Početna stranica > Novosti
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Život po jevanđelju
15.11.2009. god.
"Budimo ljudi"
Patrijarh Pavle (Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, u današnjoj Hrvatskoj. Srpski patrijarh postao je 1990. godine, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. Bio je 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
Njegova svetost arhiepiskop pećki mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Pavle (svetovno Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, srez Donji Miholjac (tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj) u zemljoradničkoj porodici.
Radio-televizija Srbije večeras je od 20 časova na Prvom programu emitovala prvi deo trodelnog dokumentarnog filma "Patrijarh Pavle, život po jevanđelju".
Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad su dečaku bile tri godine, ubrzo mu je umrla i majka.
Odgajila ga je tetka. Uvidevši da je dete "vrlo slabašno", poštedela ga je teških poslova i omogućila mu da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija.
Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) i bogoslovije u Sarajevu (1930-1936) došao je u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet.
Tu je vanredno završio preostale razrede gimnazije da bi mogao uporedo da upiše i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.
Da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, što mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića odlazi u ovčarsko-kablarske manastire gde je proveo ostatak rata i gde počinje svoj monaški život.
Prvo je bio u manastiru Svete trojice u Ovčaru a potom veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači. Tada se teško razboleo "na plućima" i lekari su verovali da je to tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života.
Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan gde se izlečio i u znak zahvalnosti je izrezbario jedan drveni krst i poklonio ga manastiru. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona.
Od 1949. do 1955. bio je sabrat u manastiru Rača. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu u Atini.
Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
Episkop obnovitelj
U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika.
Često je putovao, obilazio svoju eparhiju i služio u svim mestima. Sa kosovskim egzodusom, prizrenska Bogoslovija sv. Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.
Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, "Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog" (1989, drugo izdanje 1997).
U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo "Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere I, II, III" (1998).
Priređuje dopunjeno izdanje "Srbljaka", koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje "Hristijanskije prazniki" od M. Skabalanoviča.
Zaostavština
Autor je i izdanja "Trebnika", "Molitvenika", "Dopolniteljnog trebnika", "Velikog tipika" i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. "Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom" objavljuje 1988. godine, a "Molitve i molbe" 1990.
Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka "Oktoih" iz štamparije Đurđa Crnojevića.
Patrijarh Pavle dugo godina je bio predsednik Komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je crkva odobrila, objavljen 1984. godine, a ispravljeno izdanje tog prevoda 1990. godine.
Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koji je pripremio i štampao "Službenik" na srpskom jeziku.
Od kada je srpski patrijarh, obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Foči i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu.
Osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve. U Beogradu je 1993. godine počela da radi Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konservaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija).
Godine 2002. nastava veronauke je vraćena u škole, kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.
Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
Srpski patrijarh postao je 1990. godine, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. Bio je 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
"Budimo ljudi"
"Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog, ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi", izjava je patrijarha Pavla iz vremena krvavog raspada SFRJ.
Upravo ta rečenica najbolje odslikava život i službu četrdeset četvrtog poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Patrijarh Pavle preuzeo je dužnost poglavara SPC 1. decembra 1990. godine.
Od 17 arhijereja na izbornoj listi, episkop raško-prizrenski je bio jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh.
"Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je prilikom hirotonisanja u Sabornoj crkvi arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački, njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.
"Moje su snage slabe, ja se u njih ne nadam, nadam se u pomoć vašu i pomoć Božju kojom me je on do sada držao. Neka bude na slavu Njegovu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena", rekao je preuzimajući mesto prvojerarha SPC - prvog među ravnima, nasledivši na tronu Svetog Save patrijarha Germana.
"Zakon Jevanđelja mora se primeniti na zakon države", naglašavao je patrijarh otvoreno se suprotstavljajući režimu Slobodana Miloševića, a narod upozoravajući da se "sili treba prikloniti samo zato što ona Boga ne moli" i da nije na odmet "mudrost zmije a krotkost goluba".
"Uzdam se u Boga da će ovim vlastima otvoriti oči da ovaj namučeni narod prestanu zlostavljati", rekao je 3. februara 1997. godine patrijarh Pavle u javnom obraćanju.
"Ovi događaji slute na najgore pa zato ne prestajem da očinski molim i preklinjem, kako ogorčeni narod, mlade i stare, da se uzdrže od svakog izazivanja nereda, tako i one naoružane da budu čuvari reda i mira a ne vlasti koja tragično po sve nas sve više tone u neznanju šta radi".
Nekoliko dana pre ove poruke, na Savindan, patrijarh Pavle je predvodeći oko pola miliona Beograđana u prazničnoj litiji, prošao kroz kordon policije.
"Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bivalo i bivaće. Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi to od nas zavisi, govorio je patrijarh Pavle brinući posebno za narod Kosova i Metoije koji "kraj svojih sve proređenijih ognjišta, čuva svetinje ne samo Srba, već i čitavog prosvećenog čovečanstva".
"I danas, kada su se nad Kosovom i Metohijom nadvijaju crni oblaci podsećam vas na na hrišćansku obavezu i ljubav prema neprolaznim vrednostima", isticao je patrijarh Pavle upozoravajući da vekovima traje Golgota srpskog naroda na Kosovu i Metohiji a da to" vide i znaju svi osim onih koji su izabrali da budu slepi za gledanje istine i gluvi za slušanje pravde".
"Milioni običnih ljudi žrtve su nemaštine i gladi, dok manji broj živi u neograničenoj raskoši i telesnim zadovoljstvima. Mnogi narodi mukom i krvlju stečenu slobodu brane od nasilja globalističkog sistema", istakao je patrijarh u Vaskršnjoj poslanici 2007. naglašvajući i upozoravajući na opasnost lažnih sloboda i demokratija i nametanje "unapred spakovanih i gotovih rešenja".
"Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina... pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečovečstvo", jedna je od poruka patrijarha Pavla koji svojoj duhovnoj deci objašnjava smisao kosovskog zaveta i svog opredeljenja za Carstvo nebesko".
"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", neumorno je ponavljao patrijarh koji 29. maja 2007. skromno i molitveno u patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog obeležio pola veka arhijerejske službe i dan kada je (1957) arhimandrit Pavle postao episkop raško-prizrenski.
Njegova smirena mudrost s poštovanjem je prihvatana i van Srbije i prilikom poseta kanonskim pravoslavnim crkvama i u susretima sa predstavnicima drugih crkava i verskih zajednica kao i sa predstavnicima država.
Jevanđeljske poruke da su "istina, pravda i ljubav moćnije od neistine, nepravde i mrznje" i da je "dužnost crkve da ljude vodi miru, jedinstvu i slozi", bile su svima prihvatljive.
Hrvatski i slovenački mediji u čijim je zemljama boravio 2005. godine podjednako su isticali njegovu mudrost saglasni sa već više puta i sa više strana izrečenim misljenjem da je srpski patrijarha "svetac koji hoda".
Na njegov predlog dodeljivan je orden Svetog Save i državnicima i političarima u Srbiji i van nje, poglavarima crkava i svim "ljudima dobre volje" koje je uvek podsećao na zajedničku "odgovornost pred živim Gospodom i Sinom Njegovim".
Patrijarh Pavle (Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, u današnjoj Hrvatskoj. Srpski patrijarh postao je 1990. godine, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. Bio je 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
Njegova svetost arhiepiskop pećki mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Pavle (svetovno Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, srez Donji Miholjac (tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj) u zemljoradničkoj porodici.
Radio-televizija Srbije večeras je od 20 časova na Prvom programu emitovala prvi deo trodelnog dokumentarnog filma "Patrijarh Pavle, život po jevanđelju".
Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad su dečaku bile tri godine, ubrzo mu je umrla i majka.
Odgajila ga je tetka. Uvidevši da je dete "vrlo slabašno", poštedela ga je teških poslova i omogućila mu da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija.
Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) i bogoslovije u Sarajevu (1930-1936) došao je u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet.
Tu je vanredno završio preostale razrede gimnazije da bi mogao uporedo da upiše i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.
Da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, što mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića odlazi u ovčarsko-kablarske manastire gde je proveo ostatak rata i gde počinje svoj monaški život.
Prvo je bio u manastiru Svete trojice u Ovčaru a potom veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači. Tada se teško razboleo "na plućima" i lekari su verovali da je to tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života.
Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan gde se izlečio i u znak zahvalnosti je izrezbario jedan drveni krst i poklonio ga manastiru. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona.
Od 1949. do 1955. bio je sabrat u manastiru Rača. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu u Atini.
Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
Episkop obnovitelj
U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika.
Često je putovao, obilazio svoju eparhiju i služio u svim mestima. Sa kosovskim egzodusom, prizrenska Bogoslovija sv. Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.
Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, "Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog" (1989, drugo izdanje 1997).
U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo "Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere I, II, III" (1998).
Priređuje dopunjeno izdanje "Srbljaka", koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje "Hristijanskije prazniki" od M. Skabalanoviča.
Zaostavština
Autor je i izdanja "Trebnika", "Molitvenika", "Dopolniteljnog trebnika", "Velikog tipika" i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. "Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom" objavljuje 1988. godine, a "Molitve i molbe" 1990.
Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka "Oktoih" iz štamparije Đurđa Crnojevića.
Patrijarh Pavle dugo godina je bio predsednik Komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je crkva odobrila, objavljen 1984. godine, a ispravljeno izdanje tog prevoda 1990. godine.
Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koji je pripremio i štampao "Službenik" na srpskom jeziku.
Od kada je srpski patrijarh, obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Foči i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu.
Osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve. U Beogradu je 1993. godine počela da radi Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konservaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija).
Godine 2002. nastava veronauke je vraćena u škole, kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.
Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
Srpski patrijarh postao je 1990. godine, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. Bio je 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
"Budimo ljudi"
"Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog, ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi", izjava je patrijarha Pavla iz vremena krvavog raspada SFRJ.
Upravo ta rečenica najbolje odslikava život i službu četrdeset četvrtog poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Patrijarh Pavle preuzeo je dužnost poglavara SPC 1. decembra 1990. godine.
Od 17 arhijereja na izbornoj listi, episkop raško-prizrenski je bio jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh.
"Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je prilikom hirotonisanja u Sabornoj crkvi arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački, njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.
"Moje su snage slabe, ja se u njih ne nadam, nadam se u pomoć vašu i pomoć Božju kojom me je on do sada držao. Neka bude na slavu Njegovu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena", rekao je preuzimajući mesto prvojerarha SPC - prvog među ravnima, nasledivši na tronu Svetog Save patrijarha Germana.
"Zakon Jevanđelja mora se primeniti na zakon države", naglašavao je patrijarh otvoreno se suprotstavljajući režimu Slobodana Miloševića, a narod upozoravajući da se "sili treba prikloniti samo zato što ona Boga ne moli" i da nije na odmet "mudrost zmije a krotkost goluba".
"Uzdam se u Boga da će ovim vlastima otvoriti oči da ovaj namučeni narod prestanu zlostavljati", rekao je 3. februara 1997. godine patrijarh Pavle u javnom obraćanju.
"Ovi događaji slute na najgore pa zato ne prestajem da očinski molim i preklinjem, kako ogorčeni narod, mlade i stare, da se uzdrže od svakog izazivanja nereda, tako i one naoružane da budu čuvari reda i mira a ne vlasti koja tragično po sve nas sve više tone u neznanju šta radi".
Nekoliko dana pre ove poruke, na Savindan, patrijarh Pavle je predvodeći oko pola miliona Beograđana u prazničnoj litiji, prošao kroz kordon policije.
"Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bivalo i bivaće. Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi to od nas zavisi, govorio je patrijarh Pavle brinući posebno za narod Kosova i Metoije koji "kraj svojih sve proređenijih ognjišta, čuva svetinje ne samo Srba, već i čitavog prosvećenog čovečanstva".
"I danas, kada su se nad Kosovom i Metohijom nadvijaju crni oblaci podsećam vas na na hrišćansku obavezu i ljubav prema neprolaznim vrednostima", isticao je patrijarh Pavle upozoravajući da vekovima traje Golgota srpskog naroda na Kosovu i Metohiji a da to" vide i znaju svi osim onih koji su izabrali da budu slepi za gledanje istine i gluvi za slušanje pravde".
"Milioni običnih ljudi žrtve su nemaštine i gladi, dok manji broj živi u neograničenoj raskoši i telesnim zadovoljstvima. Mnogi narodi mukom i krvlju stečenu slobodu brane od nasilja globalističkog sistema", istakao je patrijarh u Vaskršnjoj poslanici 2007. naglašvajući i upozoravajući na opasnost lažnih sloboda i demokratija i nametanje "unapred spakovanih i gotovih rešenja".
"Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina... pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečovečstvo", jedna je od poruka patrijarha Pavla koji svojoj duhovnoj deci objašnjava smisao kosovskog zaveta i svog opredeljenja za Carstvo nebesko".
"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", neumorno je ponavljao patrijarh koji 29. maja 2007. skromno i molitveno u patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog obeležio pola veka arhijerejske službe i dan kada je (1957) arhimandrit Pavle postao episkop raško-prizrenski.
Njegova smirena mudrost s poštovanjem je prihvatana i van Srbije i prilikom poseta kanonskim pravoslavnim crkvama i u susretima sa predstavnicima drugih crkava i verskih zajednica kao i sa predstavnicima država.
Jevanđeljske poruke da su "istina, pravda i ljubav moćnije od neistine, nepravde i mrznje" i da je "dužnost crkve da ljude vodi miru, jedinstvu i slozi", bile su svima prihvatljive.
Hrvatski i slovenački mediji u čijim je zemljama boravio 2005. godine podjednako su isticali njegovu mudrost saglasni sa već više puta i sa više strana izrečenim misljenjem da je srpski patrijarha "svetac koji hoda".
Na njegov predlog dodeljivan je orden Svetog Save i državnicima i političarima u Srbiji i van nje, poglavarima crkava i svim "ljudima dobre volje" koje je uvek podsećao na zajedničku "odgovornost pred živim Gospodom i Sinom Njegovim".
- Izvor
- RTS
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stanje do 20:00, 24.11.2024.
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
