Vojvodinu nam ne otima niko sa strane, dajemo je sami

Govor Ostoje Simetića, predstavnika Srpskog kulturnog kluba „Preobražaj” iz Novog Sada, na tribini-protestu protiv vojvođanskog separatizma, održanoj na Mašincu 25. novembra u organizaciji Srpskog sabora Dveri

Ostoja Simetić

U našem narodu je rasprostranjena opasna praksa regionalnog šovinizma, koja čini da Srbi jedni druge iskreno preziru, samo zato što potiču iz različitih krajeva koje je naš narod naseljavao kroz istoriju. Moramo raditi na ukidanju regionalnih partikularizama1 , snažno izraženih u srpskom narodu još od Kosovskog boja. Kao izuzetno ružnu i štetnu pojavu treba gledati sklonost nemalog broja Srba da s nipodaštavanjem i krajnje uvredljivo govore i misle o drugim Srbima zbog različite zavičajne pripadnosti. Besmisleno je pretpostavljati nečije geografsko poreklo tipa Crnogorac, Hercegovac, Bosanac, Vojvođanin, Ličanin, Šumadinac i sl. njegovim ljudskim kvalitetima i činjenici da je pripadnik srpskog naroda bez obzira na kom delu srpskog etničkog prostora bio rođen. Nema kod nas dovoljno uvredljive reči koju ne bi s lakoćom izrekao Srbin iz Hercegovine Srbinu iz Bosne, ovaj Srbinu iz Crne Gore, a on Srbinu iz Šumadije, Srbin iz Vojvodine Srbinu s Korduna i obrnuto. To stanje je neprihvatljivo i egzistencijalno uništavajuće za srpski narod u celini. Čitav srpski narod ima zajednički nacionalni interes. Na ostvarenju tog interesa moraju raditi svi njegovi delovi zajedno, u skladu s pojedinačnim sposobnostima svakog čoveka, zanemarujući geografsko poreklo.

Valja nam promovisati princip integralnog Srpstva i biti podjednako zainteresovan za sudbinu svakog Srbina ma gde on živeo ili bio rođen. O srpskoj neslozi dovoljno je rečeno i ona je gotovo ontološkog karaktera. Tu našu nacionalnu bolest moramo svim sredstvima lečiti. Ona nas izjeda i uništava. Njen besmisao je već i u tome što je malo srpskih porodica čiji preci nisu u nekom trenutku živeli na potpuno različitim delovima našeg etničkog prostora, a mi se zavičajno određujemo prema tadašnjem prebivalištu poslednjeg poznatog pretka i tu pripadnost pretpostavljamo etničkoj, kao da su neko selo ili livada važniji od države. Pripadnost srpskom etničkom korpusu – srpskom narodu je za nas, Srbe, naučna i istorijska činjenica, a regionalna ili zavičajna pripadnost je plod slučajnosti i time manje bitna. Neophodno je jačanje sloge i osećaja jedinstva u narodu. Mudri Rimljani nisu bez razloga govorili: ”Ubi Concordia, ibi Victoria!”2


Stvaranje novog identiteta


Na kartu te zavičajne narcisoidnosti i regionalne srpske razjedinjenosti igraju naši geopolitički rivali vekovima. Na ovaj način uspeli su da razbiju srpski etnički narod i stvore nove narode i nacije, koji su onda Srbima postali najljući neprijatelji. Oni koji nam ne žele dobro, znaju da nismo skloni da trpimo nasilnu okupaciju, otimačinu teritorije, uzurpaciju imovine i sl, dakle, veoma im je jasno da nam nije lako oteti bilo šta, ali još bolje shvataju da nas nije tako teško ubediti da im ono što žele sami predamo, samo ako nas dovoljno podele i posvađaju. Za ovom idejom idu i napori da se Vojvodina prvo dovoljno autonomizuje, pa da se onda lagano istrgne iz Srbije. Da bi ovo uspelo, prvo je neophodno osigurati da se stanovništvo u Vojvodini za to založi ili da se bar ne buni mnogo. Posmatraču sa strane bi bilo teško da pretpostavi mogućnost uspešne realizacije dotičnog scenarija, jer statistika registruje ogromnu većinu Srba u vojvođanskoj populaciji. Svako bi pomislio da nije moguće ubediti 85% Srba da poklone svoju zemlju nekom drugom. Sledeći logiku, taj bi se posmatrač prilično nasankao, jer bi iz vida ispustio ključnu ideju globalnih planera. Kreiranje naročitog vojvođanskog identiteta. Samo ako se postigne da Srbi iz Vojvodine svojim izborom postanu bivši Srbi, a novi Vojvođani, može se postići istrzanje Vojvodine iz Srbije, bez ikakvog nasilja, sem duhovnog.

publika Decenijama se radi na razvoju ove ideje među Vojvođanskim Srbima, još od momenta prisajedinjenja Srbiji. Istorijski koreni autonomije Vojvodine su izrazito nacionalni (srpski), ali su oni u poslednjih pola veka metodama komunističke (internacionalne) i postkomunističke (multikulturne i multinacionalne) ideologije, kao izvorno srpska tradicija preokrenuti veoma često u antisrpski kontekst. Verske i nacionalne povlastice dobro su se slagale sa osećajem ljudi da su Srbi i pravoslavci, a nisu im nikako izazivale navodnu vojvođansku nacionalnu svest.3 Zbog velikohrvatskih nacionalnih interesa, te revizionističkih težnji poraženih elemenata iz Prvog rata, počelo se raditi na odnarođivanju vojvođanskih Srba i njihovom stavljanju u kontekst neprijateljstva prema drugim Srbima, koji su tobož primitivni, nekulturni, neevropski i necivilizovani, a još i pljačkaju Vojvodinu.


Vojvodina Srpska


Vojvodina je definisana kao politički program srpskog naroda na Narodno-crkvenim saborima (najvišem narodnom i crkvenom predstavništvu Srba pravoslavne vere u Karlovačkoj mitropoliji) koji su održavani od kraja 17. veka na prostorima Habsburške monarhije, najčešće u Sremskim Karlovcima. Pravo na održavanje ovih Sabora proizilazilo je iz slova privilegija koje su Srbima dali austrijski carevi i ugarski kraljevi. Tumačenje tog prava u srpskom narodu je sve do 1861. bila privilegija pre svega srpske crkvene jerarhije. Vojvođanski politički program je zasnovan na carskim privilegijama i on je podrazumevao oduvek jedno isto: pravo na status i priznanje posebnog političkog naroda, pravo na posebnu teritoriju, pravo na slobodan izbor duhovnih i svetovnih starešina (arhiepiskopa i vojvode), a time i pravo na posebnu, samostalnu upravu.4 Vojvodina, kao autonomija je i tada bila remetilački faktor, ali u odnosu na Ugarsku, jer je postojala prirodna težnja Srba da se emancipuju od tuđinske vlasti i dominacije. Nije se moglo očekivati od Srba da prihvate dobrovoljno svoj politički, etnički i nacionalni nestanak i utapanje u mađarski politički narod, koji su vlasti nametale kao jedini postojeći. Autonomija Srba od Srba u današnjoj Srbiji (tako i u SR Srbiji u vreme SFRJ) potpuno gubi ovaj smisao, jer nema opasnosti od asimilacije od strane jednog istog naroda. Zato je neophodno stvoriti predstavu i svest o drugosti Srba iz Vojvodine u odnosu na Srbe iz ostalih naših krajeva. Jedino ako prestanu da se osećaju Srbima i postanu pre svega i samo Vojvođani, ovi ljudi mogu poželeti da napuste Srbiju, a tada bi postali lak plen za lovce koji vrebaju iz prikrajka.

Dugo se i uporno radi na proizvodnji osećaja drugosti kod Vojvođana u odnosu na ostatak Srpstva. Slično se tako postigao i osećaj drugosti u odnosu na Balkan kod evropskih naroda, što obezličava onog drugog i od njega pravi objekat koji nije vredan poštovanja, na koji se čak ne moraju primenjivati etički standardi, kako nas poučava prof. dr Bogoljub Šijaković.5 Zato je potrebno imati Vladu Vojvodine, predsednika Vojvodine, zastavu, grb, akademiju, skupštinu (po mogućnosti dvodomnu), auto-oznaku sa velikim ”V”…

Pre nekoliko godina, poslanik jedne autonomaške stranke u Skupštini AP Vojvodine, gospodin Radosavljević, tražio je od predsedavajućeg sednice, da, prema pravilniku, dobije dodatnih dva minuta, jer planira da govori na manjinskom jeziku – vojvođanskom. Na opštem popisu stanovništva u Srbiji 2002. neki ljudi su se izjasnili kao Vojvođani, bez obzira što takva narodnost (još) ne postoji. Ovo opredeljenje malog broja građana (i građanki) Vojvodine ishodi iz decenijske prakse izgradnje posebnog vojvođanskog kulturnog identiteta. Tako se uspelo ubediti Srbe iz Vojvodine da su njima kulturno-istorijske tradicije Beča i Pešte bliže i prirodnije nego tradicije Beograda, Banja Luke, Cetinja… Nije slučajno rečenica o jedinstvenom kulturološkom prostoru srednje Evrope zalutala u preambulu Statuta. Ona jasno pokazuje namere statutopisca. Autor ovog dokumenta insistira na uvođenju u političku zbilju temeljnih kamena novog Vojvođanstva. On ograđuje svoj politički prostor, te stvara novi politički narod, a politički narod je nacija. Svaka nacija teži da se osamostali. Uskoro će Vojvođani biti prikazivani kao Kurdi ili Palestinci, narodi bez zemlje, koji trpe tuđinski tiraniju. Pogađajte ko će biti tiranin?


Mit o ekonomskom iskorišćavanju Vojvodine



Ako osvoje srca i umove Vojvođana, neće morati da osvajaju njihovu zemlju, jer će ovi pohrliti da im je sami poklone. Kada je došla na prostore tzv. Južne Srbije, sadašnje BJRM, posle Prvog svetskog rata, Srpska država pravi grešku i tamo šalje najgore, najnesposobnije i korupciji najsklonije činovnike koje je imala, te prema sebi rađa nepoverenje i neprijateljstvo lokalnog slovenskog stanovništva, koje 90 godina kasnije, i samo osamostaljeno od Srbije, priznaje Nezavisnost Kosova. Na ovo nam je ukazao Arčibald Rajs u momentu dok se dešavalo 6 . Pouka stoji i danas. Srpske političke elite su posle Drugog svetskog rata dopustile partizanskim zulukaferima iz pasivnih krajeva da sprovode agrarnu reformu, čupaju brkove i otimaju zemlju i stoku. Oni nisu bili takvi, agresivni, bezobrazni i prosti zbog svog zavičajnog porekla, već zbog svoje komunističke ostrašćenosti i svesti da je sada sve njihovo. Onda su tajni ideolozi počeli da objašnjavaju Vojvođanima srpske nacionalnosti, da su to oni, drugi Srbi. Srbijanci, Hercegovci, Bosanci i ini pljačkaju, a ne rade to komunistički teroristi. Oni to rade, jer ste vi Vojvođani, a oni nisu. Oni su u vašu njivu došli da je izgaze. Oni nemaju kulturu. Oni ne pevaju, oni riču!

publika

Prost svet, intelektualci, studenti, bivši kolonisti i razni drugi u Vojvodini danas, lako nasedaju na autonomašku šarenu lažu o pljački koju beskrupulozno provodi Beograd nad svakim vojvođanskim novčanikom. U svakoj zemlji, njen glavni grad privlači najviše kapitala i investicija, ali stoji neopravdano gomilanje administracije u Beogradu, uzurpacija sredstava i prilika za bolji život svih drugih krajeva Srbije. Te aktivnosti, pak, ne sprovode Beograđani, obični ljudi poput nas, već stranačke, odnarođene vrhuške, koje van politike, usled svoje nestručnosti i nesposobnosti, ne bi bile u stanju da lagodno žive. Ta autonomaška teza o beogradskoj pljački Vojvodine je u stvari njihov ideal. I oni bi da pljačkaju nekoga. I oni bi da grade vile, voze skupa kola, letuju na Martiniku. Pošto već ne mogu da se nametnu celoj Srbiji, hajde da bar omeđe jedan tor u kome bi oni nosili klepetuše. Bili bi ovi još gori od svoji sadašnjih ljutih neprijatelja. Uzmimo primer Banata. Sva nafta i gas Vojvodine, bezmalo, nalaze se u Banatu. Ipak, sedište Naftne industrije nije u Kikindi, već u Novom Sadu. Ono nije izgrađeno bliže bušotinama, već bliže autonomaškim političarima. Zašto ne bi porezi od centrale NIS-a ostajali u Kikindi ili Elemiru? Zašto ne bi mladi Banaćani imali šansu da ostanu u svojim gradovima i da rade u upravnoj zgradi NIS-a? Zašto ne bi ta institucija privlačila banke, trgovce i osiguravajuće kuće u banatske gradove umesto u Novi Sad? Gde je sad briga za dinar koji se negde zaradi, a koji neko drugi opljačka? Zašto sad neko ne predloži tačku na pljačku?

Po sredi je otimanje srpske Vojvodine od Srbije, otimanje vojvođanskih Srba od Srpstva i Srpstva od vojvođanskih Srba. Ovo je prava pljačka, a nju sprovode dve vrste ljudi. Jedni pohlepni, koje ne zanima ništa sem sopstvenog bankarskog računa i drugi zaluđeni (ne manje pohlepni) neohabzburškim identitetom i silovitom željom da se postane boljim i naprednijim, svetskijim, civilizovanijim, denacifikovanijim i evropskijim kroz iskreno pripadništvo jedinstvenom srednjeevropskom kulturnom prostoru.

Na nama je da se branimo. Setimo se Ršumove dečje pesmice ”Domovina se brani lepotom”, pa se postarajmo da budemo primeri lepote, časti, znanja i lepog vaspitanja. Jedino tako možemo dati atraktivniji kulturni obrazac Srbima u Vojvodini od onog koji im nude autonomaški magovi opsene. Jedino tako možemo sačuvati umove i srca ovdašnjeg sveta, a tako i njegovu srpsku nacionalnu svest. Ako to sačuvamo, Vojvodinu nam neće oteti ni stotinu ovakvih statuta, a izgubimo li ovu bitku, nećemo sačuvati ni sebe same.



1 Prema Programu UG ”Srpski kulturni klub Preobražaj”, načelo 3: Srpska nacionalna svest

2 Gde je sloga, tu je pobeda!

3 Deklaracija o Vojvodini UG ”Srpski kulturni klub Preobražaj”, Novi Sad, tačka 3: Istorijske činjenice, autor: Marko Arsenijević

4 Isto

5 Kritika balkanističkog diskursa: Jedan prilog proučavanju fenomenologije Balkana, prof. dr Bogoljub Šijaković; Jasen, Nikšić, 2000.

6 Čujte Srbi; dr Rudolf Arčibald Rajs, 1928.