BiH je zadata zemlja

Problem je što su ovdašnji političari i ljudi naterani u neku priču o fingiranoj demokratiji koja bi, po pravilu, trebalo da potvrdi protektorske namera o izgledu BiH, kaže Dodik.

Od završetka rata, politička situacija u Bosni i Hercegovini – izazvana pregovorima o reformi policije i promenama ustava – nije bila gora nego što je danas. Zbog toga je Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira „ozbiljno zabrinut” i najavio da „neće tolerisati bilo kakve pokušaje ugrožavanja Dejtonskog sporazuma”. Među onima koji su označeni kao odgovorni za blokadu napretka BiH ka Evropskoj uniji naveden je i premijer Republike Srpske Milorad Dodik, ujedno i predsednik vladajućeg Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Dodik ne prihvata ulogu sukrivca i tvrdi: „Ja čvrsto branim Dejtonski sporazum i njime određenu poziciju Republike Srpske”. Moguće smene od strane visokog predstavnika se ne boji, jer – ako se to, u šta ne veruje, dogodi – kaže: „Mene će braniti i odbraniti narod koji me je izabrao.”

Mnogi tvrde da se situacija u BiH pogoršala zbog toga što presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu nije ispunila očekivanja Bošnjaka – proglašavanje Srbije odgovornom za genocid u Srebrenici. Da li je ova presuda – koja je potvrdila da je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima – uzrok ili povod za naglašeno isticanje zahteva za ukidanje Republike Srpske?

Osnovni problem i uzrok svih nesporazuma u BiH je to što mi nemamo bazični dogovor o tome kako ići dalje. Zato je svaki događaj – pa i presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu – povod da se raščišćavaju neraščišćeni računi u BiH. Dakle, sve dok se ne usaglasimo o tome kakva će BiH biti u budućnosti, politička situacija u njoj neće se moći normalizovati. Ovde se sudaraju dva koncepta. Jedan, primarno bošnjački, koji želi centralizovanu vlast i unitarnu državu, u kojoj bi Bošnjaci u svakom pogledu dominirali. Drugi, rekao bih naš, koji želi da BiH ostane decentralizovana zemlja, onakva kakva je utemeljena Dejtonskim mirovnim sporazumom, sa Republikom Srpskom koja će zadržati svoje sadašnje nadležnosti. Što se tiče presude, mi smo je prihvatili i već smo preduzeli niz aktivnosti u Srebrenici, koje po opštoj oceni vode ka prevazilaženju teškog stanja u ovoj opštini. Ali neki u Sarajevu, pre svih bošnjački član Predsedništva BiH Haris Silajdžić, pokušavaju da presudu iskoriste za svoj politički obračun sa Republikom Srpskom. Njihova neskrivena ambicija je da im presuda posluži kao razlog za ukidanje Republike Srpske, iako ona nije bila tužena pa samim tim nije mogla biti ni osuđena strana.

Kada je reč o reformi policije i promenama Ustava BiH, očigledna su nastojanja i određenih međunarodnih krugova da se BiH kroz ove procese dodatno centralizuje. Jesu li takva nastojanja realna?

Dejtonski sporazum, kojim je uspostavljen mir i ustavnopravni poredak, imao je ambiciju da izgradi BiH po najširim principima liberalno-demokratskih država, koji nisu primenjivi u BiH. S druge strane, deo međunarodne zajednice još misli da stalnim nametanjem određenih rešenja od BiH može da napravi onakvu zemlju kakva je bila u mislima i željama nekih ljudi pre 10–12 godina, kao da u njoj ne žive tri ravnopravna naroda. Takvo refleksno kretanje dovodi pristalice unitarizacije BiH u poziciju da je promovišu na bezočan način. Bez obzira na to, svima mora biti jasno: BiH može opstati samo kao složena zemlja ili će se raspasti.

Najpre se govorilo da nije važno samo slovo nego i „duh Dejtona”, a zatim da BiH treba iz dejtonske da pređe u „briselsku fazu”. Pod tim plaštovima Republici Srpskoj i Federaciji BiH oduzimane su dejtonske nadležnosti i stvarani brojni zajednički organi BiH. Zbog čega se pribegavalo i još uvek pribegava ovakvoj praksi, kada se i u Evropskoj uniji odvijaju obrnuti procesi, pogotovo njenim višenacionalnim članicama kao što su Belgija i Španija?

Realne procene rada zajedničkih organa nemaju uticaj na njihovo postojanje, jer su oni rezultat zadatih okvira BiH koja je, može se reći, zadata zemlja. Ona je zadata i u Dejtonu je nacrtano kako ona treba da izgleda. U zajedničkim organima BiH je 21.000 zaposlenih, a u Republici Srpskoj je oko 3.500 ljudi, a u Federaciji BiH ima ih, zbog njenog unutrašnjeg uređenja, znatno više. Ukazivati na neefikasnost i slabe rezultate onog što je centralizovano na nivou BiH neće ništa promeniti. Jer, upravo je taj način organizacije bio cilj, a ne efikasnost, koja se, često bezuspešno, pokušava postići naknadno. Suštinski problem je što je BiH do pola protektorat, a od pola demokratija. U njoj su lokalni političari i ljudi naterani u neku priču o fingiranoj demokratiji koja bi, po pravilu, trebalo da potvrdi protektorske namere o izgledu BiH. Federacija BiH se kao koncept brani na svim nivoima od predstavnika međunarodne zajednice. I to ne bi bilo sporno ako ona, kao takva, može da zadovolji interese svih. Problem je što mi u Republici Srpskoj takvu praksu međunarodne zajednice doživljavamo kao njeno povođenje za interesima samo jednog, bošnjačkog, naroda.

Ako se može reći da je BiH, kao država, međunarodni eksperiment, koliko je on uspešan? Do koje granice su Republika Srpska i njeno rukovodstvo spremni da u njemu učestvuju?

Federacija BiH je neuspešan eksperiment. Razlog je plan koji je neko imao kada je stvarana dejtonska BiH, čija je krajnja namera bila da od Republike Srpske napravi praznu ljušturu, koje će se, bar su planeri Dejtona mislili, odreći i njeni stanovnici. Možda je takva mogućnost postojala pre nekoliko godina, ali stvari su se dramatično promenile. Mi smo spremni da kažemo da nas isključivo i jedino interesuje Republike Srpska, i da nas BiH interesuje samo u onoj meri u kojoj može da doprinese dobrobiti Srpske. Sve što je van toga, nas ne zanima. Mi smo, dakle, spremni da deo svog kapaciteta gradimo u okviru BiH, ukoliko smo u njoj prihvaćeni kao partneri. Ako nismo prihvaćeni kao partneri, i ako nismo partneri, ja ne vidim razloga da pristanemo na nešto drugo. Svi narodi ovde imaju legitimno pravo da kažu šta hoće. Odatle i naše pravo da kažemo da nas isključivo interesuje Republika Srpska i da će naši ljudi u Sarajevu raditi na sprovođenju tih interesa. I to moramo da izgradimo još više, a ne da rade onako kako to neko drugi želi da postavi za neku kombinaciju koja se zove BiH.

Dok ste bili u opoziciji, niste bili meta napada ni političara ni medija iz Federacije BiH. Posle dolaska na vlast, proglašeni ste „čuvarom Karadžićeve zločinačke politike”. Kako objašnjavate tu promenu odnosa prema Vama?

Odgovoriću vam vicem koji se priča u Sarajevu. Pitaju Hasa: „Šta bi uradio kada bi uhvatio Radovana Karadžića?”, a Haso odgovara: „Zamenio bih ga za Milorada Dodika!” No manimo se šale, ja sam dugo u politici, bio sam i poslanik u prvom sazivu višestranačke Skupštine BiH, a kada se ona raspala ostao sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srpske. Zbog toga me je Alija Izetbegović, iako sam rođen u Banjaluci, proglasio agresorom na BiH i oduzeo mi poslanički mandat. Stvar je prosta: ja se ne bavim politikom da bih se sviđao nekom u Sarajevu ili međunarodnoj zajednici, pa ni svima u Republici Srpskoj. Bavim se politikom zato što mislim da mogu da dam doprinos stabilizaciji i jačanju Republike Srpske. I to mi je osnovni cilj. Kako mene ili bilo koga doživljavaju u Sarajevu, to je njihova stvar. Sada imamo ovakvu situaciju: ko god ode u Sarajevo ubrzo postaje gori od onog umesto koga je došao. Za njih niko nije prihvatljiv ako, po njihovoj meri, nije poslušan. Naravno, problem nastaje onda kada se pojavi neko koga oni ne mogu uterati u svoju političku brazdu. Nebojša Radmanović, koji ima potpuno tolerantan odnos, strpljivost koja je gotovo nemerljiva, ne valja u Sarajevu, kao što ranije nisu valjali ni Mirko Šarović i drugi koji su časno obavljali svoje dužnosti i bili srušeni jednom bezočnom propagandom koja se, pre svega, vodila u Sarajevu, u kojoj su laži bile postavljene kao istine. Ja mislim da logici koja se promoviše iz Sarajeva nisu prihvatljivi ni oni koji će se tek roditi ovde, samo zbog toga što, verujem, neće misliti kao oni.

Pred kraj svog mandata, visoki predstavnik Kristijan Švarc-Šiling je rekao da je za BiH bolji „gram dogovora nego tona nametnutih rešenja”. Delite li njegov stav?

Čovek je potpuno u pravu, samo što su neki radikalni predstavnici međunarodne zajednice ocenili da je to loše i zato Kristijan Švarc-Šiling od 1. jula neće više biti visoki predstavnik. Neki međunarodni službenici žele da ovde upravljaju, umesto demokratski izabranih predstavnika tri naroda. Ti međunarodni činovnici su zauzeli dobre i dobro plaćene pozicije. Na kraju krajeva, mnogima je lepše i jeftinije da službuju u BiH nego da odu u Irak ili ne znam kud.

„Telekom Srpske” je za 646 miliona evra kupio „Telekom Srbije”. Rusi su za 121 milion evra pazarili Naftnu industriju, Češka elektroprivreda će u rudnik i termoelektranu „Ugljevik 2” uložiti više od milijarde evra, austrijske firme su zainteresovane za gradnju autoputeva... Osim jačanjem privrede, čime će se još braniti Republika Srpska?

Republika Srpske se najviše brani svešću njenih ljudi o tome da im je ona potrebna i da ona mora da traje. Siguran sam da su ljudi spremni da se za nju bore, čak i sa manjim i još lošijim socijalnim statusom. Narodu je primarno da Republika Srpska postoji. Naravno, na međunarodnom planu je potrebno da imamo dobre uslove i da ovde dovedemo znatan broj ljudi koji će videti da ono što se ranije pričalo nije istina. Da se uvere da ovde živi jedan sasvim pristojan narod koji ima nameru da ostane normalan i da ovde napravi jednu normalnu zajednicu koja će s mnogo poštovanja dočekivati svakog onog ko uvažava tu zajednicu. Ja sam uveren u potpunu trajnost Republike Srpske, uveren sam da će ovde biti dobrog života i da se neke stvari kreću ka tome cilju. Republika Srpska će biti zemlja koju će ljudi koji žive u njoj još više voleti.

Srbija i Kosmet

Kakve će odnose ubuduće Republika Srpska imati sa Srbijom, pogotovo što neki strani krugovi neprekidno tvrde da bez jake Srbije ne bi bilo ni Republike Srpske?

Ta teza nije tačna. Ko god nema argumenata za napad na Republiku Srpsku, a ima ih sve manje, on poteže priču o konceptu „Velike Srbije”. Mi imamo neskrivenu nameru da napravimo veliku Republiku Srpsku – veliku po razvoju, jačini i dobrom životu. Mi moramo da budemo partner Srbije i zato poboljšavamo našu saradnju. Ona mora da bude dugoročna i prihvatljiva i za nas i za međunarodne faktore. Da oni to razumeju na pravi način, a ne da iza svakog sastanka nas i ljudi iz Srbije neko iz sveta pokušava da nađe neke mračne namere i teme koje, možda, nikada i nisu bile realne. Ali, bile su dobre za propagandu. Što se tiče rešavanja konačnog statusa Kosova i Metohije, sigurno je da ćemo vetom u Predsedništvu BiH, koje vodi spoljnu politiku, sprečiti jednostrano priznavanje nezavisnosti južne srpske pokrajine.