Kao riba u moru

Sa Emirom Kusturicom u pariskoj Bastilji, na generalnoj probi pank-opere „Vreme Cigana”. – Za večerašnju premijeru karte odavno rasprodate.

Pariz – Trese se Bastilja od energije. Sve prašti od furioznog ritma scenskih igrokaza koji se smenjuju filmskom brzinom, hitro a neosetno menjaju se džinovske kulise, ore se solo i horske pesme uz pratnju simfonijskog orkestra i članova benda „Zabranjeno pušenje”.

Na sceni sa stotinak pevača, glumaca i statista prepotentno se šetaju guske kao da u svakom trenutku tačno znaju kud su pošle, jure motori, skuteri, bicikl, motokultivator, prikolice i jedan taksi. Na nebu ogroman mesec, u dubini brda i reka, dom za vešanje i kapije milanske katedrale. Naravno, tu je i ćurka (veštačka), džinovska...

Tako je sinoć izgledala velelepna scena pariske Opere Bastilja tokom generalne probe pank-opere „Vreme Cigana” (prema filmu „Dom za vešanje”) u režiji Emira Kusturice, koju su komponovali Dejan Sparavalo, Nele Karajlić i Stribor Kusturica, a čija je gala premijera zakazana za večeras u 19.30, uz najavljeno prisustvo direktora Tokijske opere, njujorškog Metropolitena i Boljšog teatra. U operi pevački i glumački, osim Sparavala i Karajlića, učestvuju još i Gorica Popović, Stevan Anđelković, Milica Todorović, Ognjen Šućur, Marijana Bizumić, Nataša Tomić, članice hora „Vrelo” iz Rume, veliki broj francuskih statista – pevača, igrača, žonglera, akrobata...

Tokom probe Emir Kusturica sedi u gledalištu, mirno posmatra, bez intervencija. Oko njega i svuda po sali razmešteni internacionalni članovi tehničkih ekipa. Ugledasmo i direktora svetla Mišela Amatijea koji je sa Kusturicom radio u filmovima „Andergraund” i „Crna mačka, beli mačor”, kostimografa Nebojšu Lipanovića, scenografkinju Ivanu Protić, producenta, ozbiljnog i koncentrisanog Marka di Domenika, a iz prostora za orkestar virila je glava dirigenta Zorana Komadine i smeškala se poznata lica naših muzičara – članova simfonijskog orkestra (u publici i Dragan Nikolić, Zdravko Šotra i gradski sekretar za kulturu, reditelj Darjan Mihajlović, gosti Festivala srpskog filma u Parizu). Sve je zabeleženo i na fotografijama Dragana Teodorovića Zeka, koje će se već od sutra naći na izložbi u galerijskom prostoru Pariske opere.

Posle spektakularne završne scene, kada Gorica Popović zajedno sa ostalim glavnim junacima poleti u nebo (glumci su privezani alkama za diskretno vidljive sajle), čuje se glas asistenta koji najavljuje svega 20 minuta pauze. Pariz je utonuo duboko u noć, za operske majstore odmora nema, ali je pauza iskorišćena za ovaj razgovor sa Emirom Kusturicom...

Kolika je produkcija, koliko sve ovo košta, ko investira?

Sve je francuska produkcija, a o kakvim razmerama pričamo dovoljno govori činjenica da Opera Bastilja ima godišnju donaciju od države 100 miliona evra, a sama obrne još 50 miliona. Znači, govorimo o pravom pogonu kao o luksuznom, velikom brodu koji ima dosta novca i veoma dobre uslove, s tim što ima problem sa ljudima koji nisu u stanju da novosti u zvuku lako svare. Ovo je prvi put u mom životu da radim u uslovima u kojima se, i doslovce, svaka misao koja mi padne na um odmah realizuje. Pozorište, scena, to je krajnje apstraktan prostor u kojem se stvari dešavaju mnogo lakše nego na filmu.

Ali, pozorišna, operska scena ima i svoja omeđenja a Vi volite slobodu, širinu bez granica?

Da, ali ovo nije klasična opera. Ona se baš zato i zove pank-opera kao kombinacija opere, bulevarskog teatra i cirkusa. „Vreme Cigana” je povremeno opera, povremeno mjuzikl i koncert. Ono što je meni najznačajnije, a na francuskom se zove mizanscen, jeste da je reditelj taj koji deluje u prostoru i vremenu, što u savremenom filmu koji vi tako pomno pratite to možda više i ne postoji kao fenomen. Prostorom se ne bave, bave se mrakom, svetlošću, eksplozijama. Meni, kao čoveku iz prošlog veka, lako je u pozorištu zato što se u prostoru snalazim kao riba u moru te je ovaj eksperiment u stvari samo produžena ruka one vrste filma koju sam radio ranije.

Kako je uopšte došlo do svega ovoga?

Po pozivu nekadašnjeg direktora Salcburške a sada Opere Bastilja gospodina Mortijea i producenta Marka di Domenika. Pošto nas možeš da vežeš za sve, ali ne i za te najozbiljnije građanske zabave kao što je opera, onda je to zvučalo izazovno. Sve što sam do sada na muzičkoj sceni radio ostalo je na tragu neke moje tinejdžerske pobune protiv sveta, tiranije, „demokratije”, tako da je ovo idealni estetsko-politički akt koji mi činimo u Parizu. Afirmišemo zanemarene, unižene, uvređene i zaboravljene i projektujemo svoju energiju koja je evidentna. Meni čak i kada osporavaju filmove ne mogu da ospore energiju, jer oni to nemaju a ja imam.

Kakav je zaista Vaš motiv za prihvatanje ovakvog izazova?

Kako se ja povlačim u muzičko-izvođačku mirovinu, smatrao sam da je opera idealna forma u kojoj se spajaju moje muzičke sklonosti i rediteljska sposobnost i kojom se „Zabranjenom pušenju” ostavlja jedan artefakt, dok se ja povlačim u druge aktivnosti. I to je ono što je u svemu ovom najdivnije. Zajednička opera u Parizu je estetska kruna rada „Zabranjenog pušenja” i sedmogodišnjeg zajedničkog života koji je obeležio čitav svet, od Severne Amerike i Azije, svugde gde je bilo struje.

A ima li u svemu ovome i pomalo inata prema Goranu Bregoviću?

Nisam ja tražio da opera „Vreme Cigana” bude napravljena, nego drugi, a pitanje inata završava se na pitanju o autorstvu. Jednostavno, on nije autor pesme „Ederlezi”, ona je postojala i pre njega, možda čak i hiljadu godina. Nisam nikakav inadžija, ja sam čovek ostrašćen, ali vrlo brzo zaboravljam.

Kada će „Zavet” u francuske bioskope, kada počinje snimanje filma o Pančo Vilji?

„Zavet” je do sada prodat za prikazivanje u 32 zemlje, u oktobru kreće u francuske bioskope, odmah posle i u bioskope Španije, Italije i Rusije. Treba da završim film o Maradoni, a iduće godine da počnem snimanje filma o Pančo Vilji prema romanu Giljerma Arijage i sa Havijerom Bardemom u glavnoj ulozi.

To onda znači opet složeni, raskošni, komplikovani i po Vas iscrpljujući film. Kada ćete snimiti nešto jednostavno, recimo – dvoje se ljube, a jedno od to dvoje je Žilijet Binoš?

A zašto ne Šeron Ston? Takav film koji od mene tražite bio bi „trendi”! Pa ne možete da tražite od Brojgela da slika kao Rembrant, niti od Maradone da bude papin izaslanik u Africi.

Utisci sa Moskovskog festivala

Moskovski festival, pod pokroviteljstvom i vođstvom legendarnog ruskog reditelja Nikite Mihalkova, pre nekoliko dana svečano je otvoren Kusturičinim filmom „Zavet”, a jedna od festivalskih celina je i retrospektiva Kusturičinih filmova. Posle kratkog boravka u Moskvi, vidno zadovoljan prijemom publike i festivalskim nastupom, rezimirajući utiske, naš reditelj kaže:

– Bilo je puno smeha tokom projekcije „Zaveta”, naročito tokom scene štrojenja Mikija Manojlovića, ali za mene je najveći utisak što je ovogodišnje festivalsko izdanje kompletno u znaku 50-godišnjice Kalatozovljevog filma „Lete ždralovi”. Bio sam iskreno dirnut kada mi je pripala čast da uručim nagrade za životno delo glumcima Tatjani Samojlovoj i Alekseju Batalovu i što je čitava ceremonija protekla u znaku isečaka iz njegovih i mojih filmova...