Ima li Srbija budućnost?

Zahvaljujući razvoju rusko-srpske energetske saradnje, počeo sam često da boravim u Srbiji.
       
Prvo sam bio očaran tom zemljom, pošto ljudi tamo imaju posebno blagonaklon odnos prema Rusima, ali mi je uskoro postalo jasno da se srbska elita ponaša drugačije.
       
Objasnili su mi da praktično svi predstavnici srpske političke elite imaju određene odnose sa tajnim službama SAD, Velike Britanije, Nemačke i drugih zemalja.
       
Prošle jeseni objavljen je moj članak „Razočarenje u Srbiju“ u kojem sam pisao o neskladu između srbskog naroda i elite. Taj članak je izazvao burnu diskusiju u Srbiji: neko me je kudio, a neko hvalio. Međutim, najviše me je začudila činjenica da niko od mojih oponenata nije demantovao tvrdnju da se politička elita Srbije faktički nalazi pod kontrolom stranih tajnih službi.
       
Kad bi se u Rusiji pojavila informacija da neko iz državnog vrha sarađuje sa stranim tajnim službama, taj čovek bi bio smatran izdajnikom i bilo bi mu teško da sačuva svoj položaj.
       
A u Srbiji je situacija drugačija. Tamo, koliko sam shvatio, predstavnici elite smatraju da je neophodno sarađivati sa nekoliko stranih obaveštajnih službi kako bi ojačali svoj položaj pomoću podrške iz inostranstva. Nadati se u tim uslovima da će takva elita štititi interese srbskog naroda je veoma naivno. Ali, za tu elitu glasaju ljudi.
       
Zašto ne glasaju za partije koje se zalažu za savez sa Rusijom?
       
Srbi su mi objasnili da su ljudi obmanuti medijskom propagandom, i, u prvom redu, televizijskom. Ali, valjda postoje internet mediji iz kojih se mogu dobiti i alternativne informacije.
       
Početkom maja sam ponovo bio u Beogradu na rusko-srbskoj konferenciji. Tamo sam saznao da prema istraživanjima javnog mnjenja više od 60 odsto Srba krivi za neuspeh projekta „Južni tok“ SAD i EU. Ispostavlja se da Srbi ne veruju medijima koji su za neuspeh projekta optuživali Rusiju.
       
Često imam priliku da razgovaram sa Srbima i, iskreno govoreći, mnogi od tih razgovora se svode na jedno: „Mi volimo Rusiju - dajte nam novac“.
       
Praktično svi Srbi s kojima sam imao priliku da pričam kažu: „Rusija treba kod nas da otvori televiziju na srbskom jeziku, da finansira osnivanje proruske partije, a mi ćemo, možda, glasati za nju“. Srbi često kao primer navode Amerikance, koji postupaju upravo tako. Ali, Rusija ne može da se takmiči sa SAD po količini dolara, iz prostog razloga što se ti dolari štampaju u SAD, a ne u Rusiji.
       
Pri tom, SAD uzimaju pod svoju kontrolu i elitu drugih zemalja kako bi ovi radili u interesu Amerikanaca, a ne svojih građana. A Rusija predlaže drugim zemljama uzajamno korisne projekte čija je realizacija na korist građana tih zemalja.
       
U takvim uslovima je nejasno zašto bi Rusija trebalo da kontroliše elitu Srbije ili Bugarske. Rusiji je potrebno da se elite tih zemalja staraju o svojim nacionalnim interesima, i ništa više od toga. Ali, upravo toga nema.

Zapadna propaganda sve vreme tvrdi da zemlje treba da se bore za strane investicije i da ih privlače. Iz te logike proizlazi da ne treba Rusija da otvara televiziju u Srbiji, već obrnuto, Srbija treba da se reklamira u ruskim medijima kako bi privukla investicije iz Rusije. Ali, taj pristup se očigledno ne odnosi na ruske investicije.
       
Rusija treba da se bori za pravo da uloži svoj novac u izgradnju infrastrukture za transport gasa u Srbiji. Istina, Srbiji niko ne nudi nikakve alternativne projekte za transport gasa. Zato odustajanje od ruskog projekta znači da neće biti nikakvog. Verovatno je upravo to ono što je potrebno Srbiji.
       
U Bugarskoj su se takođe veoma nadali dolasku stranih investicija posle ulaska zemlje u NATO i EU. Međutim, to se nije dogodilo.
       
Bugarska industrija je uništena. Zapadne investicije u Bugarskoj su uložene u otvaranje šoping-molova gde se prodaju strana roba i namirnice, kao i u puteve kojima te robe prevoze strane transportne kompanije.
       
Život se u Bugarskoj drži zahvaljujući toploj klimi. U toj zemlji više od 400 hiljada kuća i stanova pripada Rusima. Najveći poreski obveznika u Bugarskoj je ruska kompanija „Lukoil“, kojoj pripada rafinerija nafte u Burgasu i mreža benzinskih stanica. Uzgred, plate u Burgasu su veće od proseka u zemlji.
       
Zbog masovne nezaposlenosti milioni Bugara odlaze u druge zemlje, natalitet je negativan.
       
Zato se broj stanovnika Bugarske smanjio sa devet miliona 1990. godina na sadašnjih sedam miliona.
       
Do 2050. godine u Bugarskoj će živeti pet miliona ljudi, od kojih će većinu činiti Cigani i Turci. I tako će narod koji je živeo na Balkanu više od hiljadu godina nestati pred našim očima.
       
Kada ovo kažem Srbima, zapanjuju me reakcije nekih od njih: „Neka Bugari izumiru, onda će Sofija postati srbski grad“. I to govore ljudi s visokim obrazovanjem, doktori nauka.
       
Svakom racionalnom čoveku je jasno da Sofija neće postati srbski grad, pošto Srbija degradira isto kao i Bugarska. Pre će Sofija ponovo postati turski grad.
       
Razumem da je istorija odnosa između Srbije i Bugarske veoma složena. Te zemlje su više puta ratovale između sebe. Međutim, u uslovima u kojima se u opasnosti nalazi samo postojanje Srba i Bugara, treba tražiti ono što objedinjuje slovenske narode, a ne pamtiti stare uvrede. Međutim, Srbi ne mogu da se dogovore ni sami sa sobom.
       
Kada pričaš sa Srbima, uvek se iznenadiš koliko oni stalno pljuju jedni druge. Obavezno će ti reći da su većina Srba - „loši Srbi“. U zavisnosti od toga s kim pričaš, „loši“ će biti beogradski, vojvođanski, bosanski, crnogorski itd. Srbi. A ako pohvališ nekog Srbina, reći će ti da on zapravo nije nikakav patriota, već mason ili agent CIA.
       
Čak i kosovski Srbi, koji se nalaze na ivici fizičkog nestanka, ne mogu da se dogovore između sebe. I to je baš strašno.
       
Kad razgovaraš sa Srbima, uvek se čudiš što se oni stalno sećaju starih uspeha i slavne istorije svoje zemlje, ali praktično nikad ne govore o budućnosti Srbije.
       
A očigledno je, ako sve bude išlo ovako kao sad, da Srbija nema budućnost. Zapad nudi budućnost nekim određenim Srbima, koji rade protiv svoje zemlje. Neki Srbi vide svoju budućnost u emigraciji. Ali, sama Srbija kao razvijena, snažna zemlja Zapadu nije potrebna. I to većina Srba veoma dobro razume.
       
Izgleda da je Srbiju slomilo bombardovanje 1999. godine i da se oni boje ponavljanja tog košmara. Rusija danas, kao nekada Srbija, oseća na svojoj koži pritisak sankcija zapadnih zemalja. Ali, Rusija će se boriti za svoju slobodu, pošto kod nas još ima mnogo ljudi koji će pre umreti boreći se nego živeti na kolenima.
       
Da li je u Srbiji ostalo takvih ljudi? Odgovor na to pitanje mogu da daju samo Srbi. Upravo od toga zavisi odgovor na drugo pitanje koje sam stavio u naslov teksta: Ima li Srbija budućnost?   


Autor: Sergej Pravosudov, direktor Instituta za nacionalnu energetiku
Izvor: Fakti