Dnevnik sužnja iz Gvantanama
U SAD je nedavno objavljena knjiga „Sužanj Gvantanama“ (Guantanama Diary), dnevnik zatočenika Mohameda ald Slahia (Mohamedou Ould Slahi) sa koje su vlasti pre dve godine skinule oznaku tajnosti.
Pod njom da pripada terorističkim orgaizcijama, već nekoliko godina je zatočen u logoru u Gvatanamu i još protov njega nije podignuta optužnica.
Dnevnik je izašao u redakciji novnira Lari Simsa koji u uvodu ističe da to nije autorizovana verzija pošto Slahi, koji se nalazi u zatočeništvu, još nije video knjigu.
Još od 2002. g. Mohamed Slahi, inteligentni inženjer iz Mauritanije zatočn je u Gvantanamu, ogromnoj tamnici na Kubi u kojoj vlada SAD drži osobe osumnjičene za terorizam. Do toga je „uspeo da obitava“ u zatvorima u Senegalu, rodnoj Mauritaniji, Jordanu, Avganistanu.
Njegov zatvorski staž traje već 15 godina i za sve to vreme protiv njega nijednom nije bila podiguta optužnica!
Slahijev „Dnevnik“ dostupan na internetu, ali je rukopis prepun crnih mrlja, iskinute cele stranice, što se ponovilo i u štampanom izdanju
Pre pet godina je napisao knjigu, a 2013. g. vlada SAD je odlučila da s nje skine oznaku tajnosti. Naravno, ne u potpunosti.
Slahijev dnevnik je postao dostupan na internetu, ali je rukopis prepun crnih mrlja, neki segementi teksta su precrtani, a nedostaje u nekim poglavljima i po nekoliko stranica. Takav „reljef“ je u osnovi sačuvan i u štampanoj verziji koja tek što je objavljena u Americi. To je očigledna posledica produženog zadržavanja autora u Gvatanamu.
U „Dnevniku sužnja Gvanatanama“ čitamo kako su autora beskonačno premeštali iz jednog zatvora u drugi, predavali iz ruke u ruku specijalnim službama, od islednika do islednika. Ta premeštanja skoro ni u čemu nisu promenila ponižavanja i torturu kroz koje je sužanj prolazio i još ivek prolazi. Hladne ćelije, surovi i neumoljivi zatvorski stražari. Glad, premlaćivanje, silovanje, moralni i fizički sunovrati.
Od ove knjige postaješ i umoran i sumoran. I to ne toliko zbog njene surovosti na koju nailaziš na svakoj stranici, koliko zbog monotonosti. A u knjizi su opisane samo prvih pet godina Slahijeve golgote, a sam Bog zna koliko ga još čeka.
Slahijeva priča je prvenstveno literarna. Za čitaoca se ona nalazi negde između ruskog „Žitija protopopa Avakuma“ i Kafkinog „Poscesa“, ali sa izrazitim obeležjem postokolonijalnog vrememna i atmosfere. Iskreni vernik, duboko ubeđen da je pravednik, uz to veoma oštrouman, Slahi je u svom Devniku ubedljiv i čitaoci mu veruju da je odabran za krivca van konkretene krivice, kao žrtveni jarac. Ili tačnije, krivica svaki put nestaje pošto se, kao nepostojeća, ne može dokazati, jer dokazi se uvek rasprše, nestaju, iščeznu. Poniženi i nevidljivi čovek iz trećeg sveta dobija reč i postaje za zapadnu kulturu ličnost koja je ovldala njihovim jezikom.
Početkom 1990-ih godina sasvim mladi Slahi tek što je završio univerzitet u Nemčakoj, proveo je neko vreme u pripremnom logoru Al kaide i otišao da se bori u Avganistan protiv komunstičke vlade. To je u to vreme bilo vrlo primamljivo među muslmanskom omladinom i tih nekoiko meseci bili su jedini period koji je povezivao Mohameda Slahija sa islamskim organizacijama. Iz Avganstana ponovo se vraća u Nemačku, zatim pokušava da se naseli u Kanadi i u Mariutaniju se vraća tek 2000.
Zavera Milenijuma
Tada se odigrao takozvana „zavera Milenijuma“, istovremeni napad u nekoliko svetsih gradova na američke ambasade planiran za 1. januar 2000. Glvni organizator tog napada Ahmed Resam posećivao je u Kvibeku istu džamiju kao i Mohamed Slahi i obojica su bili interesantni za američke tajne službe koje su pokušale da Slahija okrive kao drugog glavnog organizatora, ali se ubrzo pokazalo da on s tim događajima nije apsolutno imao nikakve veze.
Ali to Ali to nije smetalo američkim vlastima da Slahija ostave na spisku večito osumnjičenih. Stoga su ga se brzo setili posle 11. septembra 2011. Radilo se o tome što je Mohamedov bratanac - Abu Hafas bio desna ruka Osame ben Ladena. Za razliku od svog rođaka, Salhi se od vlasti uopšte nije sakrivao. Posle, kad se on već našao u Gvantanamu, Hafasa su uhapsili, sudili i oslobodili krivice pošto se pokaalo da je on u Al kaidi bio u opoziciji istupajući protiv bombardovanja američkh gradova. Ali na slučaj Slahija to uopšte nije uticalo kao olakašavajuća okolnost i dokaz nevinosti. A šta žele da dokažu i u čemu se sastoji njegova krivica, zasad još uvek nije poznato.
Zvezidce umesto imena
Konture događaja u ovoj knjizi mogu se samo naslutiti, pošto su imena u „Dnevniku Gvanatanama“ zamenjena zvezdicama, što utiče i na odbojnost čitalaca . Uostalom, Mohamed ald Slahi i piše isključivo književno štivo. Ne u tom smislu što bi nešto izmišljao, nego sa stanovišta posvećivanja velike pažnje stilu i kompoziciji dela. Na nešto više svetla, ali i to sasvim nedovonjno, nailazimo u predgovru i primedbama.
Piše na jeziku svojih mučitelja
Uz sve ove okolnosti treba dodati još jednu, veoma značajnu: Salahi piše na jeziku svojih mučitelja, engleskom, koji je počeo da uči tek u tamnici, i to praktično od nule. NJgov engleski, istini za volju, ne oduševljava, ali je u knjizi intersantnije nešto drugo. Radi se o praktično idelanoj, reklo bi se naročito smišljnoj situaciji s tačke gledišta postkolonijalne perspektive.
Poniženi i nevidljivi čovek iz trećeg sveta koji je dobio reč, postao je za zapadnu kulturu ličnost koja je ovladala njihovim jezikom.
To dobijanje vidljivosti proizilazi iz najsavršenije, prosvetiteljske verzije sižea - on piše svoju biografiju.
Njegovi čitaoci neće biti piščeva rodbina i prijatelji, nego članovi društva koje nastoji da na sve moguće načine uništi autora. I mi, svi čiatoci, s teškom mukom razumevajući taj, autoru strani jezik iz njegovog štiva, postajemo delovi mašine tog kartela.
Postajemo tako razobličeni, skinuvši maske pred našim opštekulturnim strahom pred tuđim, koje poprima magičnu formu borbe s terorizmom.
To je, verovatno, najsnažnije osećanje koje doživljava čitaalc nad „Dnevnikom“ Slahija s kojim je mogao da se upozna na internetu, još pre njegovog nedavnog pojavljivanja u SAD u štampanom izdanju.
Izabrani fragmenti iz „Dnevika sužnja iz Gvantanama“ Mohameda ald Slaha
1. Slika Džordža Buša među avionima na zidu
Prostorija u koju su me uveli i smestili bila je čudovišno studena, a po svim zidovima visile su slike koje demonstriraju slavu SAD: oružja, aviona, fotografije Džordža Buša.
„Nemoj da se moliš! Ti vređaš moju zemlju kad se moliš uz zvuke moje naconalne himne! Mi smo najmoćnija država na svetu “ - derao se zatvorski čuvar. Svu noć sam morao slušati himnu Amerike. Mrzim himne. Sve što sam zapamtio, bilo je početak : „O reci, ti vidiš!“
Bio sam ipak radostan što me nisu posipali hladnom vodom. Još bi mi samo to trebalo.
2 Nisu mi nikad dozvoljavali da skidam odeću
Nikad mi nisu dozvoljavali da skinem odeću. Ostajao sam uvek obučen, makar šta iz toga proizašlo. Glavnom stražaru sam uvek bio na oku. Za sve to vreme sam klanjao.
-Prestani da se moliš, skotino! Vučeš se s američkim ženturačama, a ovamo se ko bajagi moliš. Nije, nego !Ti licemeru, pokvarenštino jedna, !“ - vriskao je stražar ulazeći u ćeliju *****. Odbio sam da prekinem molitvu i tokom sldeće godine zabranjivali su mi da upražnjavam ritual
2. Stražari su me gledali s uvažavanjem kad su čuli da govorim nemački – Wahrheit macht frei (Istina oslobađa)
Stražar je potvrdio svom kolegi da ja dobro govorim nemački. Od tada su me obojica gledali s nekim vidom uvažavanja, premda to uvažavanje nije bilo dovoljno da me spasi od njihovog gneva*****. Pitao je samo gde sam naučio nemački i dodado da će me o ostalom pitati kasnije.
Wahrheit macht frei! Istina oslobađa.
Čim sam čuo te reči, dmah sam shvatio da mi istina neće pomoći.
Kao što ni Jevrejima takođe nije pomogao Arbeit.
3. Čovek koji se bojao petla: Već godinama pokušavam da dokažem američkoj vladi da ja nsiam kukuruz
Ima jedna mauritanska anegdota o čoveku koji se bojao petla. Kad god čuje kukurikanje petla, on uvek premre od straha.
-Zašto se bojiš petla, pitao ga psihijatr.
-Petao misli da sam ja kukuruz.
-Ali ti ne možeš biti kukuruz, ti si ogromna ljudina i uopšte ne ličiš na kukuruz.
-Znam ja to, doktore, ali petao to ne razume. To je vaša nadležnost, a i posao, da ga ubedite da ja nisam kukuruz.
I tako čoveka nisu izlečili iz razloga što je svaki razgovor s petlom besmislen.
I ja već mnogo godina pokušavam da dokažem američkoj vladi da ja nsam kukuruz.
4. Kad čaj i šećer nisu ništa drugo nego samo čaj i šećer
Amerikanci su tražili od Kanade da im dosatvi transkripte mojih telefonskih razgovora. Duže od četiri godine od kad su dobili informaciju, američki islednici su se zadržali samo na dvema rečima: šećeru i čaju.
-Šta ste imali u vidu kad ste spominjali šećer i čaj?
-Imao sam u vidu šećer i čaj.
Ni sam ne znam koliko puta su mi službenici američkih istražnih orgna postavljali to isto pitanje (o šećeru i čaju) ili su tražili od drugih islednika da me isto o tome pitaju.
5. Sumnjiv i nemački račuansrki časopisa „PC Laden”
Uništio sam celu svoju beležnicu sa telefonskim brojevima i adresama. Nisam želeo da američke vlasti maltretiraju mirne građane samo zato što su brojevi njihovih telefona upisani u moj imenik. Inetersantno je da sam izbrisao iz svoje beležnice i „PC Laden“ što označava komjutreski magazin „Laden”, to je magazin na nemačkom jeziku. Ali ja sam bio svestan da, ma koliko se budem unosio da to protumačim američkim istražnim organima, oni mi neće verovati.
6. Suđenja neće biti
Dva meseca su nam prošla u međusobnom prepiranju.
-Izvedite me pred sud i odgvoriću na sva vaša pitanja.
-Suda neće biti.
-Šta ste, i ko ste vi ustvari ? Mafija? Otimate ljude, hapsite ih, mučite.
- Za momke slične tebi normalni zakoni ne važe. Treba nam samo par šibica pa da te zapalimo.
-Ali ja nisam učinio nikakv zločin protiv vaše zemlje, zar nije tako?
- Ti se deo ogromne zavere protiv Sjedinjenih Država.
-Vi tako možete okriviti bilo koga. Šta sam ja konkretno uradio?
-Ja ne znam. Ali ti ćeš mi reći.
8. Fotografija Gamala Abdela Nasera kao „saučesnika“
Stalno su mi pokaziavli fotografije na kojima nikog nisam poznavao i osećao sam se glupo. Zbog čega mi pokazuju fotogragrfije stotine tih ljudi kad nikog sa njih ne poznajem. Obično bi islednici pitali za ljude za koje bi pretpostavljali da ih poznajem, da sam s njima povezan. Zato sam rešio da prepoznam makar jedno jedino lice.
-To je Gamal Abdel Naser-, rekao sam ja.
-Ti se sprdaš sa mnom, zavrištao je*****
-Ne, učinio mi se na momanat da je to on. Naser je bivši predsednik Egipta koji je umro pre nego sam se ja rodio.
9. Pokazali su mi spisak najopasnijih zatvorenika
Pokazali su mi spisak najopasnijih zatvorenika. Bilo ih na njemu 15, a ja sam bio pod brojem 1.
-To je verovatno neka šala, rekoh.
-Šta je s tobom, zar ne shvataš ozbiljnost svog položaja.
-Oteli ste me iz moje kuće, iz moje zemlje, zatim ste me isleđivali bez ikakvih rezultata u Jordanu, u Bagramu, i do dana današnjeg smatrate me opasnijim od ljudi koje ste uhvatili s oružjem u rukama.
-Da, ti si opasniji. Mnogo si pametan i po mom mišljenju rođeni si terorista. Ti u potšunosti odgovaraš kriterijumima za teroristu iz mog anketnog listića.
Bio sam veoma uplašen, ali sam pokušao da savladam strah.
-I šta se nalazi tamo u tom listiću?
-Ti si Arap, mlad si, učestvovao si u džihadu, govoriš strane jezike. Bio su u mnogim zemljama i specijalista si za tehniku.
10. Ponuda za saradnju
-Jesi li spreman da sarađuješ s nama? U protivnom, tvoj položaj će biti vrlo loš.
-Vi dobro znate ono što ja znam, da vi znate da ja ništa nisam uradio. Držite me zatočenog zato što je vaša država isuviše moćna da bi pretendovala na pravednost. I to uopšte nije prvi put u istoriji da vi napadate Afrikance i porobljavate ih.
11. U novom zatvorskom bloku bez ikakvih znakova života
Kad su me premestili u novi zatvorski blok, u njemu nije bilo nikavih znakova života. Smestili su me u najudaljeniji kraj tamnice, a momak iz Jemena je ležao u ćeliji na samom početku bloka, tako da je bilo kakva komunikacija između ns bila unapred isključena **** I kad su kasnije jednog zatvorenika smestili u sredinu bloka, razgovori među nama su takođe bili nemogući. Zatim su obojicu nekud odveli, pa sam u novom bloku ostao jedino ja, sam samcit. Ja, Alah**** i stražari koji su u njemu bili na službi. Bio sam poptuno ostavljen na milost i nemilost *****. Milosti nije bilo tako mnogo.
12. Kuba je ipak daleko
Znao sam da je Kuba daleko, alo sam računao da udaljenost nije baš tolika...
U jednom momentu sam pomislio da bi vlada mogla inscenirati iznad okeana udes aviona sa zatočenicima , kako bi ih se svih odjednom rešila. Jer svaki od zatvorenika je ispitivan po stotinu puta, ali islednici nikakvu novu informaciju od njih nisu mogli dobiti, osim onog što su već dobro znali.
Ali taj suludi plan o pogibiji svih zatočenika u insceniranoj avionskoj katastrofi iznad okeana učinio mi se privlačnim.
Treba li se uopšte onespokajavti zbog smrtnog bola posle kojeg ću ja, milošću Boga, poći u raj?
Izbor, prevod i obrada: Branko Rakočević
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.