Srbin Francuzima raširio krila

Inženjer Nenad Hrisafović (83) stvarao je svetsku vazduhoplovnu i kosmičku istoriju druge polovine prošlog veka. Konstruisao je verovatno najbolji akrobatski avion u svetu i bio glavni industrijski projektant najuspešnijeg evropskog kosmičkog projekta dvadesetog stoleća, evropske rakete-nosača “arijana 3”, koja je u orbitu izbacivala više od jednog komercijalnog satelita, odnosno dva odjednom. Potpis da najbolji evropski kosmički projekat poleti avgusta 1984. godine, ćirilicom je overio Nenad Hrisafović. Evropa je tako te godine privremeno “potukla” američku kosmičku industriju, a to je samo deo onoga što je u svojoj karijeri radio srbski inženjer kome su ovih dana aplaudirali u Surčinu, gde je došao u posetu Muzeju vazduhoplovstva.

Pored direktora Muzeja Zorana Radojevića, kustosa i još nekoliko zaljubljenika u nebo, letenje i kosmos, Srbina koji živi u Francuskoj u Surčinu je “čekalo” i prvo njegovo konstruktorsko “čedo” - jedrilica “cirus”. Projektovao ga je sa 28 godina, a na ovim jedrilicama učile su bezbedno da lete čitave generacije pilota u SFRJ. U Muzej je stigao sa suprugom Fransinom, takođe vrsnim francuskim avio-inženjerom. Njih dvoje već 47 godina žive zajedno, a u paru su stekli i vazduhoplovnu slavu.

Prošlo je 50 godina od kada je Hrisafović “izgnan” iz srpske vazduholovne nauke i industrije. Dok se pozdravljao sa svojim “cirusom”, jedinom letelicom koju je “izveo” u zemlji koju najviše voli, priča nam da proživljava emotivne trenutke.

- Tako je i kada dođem u pariski muzej “La Burže”, gde su izložena dva moja laka aviona CAP-10 i CAP-20 - objašnjava nam Hrisafović svoju “nelagodu” dok ga je kustos Aca Kolo “podsećao” da su njegove letelice od 1970. do 2000. nosile epitet najboljeg francuskog i svetskog akrobatskog aviona sa ogromnim brojem osvojenih zlatnih medalja na svim meridijanima.

ŽIVOTNA ODLUKA
NAŠ sagovornik priča da je odluku da bude avio-inženjer doneo u Srbiji tokom Drugu svetskog rata. Naime, 1944. godine njegova porodica je poput mnogih Beograđana morala da napusti grad jer su ga saveznici nemilosrdno bombarodovali. Otišli su u Majdanpek i iz tog grada je, kako kaže, gledao ogromne formacije savezničkih aviona kako se moćno valjaju nebom idući ka Rumuniji gde su tukli Hitlerove instalacije. - Nisam se plašio tog prizora i zvuka već sam se divio moćnim mašinama. Tada sam doneo odluku i nikada nisam zažalio - veli Hrisafović.

Stari inženjer samo se smeškao.

Nenad je rođen 1932. u Sarajevu, u porodici intelektualaca. Godine 1941. morali su da beže iz ovog grada jer su bili na ustaškom spisku za likvidaciju. Glave im je spasao Namac, folksdojčer, koji je Nenadovu majku upozorio da ustaše te noći dolaze po njih.

Kako se Nenad seća, u Nedićevoj Srbiji sačekali su ih najbolje što su mogli. Odmah su dobili stan. Majka, arhitekta, koja je u Sarajevu radila u Upravi Banovine, dobila je isti posao u Upravi Beograda, a otac je postao visoki bankarski službenik u finansijama. Kada je došla 1945. otac ih je okupio i rekao:

- Vraćamo se u Sarajevo. Malo nas je Srba dole ostalo.

Već 1947. Nenad Hrisafović je počeo da leti na jedrilicama na Mojmilu. Postao je i instruktor i pilot motornih aviona. Na Mašinski fakuletet je, veli, otišao jer je to bilo najbolje mesto za buduće avio-inženjere. Postao je asistent profesora Miroslava Nenadovića i Dušana Stankova. Međutim, komunističke vlasti ga nisu htele za katedrom uprkos ljutnji i apelu profesora. Fakulet je napustio u januaru 1965. i obreo se u Francuskoj.

Imao je nešto para u novčaniku i sliku ikone Svete Petke koju i danas nosi. U ličnom prtljagu imao je i dve knjige: “Statika aviona”, profesora Dušana Stankova, i “Osnovi aerodinamičkih konstrukcija aero-profili”, profesora Miroslava Nenadovića. Roditeljima u Sarajevu nije rekao da odlazi, a umesto objašnjenja poslao im je pismo preko druga.

- U svojoj zemlji nisam imao “inženjersku” sreću, ali jesam u Francuskoj - pričao nam je dok smo šetali između vazduhoplova iz muzejske postavke. - Već u martu 1965. su me na preporuku konstruktora jedrilica iz čuvenog “Bregea” primili u malu firmu “S.A.A.R.P.” koju je držao predsednik tamošnjeg Jedriličarskog saveza. Oni su dobili posao i pare da preprojektuju jedrilicu “brege 906”, a nisu imali znanja. Ja tu nisam ništa izmislio. Radio sam na osnovu onog što je u svom udžbeniku napisao profesor Stankov. Svi su mi čestitali, a ja sam bio ponosan na stepen naučnog znanja koji sam poneo iz Beograda.

ZAVET FRANCUSKOJ  NAJTEŽE momente svog života Hrisafović kaže da je preživljavao po tragediji koja je zadesila pilote Žaka Gomija i Žerera Vereta, koji su poginuli leteći u njegovom vazduhoplovu. Ova dva pilota imala su 14.000 sati naleta i bili su legende francuske avijacije. U teškom psihičkom stanju otišao je na njihovu sahranu kojoj je prethodila misa u katedrali. Veli, mislio je da će ga svi kriviti. - Prilazili su mi Francuzi i izjavljivali saučešće. Porodica, takođe, i tada sam shvatio koliko su velika nacija. Zavetovao sam se da ću ostati u njihovoj zemlji koja mi je dala profesionalnu šansu i da ću im služiti dok sam potreban - ispričao je Hrisafović.

Priča o karijeri Hrisafovića ide kao u filmu. Ista kompanija kupila je licencu lakog aviona CP-1310 za serijsku proizvodnju, ali je avion bi samo “skoro dobar”. Probni pilot kompanije Robert Bison umolio je Hrisafovića da poleti sa njim i da oceni letelicu. Kada su se spustili Nenad je izneo ozbiljne zamerke i obrazložio zašto se događaju “neravnine” u letu. Gazda je shvatio da ima inženjera i šansu da napravi dobru letelicu i rizikovao je pare.

- Sve proračune sam radio ja, a novi avion, kršten kao CP-100, poleteo je u avgustu 1966, dok sam bio na Jadranu. Kada sam se vratio i gazda i probni pilot Bison bili su ushićeni - nastavlja Hrisafović.

Kao mladić 1950. godine na aerodromu u Sarajevu

Gazda je shvatio da ima avion koji bi mogao da zameni slične letelice u Francuskoj ratnoj avijaciji “fuga master”, a pilot je mislio da je na pragu ostvarenja svog sna da postane svetski prvak u akrobatskom letenju. Hrisafović je svojim proračunima uspeo da napravi vrununsku “pticu” i Francuska je za to saznala. Na pisti su počeli da se okupljaju stručnjaci, a pilot u vazduhu da izvodi i ono što ne bi smeo.

- Proračunima sam skinuo “geometrijsko vitoperenje krila”, ojačao strukturu i sve drugo bitno za let - nastavlja naš sagovornik.

Francuzi su ga pozvali u njihov opitni centar, a najbolji pilot tog vremena Žak Gomi, koji je bio toliko impresioniran kako leti jednokrilac da je on posle nekog vremena na pistu doveo i svog učitelja Žerara Vereta. Tačno 5. januara 1967. slomili su avion u vazduhu. Hrisafović je vadio njihova tela iz olupina.

 

Ispred Muzeja vazduhoplovstva u Surčinu

- Došla je istraga Komisije za udese. Bila je uključena i žandarmerija - nastavlja Hrisafović.

- Pregledali su celu dokumentaciju, sve proračune i uzeli izjave od svedoka. Nisam bio kriv ja nego piloti koji su napravili grešku.

Avion je preimenovan u CAP-10. Dok je trajala istraga oko tragedije Hrisafović je konstruisao i napravio i CAP-20, jednosed sa pojačanim motorom. Godine 1970. avion je potpuno sertifikovan za serijsku proizvodnju. Gazda je uspeo da sklopi ugovor sa francuskom vojskom o isporuci letelica, a potom i sa Meksikom, SAD, Australijom... Prodao je više od 300 CAP-10 i jedan broj CAP-20, potom i druge letilice izvedene iz istih modela. Do 1999. ovaj CAP-20 je bio najbolji akro-avion u Francuskoj i verovatno u svetu. Naš inženjer ga je napustio još 1969, jer više nije mogao da ga “kontroliše”. Tačnije, da kontroliše gazdu.

Dragan Vujičić,