BitLab hosting
Početna stranica > Novosti
Branko Rakočević

Dnevnik sužnja iz Gvantanama

Dnevnik sužnja iz Gvantanama
18.02.2015. god.

U SAD  je nedavno objavljena knjiga „Sužanj Gvantanama“ (Guantanama Diary), dnevnik zatočenika Mohameda  ald  Slahia  (Mohamedou Ould Slahi) sa koje su vlasti  pre dve godine  skinule  oznaku tajnosti.

Pod njom da  pripada terorističkim orgaizcijama,  već nekoliko godina  je zatočen u  logoru u Gvatanamu i još  protov njega  nije  podignuta optužnica. 
               
Dnevnik  je  izašao u redakciji novnira Lari  Simsa  koji u uvodu ističe  da to nije autorizovana verzija pošto Slahi,   koji se    nalazi u zatočeništvu,  još nije video knjigu.
               
Još od 2002. g.   Mohamed Slahi,  inteligentni  inženjer iz Mauritanije zatočn je u Gvantanamu,  ogromnoj tamnici na Kubi u kojoj vlada SAD drži osobe  osumnjičene za terorizam.  Do toga je „uspeo da  obitava“   u zatvorima u Senegalu,  rodnoj  Mauritaniji, Jordanu,  Avganistanu.


Njegov zatvorski staž traje već 15 godina i za sve to vreme protiv njega nijednom nije bila podiguta optužnica!

Slahijev „Dnevnik“  dostupan na internetu,  ali je rukopis prepun crnih mrlja,  iskinute  cele stranice,  što se ponovilo i u štampanom izdanju
              
Pre pet  godina je napisao knjigu,  a 2013. g.  vlada SAD je odlučila da  s nje skine oznaku tajnosti. Naravno,  ne u potpunosti.

Slahijev  dnevnik je postao  dostupan  na internetu,  ali je rukopis prepun crnih mrlja,    neki segementi teksta  su precrtani,  a nedostaje  u nekim poglavljima i po nekoliko stranica.  Takav „reljef“  je u osnovi sačuvan i u štampanoj verziji koja tek što je objavljena u Americi. To je  očigledna posledica  produženog zadržavanja autora u Gvatanamu. 

U „Dnevniku sužnja Gvanatanama“   čitamo kako su autora beskonačno premeštali iz jednog zatvora u drugi, predavali iz ruke u ruku specijalnim službama,  od islednika do islednika.  Ta premeštanja  skoro ni u čemu nisu promenila  ponižavanja i torturu kroz koje je sužanj prolazio i još ivek prolazi. Hladne ćelije, surovi i neumoljivi  zatvorski stražari. Glad, premlaćivanje,  silovanje, moralni i fizički sunovrati.

Od ove knjige postaješ i umoran i sumoran.  I to ne toliko zbog njene surovosti na koju nailaziš na svakoj stranici,  koliko zbog monotonosti.  A u knjizi su opisane samo prvih pet godina  Slahijeve golgote, a sam Bog zna koliko ga još čeka.
Slahijeva priča je prvenstveno literarna.   Za čitaoca se ona nalazi negde između ruskog „Žitija protopopa  Avakuma“  i  Kafkinog „Poscesa“,  ali  sa izrazitim obeležjem  postokolonijalnog vrememna   i atmosfere.  Iskreni  vernik,   duboko ubeđen da je pravednik,  uz to veoma oštrouman,  Slahi  je u svom Devniku ubedljiv i čitaoci mu veruju da je  odabran za krivca van konkretene krivice,   kao žrtveni jarac.  Ili tačnije,  krivica svaki put nestaje pošto se,  kao nepostojeća,  ne može dokazati,  jer dokazi se uvek rasprše,  nestaju,  iščeznu.  Poniženi i nevidljivi čovek iz trećeg sveta  dobija reč  i postaje za zapadnu kulturu  ličnost  koja  je  ovldala njihovim jezikom.  

Početkom 1990-ih godina  sasvim mladi Slahi  tek što je završio univerzitet u Nemčakoj,  proveo je  neko vreme u pripremnom logoru  Al kaide i otišao da se bori u Avganistan  protiv komunstičke vlade.  To je u to vreme bilo vrlo primamljivo   među muslmanskom omladinom i tih nekoiko meseci bili su jedini period koji je povezivao Mohameda Slahija sa islamskim organizacijama. Iz Avganstana   ponovo se vraća  u Nemačku, zatim pokušava da se naseli u Kanadi i u Mariutaniju se vraća tek 2000. 

Zavera Milenijuma

Tada se odigrao  takozvana „zavera  Milenijuma“,   istovremeni napad  u nekoliko svetsih gradova na američke ambasade planiran za 1.  januar 2000.  Glvni organizator tog napada  Ahmed Resam posećivao je u Kvibeku  istu džamiju kao i Mohamed Slahi  i obojica su bili interesantni za američke  tajne službe  koje su pokušale da  Slahija  okrive kao drugog glavnog  organizatora, ali se ubrzo pokazalo da on  s tim događajima nije apsolutno imao nikakve  veze.

 Ali to  Ali to nije smetalo američkim vlastima da Slahija  ostave na spisku večito osumnjičenih.  Stoga su ga se brzo setili posle 11.  septembra 2011. Radilo se o tome što je  Mohamedov bratanac - Abu Hafas  bio desna ruka  Osame ben Ladena.  Za razliku od svog rođaka,  Salhi se od vlasti uopšte nije sakrivao.  Posle,  kad se on  već našao u Gvantanamu, Hafasa su  uhapsili,  sudili i oslobodili krivice pošto se pokaalo da je on u Al kaidi  bio u opoziciji istupajući protiv bombardovanja američkh gradova.  Ali na slučaj Slahija to uopšte nije uticalo  kao olakašavajuća okolnost  i dokaz nevinosti.   A šta žele da dokažu i u čemu se sastoji njegova krivica,  zasad još uvek nije poznato.
 
Zvezidce umesto  imena

Konture događaja u ovoj knjizi mogu se samo naslutiti,   pošto  su imena u „Dnevniku  Gvanatanama“  zamenjena zvezdicama,  što utiče  i na odbojnost čitalaca .   Uostalom,  Mohamed ald Slahi i piše  isključivo književno štivo.  Ne u tom smislu što bi nešto izmišljao,  nego  sa stanovišta posvećivanja velike pažnje   stilu i kompoziciji dela. Na nešto više svetla,  ali i to sasvim nedovonjno,   nailazimo u predgovru i primedbama.

Piše  na jeziku svojih mučitelja



Uz sve ove okolnosti treba dodati još jednu,   veoma značajnu: Salahi piše na jeziku svojih mučitelja,  engleskom,   koji je počeo da uči  tek u tamnici,  i to praktično od nule. NJgov engleski,   istini za volju,  ne oduševljava,  ali je u knjizi intersantnije nešto drugo.  Radi se o  praktično idelanoj,  reklo bi se   naročito smišljnoj situaciji s tačke gledišta postkolonijalne perspektive.

Poniženi i nevidljivi čovek iz trećeg sveta koji je dobio reč,  postao je za zapadnu kulturu ličnost  koja je ovladala njihovim jezikom.

To dobijanje vidljivosti  proizilazi iz  najsavršenije,  prosvetiteljske  verzije sižea - on piše svoju biografiju.

Njegovi čitaoci neće biti  piščeva rodbina   i prijatelji,   nego  članovi društva koje  nastoji da  na sve moguće načine  uništi autora.   I mi,  svi čiatoci,  s teškom mukom razumevajući  taj,   autoru strani jezik  iz njegovog štiva, postajemo delovi mašine tog kartela. 

Postajemo tako  razobličeni,  skinuvši maske   pred našim opštekulturnim strahom pred tuđim,  koje poprima magičnu formu borbe s terorizmom.

To je,  verovatno,  najsnažnije osećanje  koje doživljava čitaalc nad „Dnevnikom“  Slahija   s kojim  je mogao  da se upozna na internetu,   još pre njegovog  nedavnog pojavljivanja u  SAD u štampanom izdanju.

Izabrani fragmenti iz „Dnevika  sužnja iz Gvantanama“ Mohameda ald Slaha


1.    Slika Džordža Buša  među avionima  na zidu

Prostorija   u koju su me uveli i smestili  bila je čudovišno  studena,   a po  svim zidovima visile su slike koje  demonstriraju  slavu SAD:  oružja,  aviona,  fotografije Džordža  Buša.

„Nemoj da se moliš! Ti vređaš moju zemlju kad se moliš  uz zvuke  moje naconalne himne! Mi smo najmoćnija država na svetu “ -  derao se zatvorski čuvar.  Svu noć sam morao slušati himnu Amerike. Mrzim himne.  Sve što sam zapamtio,   bilo je  početak : „O reci,  ti vidiš!“

 Bio sam ipak radostan što me nisu posipali hladnom vodom.  Još bi mi samo to trebalo.

2 Nisu  mi nikad dozvoljavali da  skidam   odeću
 
Nikad mi nisu dozvoljavali da skinem odeću. Ostajao sam uvek obučen,  makar šta iz toga proizašlo.  Glavnom stražaru sam uvek bio na oku.  Za sve to vreme sam klanjao.

-Prestani da se moliš,  skotino! Vučeš se s američkim ženturačama, a ovamo se ko bajagi moliš.  Nije,  nego !Ti licemeru,  pokvarenštino jedna, !“ - vriskao je stražar ulazeći u ćeliju *****. Odbio sam da prekinem molitvu i tokom sldeće godine zabranjivali su mi  da upražnjavam ritual

2.    Stražari su  me gledali s uvažavanjem kad su čuli da govorim nemački – Wahrheit macht  frei  (Istina oslobađa)

Stražar je potvrdio svom kolegi da ja dobro govorim nemački. Od tada su me  obojica gledali  s nekim vidom uvažavanja,  premda to uvažavanje nije bilo dovoljno da me spasi od njihovog gneva*****. Pitao  je samo gde sam naučio nemački i dodado da će me o ostalom pitati kasnije. 

Wahrheit  macht  frei!  Istina oslobađa.

Čim sam čuo te reči,  dmah sam shvatio da mi istina  neće pomoći.
Kao što ni Jevrejima  takođe nije pomogao Arbeit.

3.    Čovek koji se bojao petla:  Već godinama pokušavam da dokažem američkoj vladi da ja nsiam kukuruz

Ima jedna mauritanska anegdota o čoveku koji se bojao petla.  Kad god čuje kukurikanje petla,  on uvek premre od straha.

-Zašto se bojiš  petla, pitao ga psihijatr.
-Petao misli da sam ja kukuruz.

-Ali ti ne možeš biti kukuruz,  ti si ogromna ljudina i uopšte ne ličiš na kukuruz.

-Znam ja to,  doktore, ali  petao to ne razume.  To je vaša nadležnost,  a i posao,  da  ga ubedite da ja nisam kukuruz. 

I tako čoveka nisu izlečili iz razloga što je svaki razgovor s  petlom besmislen.

I ja već mnogo godina pokušavam da dokažem američkoj vladi da ja nsam kukuruz.  

4.    Kad čaj i šećer nisu ništa drugo nego samo čaj i šećer

Amerikanci su tražili od Kanade da im dosatvi  transkripte  mojih  telefonskih razgovora.  Duže od četiri godine od kad su dobili informaciju,  američki islednici su se zadržali samo na dvema rečima:  šećeru i čaju.

-Šta ste imali u vidu kad ste spominjali šećer i čaj?

-Imao sam u vidu šećer i čaj.

 Ni sam ne znam koliko puta su mi službenici američkih istražnih orgna postavljali to isto pitanje (o šećeru i čaju) ili su tražili od drugih islednika da me isto o tome pitaju.

5.    Sumnjiv i nemački račuansrki časopisa „PC Laden”


Uništio sam celu svoju beležnicu sa telefonskim brojevima  i adresama. Nisam želeo da američke vlasti maltretiraju mirne građane samo zato što su brojevi njihovih telefona upisani u moj imenik. Inetersantno je da sam  izbrisao iz svoje beležnice i „PC Laden“  što označava  komjutreski magazin „Laden”,   to je  magazin na nemačkom jeziku. Ali ja sam bio svestan da,  ma koliko se  budem unosio da to protumačim američkim istražnim organima,  oni mi neće verovati.

6.    Suđenja neće biti

Dva meseca su nam prošla u međusobnom prepiranju.

-Izvedite  me pred sud i odgvoriću na sva vaša pitanja.

-Suda neće biti.

-Šta ste,  i ko ste vi ustvari ? Mafija?  Otimate ljude,  hapsite ih,  mučite.

- Za momke   slične tebi normalni zakoni ne važe. Treba nam samo par šibica pa da te zapalimo.

-Ali ja nisam učinio nikakv zločin protiv vaše zemlje,  zar nije tako?

- Ti se deo ogromne  zavere protiv Sjedinjenih Država.

-Vi tako možete okriviti bilo koga. Šta sam ja konkretno uradio?

-Ja ne znam.  Ali ti ćeš mi reći.

8. Fotografija Gamala  Abdela Nasera kao „saučesnika“
 
Stalno su mi pokaziavli fotografije na kojima nikog nisam poznavao i osećao sam se glupo. Zbog čega mi pokazuju fotogragrfije stotine tih ljudi  kad nikog sa njih ne poznajem. Obično bi islednici pitali  za  ljude za koje bi  pretpostavljali da ih poznajem,  da sam s njima povezan. Zato sam rešio da prepoznam makar jedno jedino lice.

-To je Gamal Abdel Naser-,  rekao sam ja.

-Ti se sprdaš sa mnom,  zavrištao je*****

-Ne,  učinio mi se na momanat da je to on. Naser je bivši predsednik Egipta koji je umro pre nego sam se ja rodio.

9.  Pokazali  su mi spisak najopasnijih   zatvorenika

Pokazali su mi spisak  najopasnijih zatvorenika.  Bilo ih na njemu 15,  a ja sam bio pod brojem 1.

-To je verovatno neka šala,  rekoh.

-Šta je s tobom,  zar ne shvataš ozbiljnost  svog položaja.

-Oteli ste me iz moje kuće,  iz moje zemlje,  zatim ste me isleđivali bez ikakvih rezultata  u Jordanu,  u Bagramu, i do dana današnjeg  smatrate me opasnijim od ljudi koje ste uhvatili  s oružjem u rukama.

-Da,  ti si opasniji. Mnogo si  pametan i po mom mišljenju  rođeni si terorista. Ti u potšunosti odgovaraš kriterijumima za teroristu iz mog anketnog listića. 

Bio sam veoma uplašen,  ali sam pokušao da savladam strah.
-I šta se nalazi tamo u tom listiću?

-Ti si Arap, mlad si, učestvovao si u džihadu,  govoriš strane jezike.  Bio su u mnogim zemljama i specijalista si za tehniku.

10. Ponuda za saradnju

-Jesi li spreman da sarađuješ s nama? U protivnom,   tvoj položaj će biti vrlo loš.

-Vi dobro znate  ono što ja znam, da vi znate da ja ništa nisam uradio. Držite me zatočenog zato što je vaša država  isuviše moćna da bi pretendovala na pravednost. I to uopšte nije prvi put u istoriji  da vi  napadate   Afrikance i porobljavate ih.

11. U novom zatvorskom bloku bez ikakvih znakova života

Kad su me premestili u novi zatvorski blok, u njemu nije bilo nikavih znakova života. Smestili su me u najudaljeniji kraj  tamnice,  a momak iz Jemena je ležao u ćeliji na samom početku bloka,  tako da  je bilo kakva komunikacija između ns bila unapred isključena **** I kad su kasnije  jednog  zatvorenika   smestili u sredinu bloka,   razgovori među nama  su takođe  bili nemogući. Zatim su obojicu nekud odveli,  pa sam  u novom bloku ostao  jedino ja,  sam samcit. Ja,   Alah**** i stražari koji su u njemu bili na službi. Bio sam poptuno ostavljen na milost i nemilost *****. Milosti nije bilo tako mnogo.

12. Kuba je ipak daleko


Znao sam da je Kuba daleko,  alo sam računao da udaljenost  nije baš tolika...

U jednom momentu sam pomislio da bi vlada mogla inscenirati  iznad okeana  udes  aviona sa zatočenicima ,    kako bi ih se svih odjednom rešila. Jer svaki od  zatvorenika je   ispitivan po  stotinu puta,  ali islednici nikakvu novu  informaciju od njih nisu mogli dobiti,  osim onog što su već dobro znali.
Ali taj suludi plan  o pogibiji svih zatočenika u insceniranoj avionskoj katastrofi iznad okeana  učinio mi se privlačnim.
 Treba li se uopšte onespokajavti zbog smrtnog bola posle kojeg ću ja,   milošću Boga, poći u raj?
 

 

Izbor,  prevod i obrada: Branko Rakočević

 





Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE


Ruski predsednik izjavio je da je spreman za razgovore sa novim američkim liderom


Tim izabranog predsednika planira da primora Kijev da obustavi aspiracije ka NATO-u, navodi izvor

Čovečanstvo se udaljava od hegemonije i ide ka multipolarnosti, izjavio je ruski predsednik


Kao i novoizabrani američki predsednik, slovački premijer Robert Fico preživeo je pokušaj atentata


Ostale novosti iz rubrike »