Istorijski govor ruskog patrijarha Kirila u Državnoj Dumi - poučan i za Srbiju

Do sada  je Poglavar Ruske pravoslavne crkve samo jednom govorio sa tribine parlamenta, ali je tada, u septembru 1990., patrijarh Aleksej Drugi samo učestvovao u Vrhovnom sovjetu SSSR-a u diskusijama o zakonu o verskim organizacijama, koji je tada donet.

        Sada je patrijarh Kiril nastupio ne samo u okviru redovnih zasedanja parlamenta, koja se održavaju svake godine kao deo Božićnih beseda RPC, nego se u svom opširnom govoru sa tribine u sali zasedanja Državne Dume obratio deputatima.

        Već sama ta činjenica ima ogroman simbolični značaj - vlast prestaje da zazire od saradnje sa Ruskom crkvom, shvatajući da ona nije neka društvena organizacija ili korporacija, već samo rusko društvo, njegova duhovna spona, temelj na kojem se na kraju i drži čitava država. A patrijarh personifikuje ne samo sveštenike i monahe, parohijane i „došljake“ RPC, već samu rusku veru, rusku tradiciju, rusku civilizaciju, konačno i ruski narod koji je upravo kroz pravoslavlje definisao ne samo svoj odnos prema Bogu (čak i onda kada je rušio hramove), već i gradio svoju državu i oblikovao njen idealni lik.

        Zapravo, mi imamo tri simbola ruske tradicije, tri njena čuvara, tri štita pomoću kojih se brani ruski narod: veru, državu i armiju. A ako je predsednik još i vrhovni glavnokomandujući, personifikujući na taj način državu i vojsku, onda patrijarh simbolizuje veru, ideale i vrednosti. On je sa tribine Državne Dume upravo o vrednostima i govorio, posebno naglašavajući značaj jedne od naših temeljnih vrednosti - pravednosti.

        „Danas se naša zemlja nalazi na pragu novog istorijskog izbora, nove etape razvoja. U ovom trenutku mi treba da razmislimo o tome kako da ne kopiramo nešto prema starim šablonima, već da uzdižući se do nivoa istinskog društvenog stvaralaštva dođemo do sinteze novog pogleda na svet. Njegov cilj je u tome da uzmemo sve što je bilo najbolje u našoj prošlosti i da na toj osnovi izgradimo temelj za budućnost.

        U tom kontekstu poseban značaj ima utvrđivanje ideala socijalne pravednosti i njegovo novo osmišljavanje, uključujući naše stečeno istorijsko iskustvo. Nismo uvek u našoj istoriji uspevali da čuvamo jedinstvo društva preko socijalnih barijera. I danas sa tim imamo problema, posebno u periodu krize, a te probleme mogu da iskoriste naši dušmani.

        Zbog toga težnja ka pravednosti ne sme da unosi neslogu u društvo i da nas vodi u novi krug mržnje i razdora, već da služi za postizanje socijalne harmonije i za ispunjavanje konkretnim sadržajem ne samo političkih nego i socijalno-ekonomskih prava naših građana“.

        Nije prvi put da u poslednje vreme Patrijarh govori o socijalnoj pravednosti - i kao o najvažnijoj komponenti društvenog „simbola vere“ Rusa i kao o izazovu pred kojim su se sada našle vlast i država. 

        Pri tom, socijalnu pravednost u ruskoj istoriji Patrijarh u prvom redu povezuje sa revolucijom, sa sovjetskim periodom, što je posebno značajno da se čuje upravo iz usta poglavara Crkve koja je tako mnogo propatila zbog boljševika. U Patrijarhov spisak nacionalnih vrednosti ulazi i ono što je on istakao kao principijelno najvažnije u različitim epohama ruske istorije, a sve to zajedno i oblikuje nacionalni identitet. Vera, državnost, pravednost, solidarnost i dostojanstvo su - pet ključnih elemenata iz pet epoha naše istorije: 

        „Drevna Rus, Sveta Rus je - dominanta svetosti i visine ljudskog duha. A mi smo označili tu vrednost rečju „vera“.

        Ruska imperija koja je neveliku zemlju pretvorila u veliku svetsku imperiju od okeana do okeana. A mi smo našli reč koja prekriva tu realnost - „državnost“.

        Zatim revolucija. Niko nije imao aspiracija i želje da pokaže pseudonarodsku sliku te strašne pojave. Ipak, postavlja se pitanje: a da li je bilo nečeg dobrog? Ili samo krv? Samo uticaj inostranih centara? Samo nametanje Rusiji drugačijeg, njoj nesvojstvenog načina života? A nešto pozitivno, da li je bilo? Ili samo glupo, izvinite, slepo sprovođenje direktiva iz inostranstva preko odgovarajućih političkih snaga unutar zemlje? Mi smo odgovorili - bilo je. Težnja ljudi prema pravednosti. Da nije bilo te težnje nikakva propaganda ne bi funkcionisala."

        A u sovjetsko vreme? Čim počnemo da govorimo o sovjetskom vremenu jedni idealizuju, drugi demonizuju. A da li je bilo nešto što je to vreme iznedrilo i što mi danas sa sigurnošću možemo da prihvatimo i uključimo u sopstvenu filozofiju života? Bilo je. Solidarnost. I nikada ne treba zaboraviti podvig našeg naroda. I ne samo ratni podvig. I te iste komsomolce koji su išli na ledinu i gradili BAM ne dobijajući za to ni nagrade ni privilegije. To je osećanje zajedništva, želja da se zajedničkim naporima učini dobro za svoju zemlju. Dakle, solidarnost.

        I na kraju, nova Rusija. Gospode, šta se sve ne govori povodom nove Rusije. Mi smo počeli da naglašavamo ljudska prava, prava ljudi, ljudsko dostojanstvo, slobode. Zar to može da se ignoriše i kaže da je sve loše? I ovu epohu označili smo rečju „dostojanstvo“.

        Ovo nisu apstraktna istorijsko-filozofska traganja - to je pokušaj da se definišu one spone kojima se tako rugaju naši kosmopoliti obožavajući jednu-jedinu njima poznatu vrednost - slobodu. O slobodi kao instrumentu za razarnje čoveka patrijarh je govorio upoređujući je sa pravednošću.

        „Ideja apsolutnog vrednosnog prioriteta slobode, slobode izbora, naglašavam, i odustajanje od prioriteta moralne norme, postali su za zapadnu civilizaciju svojevrsna tempirana bomba, čiji ubitačni efekat postaje u punoj meri vidljiv tek nama, ljudima XXI veka, zato što su naši prethodnici očarani temom slobode s lakoćom podržavali novele raznih vrsta, uključujući i zakonske, ne razmišljajući o tome da je apsolutizacija slobode izbora bez moralnih načela smrtno opasna za čoveka i za društvo. Zato što može da se izabere i zlo.

        Mi vidimo u kakvu se dramu ponekad pretvara pogrešno shvaćena sloboda. Sve to se dešava zbog toga što je iz svesti i života ljudi isključena viša pravednost i viša pravda. Posledice takvog otpadništva žalosne su za ljudsko društvo. Ono postaje nesposobno za život“.

        Kako ljudsko društvo u celini, tako i pojedinačne zemlje i civilizacije odričući se od razlikovanja dobra i zla, od pravednosti, osuđuju sebe na propast. Rusija ne može i ne želi da ide tim putem koji vodi u katastrofu i ona će se ne samo suprotstavljati pokušajima da bude uvučena u proces osuđenih na propast pod nazivom „globalizacija“, nego i druge odvraćati od njega na sve načine doprinoseći slamanju projekta koji je izgrađen na negaciji temeljnih načela ljudskog postojanja uključujući i princip pravednosti.

        „Svet u kojem sada živimo često se naziva posthrišćanskim, ponekad i postreligijskim. Iza tog termina krije se užasna dijagnoza duhovno-moralnog stanja u kojem se našlo društvo mnogih zemalja. Ono što se u njima dešava povezano je sa pokušajem da se predisponiraju fundamentalne, nepromenljive moralne norme, Bogom utemeljene u ljudsku prirodu i zato apsolutne i univerzalne, čija revizija preti ogromnim opasnostima za ljudsko društvo.

        Zato što se gube granice između dobra i zla, a pojam pravednosti koji je zbog ukorenjenosti u moralnoj prirodi čoveka univerzalan, interpretira se u skladu sa dominantnim filozofskim, čak i političkim pozicijama“.

        Ali, ako kao savremeno zapadno društvo toliko preteramo da nema nikakve univerzalne istine, onda se „danas smatra pravednim, dakle i moralnim, samo ono što je sa novim dominantnim filozofskim i političkim pozicijama uzajamno povezano“:

        „I obrnuto, drugačiji pogled izlaže se svakoj osudi sve do oduzimanja prava na postojanje, demonizuje se politički, ideološki i angažovanim medijima.

        Ako se u pojam moralnosti i pravednosti unosi relativnost, onda se sam taj pojam urušava. Dobro je ono što je dobro za veliku Nemačku, to je - poznata teza. I moralnost je nestala. Kada moralnost uslovljavamo kolektivnim, korporativnim, klasnim, ideološkim i drugim faktorima onda odustajemo od moralnog načela“.

        Pošto su odustali od univerzalne više pravde, ljudi pokušavaju da održe društvo koje propada, naglašavajući ideju jednakosti prava, rekao je patrijarh:

        „U tom slučaju sloboda ličnosti ograničava se samo zakonima koji su pozvani da koriguju ponašanje čoveka, da daju odgovore na to šta je dozvoljeno, a šta nije. Međutim, pogledi na temu slobode često prodiru u oblast prava unoseći u zakonodavni sistem ogromnu unutrašnju napetost i pogubno delujući na ličnu i društvenu moralnost“.

        Nametanje normi koje uništavaju etiku i moral odvija se preko zakona koji samim tim ne učvršćuju društvo već ga još više slabe. Patrijarh je naveo primere urušavanja moralnosti:

        „To je i legalizacija takozvanih istopolnih zajednica i legalizovanje eutanazije i uvođenje u društveni život nekih opasnih elemenata juvenalne justicije. Sve te pravno potvrđene dopune, koje ponekad protivreče ne samo moralnim vrednostima, nego čak i zdravom smislu celokupnog čovečanstva i instinktu samoodržanja, dobijaju sve veću podršku i priznanje od strane nekih država“.

        Naravno, patrijarh je izrazio zabrinutost zbog toga što se pomenuto delovanje i zakonodavne ideje danas propagiraju, pa čak i nameću Rusiji istakavši da će „od energične pozicije ruskih parlamentaraca u znatnoj meri zavisiti sposobnost naše zemlje da se odupre savremenim pseudo-vrednostima koje su pogubne za ličnost i za ljudsku civilizaciju u celini“.

        Nade patrijarha da će domaći zakonodavci braniti rusku civilizaciju ne zasnivaju se samo na poimanju da takav kurs sprovodi Vladimir Putin koji je nesumnjivi autoritet za sve parlamentarne partije, već se još oslanja i na njegovo uverenje da se u Rusiji obnavlja solidarno, saborno društvo, dakle, i same partije ne mogu međusobno da se sukobljavaju u osnovnim, suštinskim pitanjima ruskog bića:

        „Smatram da u društvu, za Rusiju tradicionalnom, ako hoćete, solidarnom društvu, političke partije ne treba da se takmiče  u smislu suprotstavljanja različitih vrednosti, na primer slobode i pravednosti, državnosti i dostojanstva, već u smislu njihove harmonizacije, istovremenog realizovanja, ovaploćenja u konkretnim političkim delovanjima i zakonodavnim aktima, a to je - prostor za politički pluralizam.

        Zato što ljudi ne mogu istovetno da razmišljaju i razlikuju se po obrazovanju i po kulturi, po tradiciji, realno i po političkim prioritetima.

        Zato je oblast politike - oblast nadgradnje. Osnovna oblast je - oblast vrednosti. A tu osnovu vrednosti nijedna partija u Rusiji ne treba da ruši. Zato što onda neće biti Rusije“.

        Solidarnost, sabornost, sloga - to su osnove našeg vekovima formiranog društvenog poretka, koje se, kako je pokazala istorija, ne mogu iskriviti nikakvim eksperimentima, ali koje su sada izložene najozbiljnijim iskušenjima.

        „Tendencija haosa i konflikta - dovoljno je očigledna. A toj tendenciji mi suprotstavljamo veliku religijsko-političku sintezu, neki društveni ideal koji je prepodobni Sergej Radonješki još u XIV veku proklamovao: poimanjem Svete Trojice pobeđivati mrsku raspru ovog sveta. O tom istom govorili su ruski mislioci u XIX  veku ukazujući na načelo sabornosti u našem narodnom životu. Opisujući taj ideal danas na jeziku socijalne filozofije, mi ga nazivamo socijalnim društvom u kojem radi postizanja opšteg dobra međusobno tesno sarađuju različite etničko- kulturne, socijalne, profesionalne, verske i starosne grupe. U takvom društvu sarađuju i međusobno se ne sukobljavaju narod i vlast. Ne sukobljavaju su narodi i religije. Čak i političke partije se ne sukobljavaju“.

        Političke partije se nisu odomaćile u ruskoj tradiciji i to ne zato što višepartijski sistem kod nas postoji samo četvrt veka (pre toga je postojao 12-godišnji predrevolucionarni period), već zbog iskonske nespojivosti njihovog glavnog principa - zaštita i unapređivanje interesa dela društva - sa osnovnim principom ruskog društva.

        Sa solidarnošću, sa težnjom da se interesi po pravdi usaglase, a ne prema snazi i uticaju, jer sa takvim određenjem nije moguće smatrati sebe za člana konzervativne ili socijalističke partije.  Otuda i izveštačenost i liderstvo partija, zbog kojih tako često jadikuju analitičari koji razmišljaju po zapadnim šablonima - jednostavno, ruski čovek suviše je širok za to da sebe ozbiljno povezuje sa korporativnim interesima. Ideološka neslaganja postoje, ali ona u svojoj osnovi imaju traganje za istinom, za pravednim uređenjem za sve i za svakog, a ne želju da se nađe matematički provereni „balans interesa i snaga“ ili kompetentno argumentuje pravo na vlast svoje klase ili korporacije.

        Zapravo, misao o neophodnom traganju pravednog uređenja društva bila je i glavna u patrijarhovoj poslanici Dumi. Ta misao je više nego aktuelna dve godine pre 2017. i na izmaku prve godine globalnog vrednosnog konflikta sa atlantskim svetom. Jer, ako se sa onim što ne prihvatamo i od čega odustajemo u odnosu na spoljni svet (od morala i od geopolitike), mi već snalazimo i sigurno ćemo se snaći (dakle, i izdržaćemo svaki pritisak i preći u kontranapad), onda je sa unutrašnjim poretkom sve mnogo komplikovanije.  

        Postsovjetski socijalno-ekonomski model sa njegovim izopačenim moralnim normama („opstanak najjačeg“ i „potrošnja iznad svega“), bez obzira na sve pokušaje da se reformiše u pravcu socijalnog društva, nije još uvek samo živ, nego i određuje mnogo toga u našem današnjem životu i -  nedopustivo je nepravedan. Dakle, neodrživ i osuđen na slamanje - pod udarom narodnog gneva koji odbacuje „strano telo“, ili promišljenim i osnovanim reformama odozgo.

        Možda bi bilo moguće da se i dalje ide onim tempom kojim je vlast ostvarivala socijalizaciju monstruma iz 90-ih, ali sada, dok traje geopolitički rat i udaraju po svim našim bolnim tačkama, pokušaj da se potpali socijalni razdor u vreme ekonomskih teškoća i pada životnog standarda, po svoj prilici postaje, najopasniji. U suštini, upravo o tome je i govorio patrijarh, podsećajući da „nismo uvek u našoj istoriji uspevali da čuvamo jedinstvo društva povrh socijalnih barijera“, i da „u vezi sa tim i danas postoje problemi, posebno u periodu krize, a te probleme mogu da iskoriste naši dušmani“.

        Samo na jedan način ti pokušaji mogu se učiniti besmislenim - putem uspostavljanja ideala socijalne pravednosti (što, pored ostalog znači još i najozbiljnije promene u današnjem ponašanju i vrednosnim orijentacijama takozvane elite). Taj rad patrijarh je nazvao istinskim socijalnim stvaralaštvom koje će omogućiti da se dođe do sinteze pogleda na svet, odnosno do novog osmišljavanja i shvatanja ruske ideje - večne, ali za naš narod jedine ideje vodilje.

Petar Akopov,

Sa ruskog prevela Ksenija Trajković