Zaostavština Save Vladislavića

Veliki ljudi ostavljaju dubok trag u vremenu, bez obzira na sve pokušaje da se taj trag izbriše. Tako je i sa Savom Vladislavićem, srbskim plemićem i ruskim grofom.

Iako u jednom trenutku zaboravljen i u Srbiji i u Rusiji, njegovo delo izronilo je iz zaborava. Do skoro, za grofa Savu Vladislavića znalo se u našem narodu samo preko monografije koju je napisao Jovan Dučić, i koja je dugo bila jedini savremeni pisani iskaz o tom velikom čoveku. Međutim, poslednjih godina ime Save Vladislavića sasvim zasluženo postalo je predmet umetničke obrade.

Premijera opere Svetislava Božića „Melanholični snovi grofa Save Vladislavića“ dobar je povod da se podsetimo njegove zaostavštine. Zapravo, pravo je čudo da život Save Vladislavića već odavno nije ekranizovan, da o njemu nisu napisani brojni avanturistički romani. Samo pojedine crtice iz njegovog života dovoljne su da se od njih napravi veliki avanturistički film.

   

Sava Vladislavić bio je u duši avanturista — i živeo je u takvom vremenu — na prelazu iz 17. u 18. vek, u isto vreme kada su u zapadnoj Evropi „harali“ Kazanova, Kaljostro i grof Sen Žermen. Međutim, Sava Vladislavić je svoj avanturistički duh zauzdao i stavio ga u službu ruskih careva — onih za koje je smatrao da su jedini kadri da budu zaštitnici pravoslavnog sveta koji se u tom trenutku nalazio pod tuđinskom vladavinom.

Umesto da postane legendarni zavodnik, kockar ili pirat, osnovao je rusku obaveštajnu službu; oborio je jednog sultana; utvrdio rusko-kinesku granicu; dizao Srbe na ustanak protiv Turaka; slao knjige u Sremske Karlovce; pomagao manastire i gradio crkve; osnivao gradove i naselja po Sibiru…

Prema rečima Branka Vukomanovića, potomka Save Vladislavića, prosto je neshvatljivo da je delo čoveka koji je toliko uradio i za srbski i za ruski narod donedavno ostalo nepoznato: „Pre desetak godina grupa srbskih i ruskih rodoljuba pronašla je tragove o Savi Vladislaviću. Svojevremeno, ruski akademik Vladimir Mjasnikov sa grupom saradnika inicirao je istraživanje dela Save Vladislavića“.



Vukomanović kaže da je od tada počelo da oživljava sećanje na njegovog pretka. Podignuti su mu spomenici u Sremskim Karlovcima, Gacku (u blizini Jasenika, njegovog rodnog mesta), Šliserburgu u Rusiji, u blizini Petrograda, gde se Sava Vladislavić prvi put sreo sa Petrom Velikim i u Herceg Novom, za koji su njegovi potomci i porodica posebno vezani. Naime, Sava Vladislavić je najverovatnije kršten upravo u tom gradu u crkvi Svetog Đorđa, gde je svojoj majci namenio grobno mesto, a na ulazu u crkvu manastira Savina grobno mesto namenio je sebi. Sudbina je htela drugačije, te su i on i njegova majka sahranjeni u Petrogradu.

Još za života, Sava Vladislavić je iz Rusije slao mnoge darove hercegnovskim crkvama. U riznici manastira Savina još se čuva portret cara Petra Velikog i carice Ane koje je poslao ovaj srbski grof, a u crkvici na Toploj čuva se krst sa posvetom Save Vladislavića, kaže Vukomanović.

U Rusiji je, prema Vukomanovićevim rečima, delo Save Vladislavića bilo poznato u stručnim krugovima i među zaljubljenicima u istoriju. Vukomanović nam je ispričao jednu anegdotu koja mu se dogodila u Petrogradu: „Zaustavio sam taksi i započeo razgovor sa vozačem. Ispostavilo se da je on iz Vladivostoka i da u Petrogradu taksira i svira po klubovima, ali i da je diplomirao istoriju. Kada sam mu rekao čiji sam potomak, oduševio se i počeo da mi priča biografiju mog pretka“.



Delo Save Vladislavića je u proleće 2012. bilo predmet ozbiljnog proučavanja u kabinetu ruskog predsednika Vladimira Putina. Bilo je to vreme kada su Rusija i Kina pregovarale o ugovoru o razgraničenju. Prethodni ugovor o razgraničenju dve države zaključio je upravo Sava Vladislavić u 18. veku. Ispostavilo se da je novi ugovor inovirana verzija ugovora o razgraničenju koji je s Kinezima sklopio pre tri veka Sava Vladislavić, utemeljivač ruske spoljne obaveštajne službe i specijalni savetnik cara Petra Velikog. Tada se i Vladimir Putin zainteresovao za Savu Vladislavića i tražio njegovu studiju o Kini. „Tajna informacija o snazi i stanju kineske države“ bila je prva evropska studija o Kini posle Marka Pola. Na srbskom jeziku  priređena je pre nekoliko godina, što je učinio Vladimir Davidović, a izašla je u izdanju RTS-a.    

Trogodišnje boravljenje Save Vladislavića u Kini rezultiralo je osnivanjem grada Troickosavska i izgradnjom crkve Svetog Save. Troickosavsk, danas Kjahta, bio je prestonica trgovine čajem u 19. veku. Grad, danas na granici sa Mongolijom, bio je poznat kao „peščana Venecija“. Domaćini u Kjahti su nam rekli, priča nam Vukomanović, da je od 25 ruskih milionera 19. veka, njih 20 živelo u Troickosavsku. Grad je imao 14 velelepnih hramova, od kojih je jedan imao ikonostas od kristala, jedinstven u svetu. Na žalost, za vreme Staljinovog terora 1934. godine, hramovi — uključujući i onaj posvećen Svetom Savi, jedini hram njemu posvećen van jurisdikcije Srpske pravoslavne crkve — uništeni su. Od kristalnog ikonostasa ostao je samo jedan ornament koji se čuva u kjahtinskom muzeju.

Branko Vukomanović, koji je posetio grad, kaže da je među žiteljima Kjahte još uvek živo sećanje na Savu Vladislavića i da se neguje njegov kult kao osnivača grada:

„Iako je grad dobio ime po Svetoj Trojici i Svetom Savi, žitelji Kjahte bili su ubeđeni su da je Sava Vladislavić grad nazvao po sebi. Postoji inicijativa da se gradu vrati staro ime i nadam se da će se to desiti najkasnije do obeležavanja tristote godišnjice osnivanja grada“, zaključuje Vukomanović.

Velimir Ivanović piše roman o Savi Vladislaviću. Zasad je stigao do Savinog odlaska u Carigrad i tu je morao da se zaustavi jer, kaže, za dalje pisanje su potreba opsežna istraživanja:

„Naš istoričar Dušan Sindik boravio je 1956. i 1959. godine u SSSR. Tada su mu dali na uvid dva testamenta Save Vladislavića, jedan napisan pre odlaska u Kinu i drugi napisan po povratku. Testamenti se čuvaju u petrogradskom Arhivu starih akata, zajedno sa drugim Vladislavićevim dokumentima. Lična arhiva Save Vladislavića zauzima čitavu sobu i još nije obrađena. Potrebno ju je istražiti“, kaže Ivanović za Sputnjik. 

Obuhvatiti život običnog čoveka je teško, a obuhvatiti život čoveka kakav je bio Sava Vladislavić predstavlja gotovo nemoguć poduhvat. Zato se nadamo još većem broju umetničkih dela posvećenih njemu u čast. Zasad je važno da sećanje na srbskog grofa u službi Rusije i dalje traje.

Nikola Joksimović,