Lažne veličine su nezadovoljne malim narodom

„Vibova nagrada” koju dodeljuje „Politika” za ukupan doprinos srbskoj satiri nedavno je uručena književniku Milovanu Vitezoviću (70), jednom od malobrojnih živih pisaca čija je knjiga, „Srce me je otkucalo”, 1969. godine zabranjena i uništena.



„Komedija je kad iluzionista zabavlja narod. Tragedija je kad ga vodi!” Ovaj aforizam napisali ste pre više od dve decenije. Da li je i danas aktuelan?

- Ja sam tu definiciju izgovorio u Jagodini, mislim 1991. godine, otvarajući Dane komedije. Odnosila se, koliko na ono vreme, toliko na prethodno, i odnosi se i na današnje i na sva buduća vremena, dok bude naroda i komedija i tragedija.

Vaša prva objavljena knjiga aforizama „Srce me je otkucalo” zabranjena je i uništena 1969. godine. Ko ju je zabranio i zbog čega?

- Zabranjena je „u paketu”, zajedno s listom „Čivija”, kome sam bio glavni urednik. Zabrana je donesena u beogradskom Okružnom sudu, tada u Masarikovoj ulici. Bilo je to jedno od suđenja pameti, koje je vodio sudija Ljuba Radović. U obrazloženju, zabrana je iskazana paušalno, a ja mislim da je to zbog misli „Narod se zabavlja vešanjem – slika svoga vođe!” Ja se, pored zabrane, nisam odricao naslova. „Srce me je otkucalo” ponovo je objavljeno posle devet godina i imalo je šest dopunjenih izdanja. Džepno izdanje u čak 50.000 primeraka.

Kažete da je satira vaše etičko i filozofsko opredeljenje.

- Rekoh i spasih dušu. Kao da parafraziram ono lekarsko „Diši duboko!”, moje književno veruju je: Piši duboko! Mene su aforizmi, ispisujući ih, učili da što dublje i što sadržajnije mislim. Još na početku, 1968. godine, Gustav Krklec mi je, posle jedne književne večeri, rekao: „Misli su ti dobre, ali ti trebaju dela iz kojih će biti vađene.”

Za zabranjenu knjigu „Srce me je otkucalo” predgovor je napisao Branko Ćopić. Sada pišete knjigu o njemu. Da li mu možda vraćate dug?

- Svi mi imamo neke svoje raboše. Imam ih i ja, i spram Ćopića. Nadam se da ću mu namiriti i svoj i veliki nacionalni dug. Bolje ja, jer ga znam i u nekim njegovim tajnama. Biće to, ako me dar posluži, roman iskupljenja.

Dobili ste „Vibovu nagradu”, koja se petogodišnje dodeljuje za ukupan doprinos srbskoj satiri. Na dodeli nagrade inspirativno ste govorili o Vladi Bulatoviću Vibu, bardu srpske satire i novinaru „Politike”.

- Posle vremena Ćopićeve „Jeretičke priče” iz 1952. godine, kad je reagovao agitprop, na naslovnoj strani partijskog lista „Borba”, osuđujućim tekstom u nastavcima „Junaštvo Branka Ćopića”, nastao je muk u srbskoj satiri dug dve decenije. A onda se, srećom, u Beogradu, na Univerzitetu pojavio Vladimir Bulatović Vib. Ono što je govorio Broz ponavljali su svi oko njega u našoj akustičnoj otadžbini. Nasuprot svih, progovorio je Vib. Prvo ezopovski, a onda direktno. I cela zemlja je počela da Vibrira. Koliko cenim Viba najbolje govori tekst objavljen u „Politici” 23. juna 1997, pod naslovom „Vibovi primeri satiričnog sagledavanja” (u povodu knjige „Korak nazad”). Voleo bih da bude ponovo objavljen.

„Mi smo bili došli na ivicu provalije, ali smo hrabro zakoračili napred!”, rekao je 1972. godine Tito. Izgleda da je i on imao dara za aforizme?

- Bio je to njegov lapsus koga nije bio svestan i zato je ta rečenica ispala iz svih izveštaja iz Karađorđeva, ali je ušla u narod. Da bi opstala, ja sam je pretvorio u aforizam, pridodavši ispred te rečenice: Domanovićev Vođa – naš savremenik.

Da li satiričari imaju apsolutno pravo na svetogrđe? Da li je po vašem ukusu rad i estetika satiričnog lica „Šarli ebdo”?

- Mislio sam i mislim, da satiričari imaju pravo na svetogrđe prema svecima svoje epohe. Lično se klonim misli koje mogu da vređaju verska osećanja svakog naroda, ali sam protiv ubijanja ljudi u ime odbrane svojih osećanja, što se desilo sa „Šarli ebdoom”. Znao sam „Harakiri” (prethodnik „Šarli ebdoa”). Sarađivao sam u skoro svim ekskluzivnim satiričnim listovima Evrope – „Nebešpalter”, „Pardon”, „Panč”, „Stršel”, „Urzika”, „Ojlenšpigel”, „Krokodil”, ali se u „Harakiriju” nisam našao.

Na kojem je nivou satira danas?

- Zahvaljujući već velikoj aforističkoj tradiciji, naša satira se još drži u odnosu na globalističku osrednjost. Pokazalo se da je apsolutna sloboda štampe, za koju se satira najzdušnije borila i izborila, u kojoj možete sve da kažete, uz dopuštenje i primitivizam, postala po nju pogubna.

Potrošili ste deceniju i po na pisanje o Vuku Karadžiću. Da li se isplatilo?

- Materijalno nije. Duhovno me je to uzdizalo i uvećavalo mi biblioteku.

Stanujete u Ulici Vuka Karadžića. Mislite li da je to slučajnost?

- Ništa nije slučajno. Prvo, dugo ličimo na sebe, a onda se usaglašavamo sa onim čime se bavimo. Mene je stigao Vuk Karadžić, u temi, u adresi, i u nozi.

Vaš roman „Čarape kralja Petra” preveden je na osam jezika. Ruska izdanja su bila najtiražnija – 170.000 plus 80.000 primeraka. Zašto ovaj roman privlači strane čitaoce?

- Možda ovo, što je, na neki način, sadržaj romana, ali će biti i moto filma i serije za koje sam, prema njemu, napisao scenarije.

„Vi ste Srbin?”, pitao je legendarni bard svetskog filma Džon Ford tada mladog kritičara i novinara, budućeg slavnog američkog reditelja srbskog porekla Pitera Bogdanovića, i dodao: „Srbi imaju jednu fotografiju koja je gotov film. Postoji iz Prvog svetskog rata fotografija starog kralja Petra kako se na volovskim kolima 1915. povlači preko Kosova. I kada bi se taj kadar odmrznuo i pokrenuo, pred nama bi bio pravi pravcati film o velikoj drami srbskog naroda i njegovog kralja.” (prema svedočenju Pitera Bogdanovića)

- Roman je preveden na savezničke jezike, sem švedskog i esperanta. Profesor Sorbone Bernar Lori rekao je na pariskoj promociji: „Ova knjiga o srbskom kralju Petru i srbskoj seljanki, majci Makreni, pokazuje da duh antike nije na Balkanu još prošao.” Što se tiče ruskih tiraža, oni pokazuju da vreme čitanja u Rusiji još nije prošlo.

Da li je u Srbiji prošlo vreme čitanja?

- Bojim se da prolazi. Knjiga sve više izmiče iz ruku čitalaca. Ali i iz svake društvene pažnje. Treba li se setiti vremena obaveznog otkupa knjiga za sve biblioteke Srbije? Ja se lično ne žalim na čitanje. Mojih četrdesetak knjiga, naročito dvanaest romana, imaju više od dvesta izdanja. Ja se klanjam pred svakim čitaocem i smatram da mu treba omogućiti knjigu u rukama, a ne podizati mu spomenik.

Kakva su vaša sećanja na Andrića?

- Za Andrića, ja sam bio mlada napast koja piše i objavljuje. Na slučajnim susretima, koji su bili češći u jutarnjim satima, Andrić je bio oprezan, kao i uvek, i kao prema svima. Nešto sam pobeležio od onoga što sam od njega čuo. Rekao je jednom: „Kad povedete dijalog sa sobom, vaša je završna reč sa obe strane.” Jedan susret uneo sam i u pesmu iz juna 1968, kad je rekao: „Nikad se ne zna u kojoj ćemo veri umreti.” Imaću ga i kao junaka u romanu o Ćopiću, za koga je rekao da su mu rečenice kao đaci kad izlaze iz škole.

Kako pamtite Danila Kiša? Koja je vaša poslednja uspomena na njega?

- U teškoj bolesti, posle operacije, sreo sam ga jednom na Lionu. Pušio je, naslanjajući se na stablo drvoreda, kao da se krije, i pričao mi kako su mu francuski lekari zabranili duvan. Na dodeli Avnojeve nagrade njegovi bliski su pazili da ne popije ni kap. Primio je čestitanja od Mome Dimića i mene i prišapnuo mi da poručim čaj i da u njega sipam lozovu rakiju, a on će doći da nazdravi. Uradio sam to. Posle sam zapisao epigram, unevši njegovu zdravicu: Nazdravi mi loza-čajem/ I odlazeći ja trajem.

Film „Lajanje na zvezde”, rađen po vašoj istoimenoj knjizi, emitovan je kada su se u Srbiji uglavnom snimali filmovi o kriminalu devedesetih i o ratu. Kako tumačite njegovu popularnost?

- Film, kao i roman, pokazuje da vreme romantike ne prolazi i da se u njoj nalaze sve generacije.

Na „Guglu” u prošloj godini ima gotovo 90.000 vaših citata, a ove već 15.000, najviše na nemačkom. Rekli ste: „Kod Nemaca sam veći cinik nego što sam ikada poželeo da budem.”

- Sad Nemci cene cinike, ali je i meni čudo koliko sam im cinik po meri. U nemačku javnost ušao sam na „Šternovim” stranicama, kada je u milionskom tiražu donosio moje aforizme iz knjige „Srce me je otkucalo”. Posle je čuveni austrijski pisac našeg porekla Milo Dor napravio dve antologije srbskih aforizama, starijih i mlađih aforističara. Bio sam uz Viba među starijim, a za mlađe sam pisao predgovor. Onda mi je „Evropa Ferlag” u Dorovom prevodu objavila dve knjige aforizama. Druga knjiga „Čoveče, naljuti se”, pisana je po nemačkoj porudžbini na evropske i svetske teme, i prvo objavljena na nemačkom. Pogovor je napisao Nikola Milošević. Po tim knjigama počelo je citiranje koje ne prestaje. Na Berlinskom zidu, među grafitima, bilo je stotine mojih aforizama. Mislim da imam žal za tim. Mogao je zid da ostane kao spomenik globalnoj netrpeljivosti.

Na šta se svela Evropa i da li ste Evropejac?

- Ma gde da smo se rodili na ovom kontinentu, od grčke mitologije do danas, mi smo Evropejci. Ja u Evropi objavljujem i nemam potrebe da u nju dodatno ulazim.

Bili ste glavni urednik Umetničkog programa RTS-a. Kakav je bio program koji ste vi uređivali, a kakav je danas?

- Nije moje da ocenjujem program koji sam radio, a i neumesno je da ga poredim sa onim koji se danas radi. Reprize „mojih” programa pokazuju šta sam uradio. Ukoliko se za urađeno traže olakšavajuće okolnosti, onda je to da sam radio najviše u najteže vreme.

Šta trenutno radite? Šta planirate?

- Završavam monografiju o Vuku Karadžiću. Pokazujem Vuka kako ga poimam, i kao čoveka i kao narod. Nema Vuka bez naroda. Bez Vuka, ko zna kakav bismo narod bili. Pretpostavke su proizvoljne, čak i kad pogledamo narode koji takvog velikana nisu imali. Sam naslov „Vuk naš nasušni” pokazuje njen sadržaj. Planiram da sklopim zbirku već napisanih pesama, mog dijaloga sa civilizacijom, za sada je radni naslov „Na ispitu kod profesora Miloša N. Đurića”. Kompletiraću u ovoj godini izabrana dela u 25 knjiga, od kojih je već dvadeset objavljeno u izdanju Zavoda za udžbenike.

Kako biste danas opisali vreme u kojem živimo?

- Ovo vreme je toliko neopisivo, čak i da se o njemu piše s velikim nerviranjem.

Šta vas najviše nervira?

- Lažne veličine malog naroda proizvode vlasti boreći se protiv njegove navodne mitomanije. Na kraju su lažne veličine uvek nezadovoljne malim narodom.

Razgovarao Aleksandar Bojović