije, diplomatske službe Evropske unije, radi se na tome da se razvije „kontranaracija“, uz korišćenje ključnih poruka, članaka, komentara, statističkih podataka i grafikona, uključujući i one na ruskom jeziku. Prvi korak biće stvaranje tima za komunikacije u koji će ući funkcioneri Službe za spoljne akcije, Saveta i Komisije.

O „akcionom planu“ će se raspravljati u maju na samitu Istočnog partnertstva u Letoniji, koja predsedava Evropskom unijom.

Strategija za komunikacije Evropske unije, usmerena protiv Rusije, potom će zvanično biti predstavljena na narednom samitu šefova država u junu.

Evropske podele

Kao i u drugim pitanjima spoljne politike, zajednica dvadesetosmorice podeljena je oko projekta medijskog rata protiv Rusije. Ove podele nisu nove.

U vreme Džordža Buša i invazije na Irak podela je bila na „staru“ i „novu“ Evropu. Na čelu „stare Evrope“ bila je Francuska, koja se protivila američkoj osvetničkoj misiji u Iraku. Nemačka je bila poslovično uzdržana, a Velika Britanija, sa ratobornim Tonijem Blerom na čelu, spremna da ničim izazvana demonstrira silu uz svog glavnog saveznika.

Da bi se zapadna javnost ubedila u opravdanost rata, izmišljena je priča o Sadamovom oružju za masovno uništenje, koju zapadni mediji dugo nisu dovodili u pitanje. Veći deo Evrope nije želeo da se priključi američkoj „koaliciji“, ali su u nju pohitale nove članice Evropske unije i zemlje koje su smatrale da će im to doneti neku korist – od Poljske, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Albanije, Azerbejdžana, preko Letonije, Mongolije, Češke Republike, Jermenije, Estonije, do Bosne i Hercegovine, Makedonije, Gruzije i Kazahstana.

Nepoštujući zajedničku želju Pariza, Berlina i Moskve da se nastavi rad inspektora u Iraku, bombardovan je Bagdad, što je bio uvod u rasturanje Iraka sa posledicama po stabilnost ne samo Bliskog istoka, već i Evrope i Rusije.

Evropske podele iz vremena rata u Iraku još su izraženije kada je reč o Ukrajini.

Ideja o stvaranju medijskog mehanizma za suprotstavljanje Rusiji potekla je od Velike Britanije, Danske, Estonije i Litvanije, koje su osmislile prvobitni plan u januaru. Predlog je bio da se osnuje televizija na ruskom jeziku. „Glomazan, skup i neostvarljiv“, kako ga je okarakterisao pariski Mond, ovaj plan je predviđao saradnju Evropske unije i NATO-a na razvijanju medijske strategije protiv Rusije.

Letonija je potom predložila medijsku akciju u zemljama u ruskom komšiluku, što su podržale Nemačka, Poljska i Švedska.

Ratu informacijama usprotivile su se Grčka, Italija, Španija, Mađarska i Slovačka, koje su ocenile da je sama činjenica da se ovakva inicijativa pojavila dokaz da je Rusija već dobila ovu bitku.

Nova inicijativa je potekla od Evropskog saveta, kojim predsedava Donald Tusk, bivši poljski premijer. Francuski komentatori nisu propustili da primete da je po stupanju na dužnost krajem novembra odmah pozvao američkog predsednika Baraka Obamu. Mnogima unutar zajednice dvadesetosmori nije se svidelo što je bivši poljski premijer pohitao da uspostavi direktnu vezu sa Belom kućom, a još manje to što  su se Obama i Tusk dogovorili da osnaže veze EU sa NATO-om. U tolikoj meri da NATO danas (ne)posredno utiče i na medijsku strategiju Evropske unije prema Rusiji.

Opasna retorika

Na opasan uticaj ratnohuškačke retorike NATO-a diskretno su upozoravali Pariz i Berlin, koji imaju mnogo umereniji ton prema Rusiji od američkih i britanskih zvaničnika i predstavnika baltičkih zemalja.

Pariz je na to skrenuo pažnju generalnom sekretaru Jensu Stoltenbergu, dok je Berlin bio naročito zabrinut zbog izjava glavnokomandujućeg NATO-a za Evropu, generala Filipa Bridlava, o čemu je početkom marta pisao list Špigl.

U okruženju Angele Merkel, Bridlav važi za američkog jastreba čija je uloga da poveća pritisak na članice NATO-a  koje su rezervisane prema američkom pristupu Ukrajini. Njegove izjave su doživljene kao „opasna propaganda“, koja dovodi u pitanje ulogu Zapada u rešavanju krize u Ukrajini. Pariz i Berlin, koji su sa Moskvom i Kijevom pronašli diplomatsko rešenje za zaustavljanje sukoba, zamerili su predstavnicima NATO-a da preuveličavaju vojnu ulogu Rusije na istoku Ukrajine.

Berlin je tražio od svoje obaveštajne službe da proveri podatke koje je medijima davao visoki komandant NATO-a. Ova provera je „u gotovo svim tačkama“ dovela u pitanje informacije kojima je baratao nemački politički vrh. Izjave Bridlava su bile neprecizne, kontradiktorne ili jednostavno netačne. Njegov odgovor je bio da je strategija NATO-a da „pruži informacije o događajima na jasan i precizan način, blagovremeno“.

„Kao savez koji se zasniva na fundamentalnim vrednostima slobode i demokratije, naš odgovor na propagandu ne može da bude još više propagande, već samo istina“, rekao je američki general.

Ideja o „kontrapropagandi“ Evropske unije javila se u isto vreme kada su se američke vlasti zabrinule zbog rastućeg uticaja ruske televizijske stanice RT. Državni sekretar Džon Keri je tražio više novca za propagandne programe i „promociju demokratije u svetu“.

„Raša tudej može da se prati na engleskom, da li mi imamo nešto slično u Rusiji?“, pitao je Keri američke senatore.

Sada se to pitaju i u Briselu.