Žena – večna muza za svakog slikara

•    Što je  žena bila iskrenije odana  slikaru, ona je postajala, ne samo muza,  nego i koautor  njegvoog dela. Takvi srećni stvaraoci  su po pravilu proživeli dug i srećan život ispunjen smislom.

Žena kao muza  svakog umetnika u svim vremenima  uvek je imala prvorazredni   značaj kao  večno nadahnuće, uveren je  slikar  Nikas Safronov.

Kodeks  žene slikara,  „ljubavni zakonik“

Supruga  slikara  Sergeja Sudejkina,  inače glumica,  čak je 1920.  godine napisala i neki Kodeks žene umetnika.

Prema tom „ljubavnom zakoniku“,  voljena   draga,  supruga ili ljubavnica,    treba  pre svega da bude stvaralačka priroda, mora  voleti umetnost kojom se njen muž,  ili dragan,   bavi, kao i njega samog,   kako bi mu bila  ideal,   večita  muza.  I onda će  slikar više raditi,  uspeće da ovlada  većim   obimom  emocija, duševnosti i toplote u svojim   slikama.

Sa sigurnošću znamo koliko su žene snažno uticale na velike likovne  stvaraoce

Francisko Goja je imao svoju „Obnaženu Maju“  čiji je akt  slikao po modelu aristrokatinje –ljubavnice Vojvode od Albe. 

Paolo Veronez je jednu ženu slikao  na svim svojim slikama.  Kad nje više nije bilo, on je prestao da slika,  sakrivao se od svih  i negde u Venciji je kupio kućicu  i na kraju se prehladio,  odbio da se leči i umro.

Rubens  je postao slikar takođe zahvaljujući  ljubavi prema ženi. Počeo je da je slika i kasnije  su sve žene koje je sliako ličile na nju.

A koliko je slika uradio Modiljani nakon što se zaljubio u Anu Ahmatovu.

Sećamo se  Salvadora  Dalija koji je imao Galu, Jelenu  Djakonovu. Upravo ona je od njega stvorila  slikara. O njoj su sanjali svi muškarci koji su je videli,  iako  nije  bila  baš tako pitoma.

Ali Dali je od nje stvrio Željenu Muzu. 

Kad je Gala umrla,  Dali  se zatvorio u svom zamku  u Španiji. 

No nisu  se svi veliki slikari mogli  pohvaliti  takvim odanim muzama. Nekima su  žene pomogale da stvore velike slike, a nekima su poturali klipove u točkove.

Hetera Frina  i njeno stradanje  zbog „navođenja na razvarat najprosvećenijih građana Republike“

U staroj Grčkoj  jedna od najpoznatijih  muza bila je  Hetera Frina.  Najčešće su ovu lepoticu slikali i prikazivali u liku boginje Afrodite.

Prema legendi,  nesrećnu divu  su osudili  na smrt zato što je „na razvrat  navodila  najprosvećenije građane Republike“.  Advokat devojke,  videći svoj poraz, skinuo je s nje haljinu...

U jednom momentu sudije su opravdale Frinu zarad njenog savršenog izgleda.

Rafaelovo „Sikstinska Madona“,   -17.  godišnja pekarova kći,  čista i neporočna  Margareta  Luti,  koju je slučajno sreo u jednom parku

Veliki Rafael  bio je po prirodi čovek koji se lako oduševljavao. Ali dugo vremena njega su privalačile samo kurtizane i one su jedine mogle da ga  zaintersuju.

Jednom je u traganju za modelima za sliku „Amur i Psiha“  pošao da se prošeta parkom. Tu je i sreo svoju suđenu lepoticu 17-  godišnju  Margaritu Luti,  pekarevu kći. Pripisivao joj je čistotu  i neporočnost,   slikao je u liku Bogorodice (Maragareta je naslikana u slici „Sikstinska  Madona“). 

Sliakr je Margaretu otkupio u oca  za 3000 zlatnika,   radi nje odlučio da se pokaje i zaboravi na sve kurtizane,   a ona...  se preobratila u  jednu istu takvu kurtizanu!

Pekareva  kći je naterala genijalnog Rafeala da se posvađa ne samo sa svojim bogatim mecenama,  nego i sa svojim učenicima. 

A zaljubljeni  veliki slikar nije primećivao ne poglede iskosa, nije čuo ni zlobna ogovaranja  iza svojih leđa. 

Čak je  svojoj (nevernoj) ljubavnici zaveštaio svu svoju imovinu,  koju je ona ubrzo posle njegove smrti za kratko vreme uspela  da  proćerda. 

Rembrantova prelepa Saskija

Rembrant je imao prelepu  Saskiju koja je uz to bila i bogata. Najplodniji period  u stavralaštvu holandskog genija spada u vreme porodičnog života sa prelepom i prebogatom  Saskijom. Nakon njene smrti Rembrant je 12 godina čuvao uspomenu na nju  ne samo tako što joj je ostao veran,  nego je i prestao raditi,  osiromašio je do te mere da su ga prosto kao suvišnog i nepotrebnog isterali iz kuće.  Po nečijem savetu uložio je preostali novac u neki posao,  ali je propao. Kao  posledica tog kraha,     bio je prinuđen   da proda slike  na aukciji.

Tragična ljubav  slikara Borisa  Kustodijeva i izabranice mu Julije Prošinske

Neverovatno potresna i istovremena tragična ljubav zbila se  slikaru Borisu Kustodijevu i izabranici njegovog srca,   venčanoj ženi  Juliji Prošinskoj. Slikar je priznao da se u tu neverovatnu ženu zaljubio na prvi pogled,   po njoj je slikao lik Bogorodice na svojim ikonama. Usledila je  zatim svadba,  putovanje u Evropu, rođenje naslednika,   i Kusodijev je bio ubeđen da mu je sudbina   namenila srećan život.  Ali... Sin je umro od mengitisa  u 11.  godini,  a sam slikar je  oboleo od  tumora na mozgu. Užasni  bolovi,  stravične noći kad se sanja samo jedan jedini  košmar: crne mačke razdiru mu leđa.

Julija mu je bila  sve istvoremeno: i lekar i negovateljica, i žena,  i dvorkinja.  „Ja sam strpljiva“,  ponavljala je ona iz dana u dan. 

On je slikar, spasite mu ruke

Za vreme operacije,  hirurg je rekao Juliji: „Možemo spasiti samo jedno: ili noge,  ili ruke“. Brižna supruga je odgovorila: „On je slikar,  spasite mu ruke“.  Julija  je za njega  izmislila specijalnu fotelju   pokušavajući  sve do poslednjeg časa da  kod muža sačuva  želju za životom i  stvaralaštvom.

Da ne beše Kazimirke,  ne bi bilo ni Kazimirovog „Crnog kvadrata“

Kazimir Maljevič, utemeljivač suprematizma i tvorac „Crnog kvarata“ rođen 23.  februara 1878,,    požive   55 godina. Ali prema svedočenju savremenika bilo je sasvim moguće da on ode s ovog sveta znatno ranije,  i pre nego što je stvrio svoja  dela,   među kojima i „Crni kvadrat“ koji ga je proslavio.

Jer  Kazimiru Maljeviču se crno pisalo,  pretila mu je glad i nemština,  sve dok nije sreo ženu po imenu Kazimirka,  koja je utemeljivača suprematizma spasila od pretećeg kraha.

Dogodilo se u Kursku: lekarskog pomoćnika kći se zvala Kazimirka

Pošto je  jednom u Kursku susreo kćer lekarskog pomoćnika,   sliakr je  bi van sebe od  oduševljenja.  Bio je bezumno ushićen...  njenim imenom!

Lepotica   se zvala Kazimirka!

To je prst sudbine i ne sme se prenebregnutui,  pomislio je  Mljevič i rešio da se odmah  oženi Kazimrkom. 

Kazimir & Kazimirka,  zar ima išta lepše od te bračne zajednice!

I zaista,   supruga Kazimirka   je omogućila suprugu Kazimiru bezbedan život tražeći i od njega da zarađuje baveći se  drugim poslovima. Tako je on ostavio kičicu i zapslio se kao crtač u Upravi Kursko –Moskovske  železničke pruge.

Ali to ga nije dugo držalo. Maljevič je  navrat-nanos pobegao u Moskvu gde su u to vreme počeli  da duvaju novi vihori u umetnosti. Ostavljena Kazimirka hje uspela da sa decom dođe k mužu tek kroz dve godine.  Videvši da joj suprug u prestonici ništa nije postigao, ona je najpre zavela jednog  generala koji joj je postao  ljubanvnik,  a zatim se i sudski razvela od Maljeviča.

Sledeću ženu Kazimir  Manjevič je birao ne samo srcem,  nego i umom. 

Dečja spisateljica  Sofija Rafalovioč značaila je   za slikara  pravo  olakšanje. Ona nije kinjila slikara,  nije mu tražili novac, obezbedila mu je topli dom na Nemčinovki.

U teškim vremenima ona je bukvalno spasila porodicu od gladi  i smrti-plela je    starinske torbe,   prodaval ih komšijama  i   tako zarađivala  za goli život.

Vermer zbog ljubomore svoje supruge na njegove  modele prestao da slika

Safronov dalje navodi primere da nisu i uvek sve žene pomagale stvaralaštvo slikara.

Tako na primer žena Johanesa  Vermera   koji je naslikao čuveni portret „Devojka s  bisernom minđušom“ bila je strašno ljubomorna na njegove  modele. Njena ljubomora je išla dotle da je  sekla,  potpuno uništavala platna,   čime je bila na velikoj smetnji slikaru da stvara.

Veremer je  na kraju bio prinuđen da  prestane da se bavi slikarstvom pošto   ije uspeo da se izbori sa ljubomorom   svoje supruge.

Što je žena bila  iskrenije odana slikaru, postajala je ne samo njegova muza,  nego i koautor  njegovog dela.  Takvi srećni stvaraoci su po pravilu  proživeli dug i srećan    život ispunjen smislom.

Kao što smo videli i u ovom prikazu,   nisu  se svi  geniajlni slikari mogli pohvaliti takvim odanim muzama.

 

Branko Rakočević