Boris Tadić na putu između Gorbačova i Koštunice

Dakle, kad već hoćete, zadržite sve svoje nacionalne mitove, ali sa interesima to neće ići. Dakle, ne morate nikad da priznate Kosovo, ali prihvatite Euleks; ne morate granicu s Kosovom da zovete državnom, ali uvedite carinu i živite s Prištinom kao sa dobrim susedom. Dakle, ne morate nikada da prekidate veze sa Republikom Srpskom, ali ono što će se tamo zvati Republika Srpska više neće biti puni administrativni entitet (ako već ne može da bude državni), nego će biti neki regionalni pojam sa većim utemeljenjem u narodnoj psihologiji nego u političkoj zasnovanosti. Dakle, Vojvodinu možete da doživljavate kao deo Srbije, ali joj dajte takvu autonomiju sa kojom bi jednog dana mogla da postane neka vrsta evroregije da bi mogla da bude vaša lokomotiva za ulazak u EU. I da, valjda ćete se dobro zakačiti za nju da vam ne pobegne sama.

Da li je Boris Tadić, koji pristaje da tezu da je bliži Briselu što je Srbija manje država a Vojvodina više , neka vrsta prelaznog lidera, koji bi trebalo da prevari nacionaliste i očisti Srbiju od toliko suvišnih stvari do kojih joj je stalo

boris tadic

Ne bih dao mnogo na to kako je Mirko Cvetković, inače Zemunac, sa Čankom dogovorio da postane državljanin Vojvodine, iako sam još dalje od toga da poverujem kako se sve to sa statutom završava kako valja. Hajde da ne paranoišem, ali ceo ovdašnji doživljaj politike regionalizacije svodi se na to da region politički bude što dalje od Beograda. Za to vreme, isti taj region nijednu od bitnih nadležnosti ne predaje lokalnoj zajednici, što znači da su regioni tek oblici paradžava, da ne postoje da bi efikasno rešavali probleme građana, što bi bilo blisko evropskoj priči, već da bi pravili probleme prestonici. To je već itekako našijanački, a sve drugo su samo finese nad kojima će narednih dana eksperti tupiti šila.

Važnije, međutim, čak i od tog ne tako malog pitanja jeste da je dogovor Čanka i Cvetkovića o Vojvodini zapravo pokazatelj jednog lošeg državnog trenda, za koji i mi koji ga registrujemo i oni koji ga diktiraju možemo samo da nagađamo gde će se i kako završiti. Idemo od početka.

Kad sam čuo kako Cvetković treba da se vidi sa Čankom, negde mi je najbliže pameti bilo kako se ovo vojvođansko Gargantuovo mladunče dosetilo da bi od premijera moglo da izbije upravljanje nad još bar jednim javnim preduzećem, što bi bila njegova cena da podigne ruku za prvobitnu verziju zakona o nadležnostima. Vraga, dobio je sva javna preduzeća i još mnogo toga. Dobio je zapravo sve čega je mogao da se seti, a Mirko je, valjda kao jedini ustupak, izbio da može da se posle sastanka u miru božjem vrati kući.

Ali da se ne lažemo, na onoj stolici prekoputa Čanka nije zapravo sedeo Mirko. Sedeo je Boris. Prekoputa Borisa nije sedeo Čanak, čak ni Pajtić. Sedeli su stranci. Kako vam sada izgleda?

Koliko ja mogu da ukačim Borisa Tadića, ni ovaj vojvođanski statut ni zakon o nadležnostima nisu stvari zbog kojih je želeo da se bavi politikom. Oni su neka vrsta žrtve za mir u kući, koji opet najmanje zavisi od ukućana. Njegov smisao je da brod nastavi da plovi u onom pravcu gde bi Boris želeo da stigne, s molitvom da put bude pravi i da ono što dotera do obale još uvek može da se zove brodom. Isto to jeste i postavljanje carine prema Kosovu, i ustupci nevladinim organizacijama posle ubistva Brisa Tatona, i to što sve ove godine trpi oko sebe sve te ekonomske neoliberale, koji mu nesmetano rasturaju privredu, i to što se sada od njega očekuje da odigra važnu ulogu u Bosni tako što će Miletu Dodiku nabiti rogove u glavu.

Drugim rečima, Tadić je i sam negde razumeo da su mu cena ulaska u EU ustupci čiji je zajednički sadržilac sledeći – da Srbija posle njih bude malo manje država nego pre. Dakle, u vremenu od Đinđićeve vlade do kraja drugog Koštuničinog kabineta strategija Zapada bila je da se Srbija, kako bi išla put EU, mora naterati da zaboravi ne samo svoje nacionalne mitove već i svoje nacionalne interese. Način da se do toga stige bilo je neprestano suočavanje Beograda sa krivicom za ratove, gde bi svako od tih političkih suočavanja za kilogram smanjivalo državu i za korak je približavalo Briselu. Naravno, problem je što je Srbije bilo manje nego puta do Brisela, i što su to svi znali bolje od nas. Kada je Koštunica Srbiju opasno približio Rusiji, posle čega je morao da ode, i kada je Tadić pokazao da mu ne pada na pamet da se udaljava od Moskve, došlo je do izvesne taktičke promene plana.

Dolazak američkog potpredsednika Bajdena bio je početak nove priče: dakle, kad već hoćete, zadržite sve svoje nacionalne mitove, ali sa interesima to neće ići. Dakle, ne morate nikad da priznate Kosovo, ali prihvatite Euleks; ne morate granicu s Kosovom da zovete državnom, ali uvedite carinu i živite s Prištinom kao sa dobrim susedom. Dakle, ne morate nikada da prekidate veze sa Republikom Srpskom, ali ono što će se tamo zvati Republika Srpska više neće biti puni administrativni entitet (ako već ne može da bude državni), nego će biti neki regionalni pojam sa većim utemeljenjem u narodnoj psihologiji nego u političkoj zasnovanosti. Dakle, Vojvodinu možete da doživljavate kao deo Srbije, ali joj dajte takvu autonomiju sa kojom bi jednog dana mogla da postane neka vrsta evroregije da bi mogla da bude vaša lokomotiva za ulazak u EU. I da, valjda ćete se dobro zakačiti za nju da vam ne pobegne sama.

Suočen ne samo s tim već i sa jednim poželjnim modelom političke komunikacije u zemlji, kome, podržanom sa Zapada, neprestano pravi ustupke, Tadić je, verujem, potpuno svestan teških ustupaka sa kojima je suočen. Slikovito gledano, on je tim svojim malim brodom krenuo preko mora, a onda su mu rekli da bi morao da baci motore u vodu jer zagađuje okolinu; on je nastavio jedrima, a onda su mu rekli kako je suviše retro imati jedra u boji nacionalne zastave, nego da on to baci u more i nastavi na pogon vesala. Sada dok vesla, ostaje mu da računa da li bi mogao na drugu obalu mašući ručicama jer šta mu preostaje ako mu kažu kako s tim veslima ne bi smeo da ide dalje. Naravno, Borisu snagu da istraje daje to što veruje kako će na drugoj obali naći i motor, i jedra, a naći će se i za pivo. Dodatno ga ohrabruje i to što povremeno svrati u neku rusku ili kinesku luku, i tamo se odmori i opskrbi da bi mogao da nastavi.

Pre njega, sličnu taktiku imao je u još težim okolnostima Zoran Đinđić. Kada je jednog dana shvatio da više nema čime da ide prema drugoj obali i kada ja zavapio da je prevaren i da izlazi iz te igre, metak je već putovao prema njemu. Koštunica, opet, posebno kad ga je Brisel prodao na Kosovu, verovao je da Srbija ne treba da se toliko nudi, nego da za sebe, politički oslonjena na Rusiju, pravi sopstvenu evropsku priču, a Brisel, ako nas se seti, seti. Naravno, njegov problem bio je u tome što te Evrope degolovske ili bar miteranovske, na koju je želeo da se ugleda, odavno nije bilo nigde osim u njegovim knjigama. Tek uspeo je da potroši jednu ne tako rđavu ideju na toj pogrešnoj percepciji i činjenici da je imao veoma ambicioznu nameru, ali i nijedno sredstvo kojom bi mogao da je ostvaruje.

Grubo rečeno, Tadićev put eklektički je u odnosu na Đinđića i Koštunicu. Za sada je na tom putu video i neke uspehe i neke neuspehe, taman toliko i jednih i drugih da niti može da okrene brod nazad, niti može da nastavi napred uveren da će kad-tad stići. Radi se, međutim, o tome da, koliko god on teška srca pristajao na velike ustupke, ali svakako pristajao, pretežni deo njegove ekipe to ne doživljava na taj način, već kao neke sasvim logične stvari koje im samo prtljag čine težim i kojih jedino ima smisla rešiti se.

Za taj svet i Boris i Vuk Jeremić su neka vrsta prelaznih lidera, likova koji bi trebalo da prevare nacionaliste, očiste Srbiju od toliko suvišnih stvari do kojih joj je stalo i pošalju je tamo gde treba. Ako ova dvojica to neće da rade tako, nikakav problem: Toma i Vučić, ljudi sličnih dramskih raspona, jedva čekaju da uđu u svoju ulogu i ne pitaju koliko bi to koštalo.

Sve to znači da naša percepcija o Borisu koji drži apsolutnu vlast i vodi sve priče nije baš rezultat naročito dubokog razmišljanja. Pre će biti da je to utisak uzrokovan čitanjem domaćih novina, za koje i Boris i njegovi često, a ovih dana posebno, veruju da ih kontrolišu, ali čim iste te bedne novine prestanu da udaraju po Koštunici, shvati da ne kontroliše ništa, nego im je samo kompatibilan, i to isključivo u trenucima kad baca u more svoje motore i jedra.

Naravno, smisao ovog pisanija jeste sumnja da Boris može uspeti u svojoj rizičnoj akciji slabljenja srpske države verujući da je to racionalna žrtva koja ga vodi prema Briselu. Što bude bliži EU, njegove alternative biće sve tanje a otpor takvim trendovima, logično, sve manji. Naravno, bez ikakvih garancije da će i stići tamo gde je krenuo, čekaće ga uloga srpskog Gorbačova, čoveka sa gomilom dobrih namera i jednim grandioznim porazom. Ako se pak, pobuni na toj poziciji odakle nema povratka, čeka ga sudbina Koštunice, koga je smenio on, a njega će smenjivati svi – od Dinkića i Čede preko Vučića i Tome, sve do junoša iz njegovih redova.

Naravno, rešenje je da Srbija pre svega mora dobiti svoj državni identitet, koji podrazumeva artikulaciju svih državnih interesa, da taj identitet ne bude formiran na imbecilnim porukama javnosti tužioca Radovanovića, Cvetkovićevim ustupcima Čanku i izručivanju novina i novinara Mlađi Dinkiću. Rečju, majstore, neka bude da si sve uradio za Srbiju, ali jedino se nikad nisi potukao za nju. Nećeš verovati, ali uopšte ne boli kao što priča ovaj svet iz kafića.