Branimir Nešić: Širenje panike

A koji čovek ne bi bio paničar u Srbiji?

Pre pola godine imali smo poplave širom zemlje i, iskreno, nisam se uverio u snagu države... Mislim, narod ko narod, trčao tu i tamo, video nesreću pa proradio instikt za samoodržanjem, nabacivao džakove sa peskom i gde im je neko rekao i gde nije, nosio pelene, gaće i hranu izbeglicama po kolektivnim sportskim centrima (sic! kakva sintagma „kolektivni sportski centri“), čitao vesti kako Srbska vojska nema gumene čizme i čamce a kamoli pontonske mostove i amfibije... Prođoše i te nesrećne poplave ali ostade gorak ukus u ustima: vojska bez gumenih čizama, načelnik Generalštaba nosi džakove u Šapcu, a država zatvorom kažnjavaše one građane koji su potpali pod drhtavo-histerični glas Vođe, zbog navodnog širenja panike.

Pa priznajem, ovaj moj tekst je upravo to – ŠIRENJE PANIKE!

Eto, živ nisam šta treba da radim ako opet bude neko vanredno stanje? Recimo, neka elementarna nepogoda, neka nova poplava ili požar! Da li treba da sklanjam ženu i decu iz grada, ili treba da se javim u neku Civilnu zaštitu; da li, uopšte, Civilna zaštita postoji u Srbiji? Gumene čizme i kabanicu sam kupio prošle godine, ali ne znam da li je Keramičar kupio gumenjake za vojsku?

To je samo prvi, početni, da ne kažem mali strah koji imam: ima još gorih, težih, mračnijih...

Prethodne godine me, priznajem, neodoljivo podsećaju na tridesete godine 20. veka, na predvorje Drugog svetskog rata. Da li paničim? Ekonomska kriza, aneksije teritorija drugih malih država, sukobi širom sveta kao zagrevanje velikih sila pred veliki zulum; sve je manje pameti, sve je više usijanih glava... Da li se sprema, ili je već počeo, novi veliki rat?

Moj strah, ili moje pitanje je sledeće: Šta mi radimo u tom trenutku?

Šta ja treba da radim? Šta treba da radiš ti, ili bilo koji građanin Srbije koji, gle čuda, voli i svoju porodicu i svoju državu?!

Da li treba da sklanjam porodicu na neko selu ili u šumu?

Da li treba da se javim u neki Vojni odsek, u neku vojnu jedinicu? Da li danas u Srbiji postoje drugo i trećepozivci ili sam ja samo zanesenjak koji malo više čita istorijske knjige?

Ako treba, u koji Odsek ili vojnu jedinicu treba da se javim? Da li ona uopšte postoji, ili smo sve vojne objekte prodali strancima ili ih uništili?

Ako postoje Vojni odseci, onda gde treba da se javim, nosim li sa sobom one gumene čizme i kabanicu koje sam kupio prošle godine, ili će to Vođa, Keramičar i Nosilac Džakova da mi obezbede?

Priznajem, davno sam bio u vojsci pa sam zaboravio kako se rasklapa puška, mitraljez ili pištolj, zaboravio sam i da pucam, zaboravio sam da bacam bombu i dinamit... Da li to treba da znam? Da li, uopšte, vojska ima naoružanje za nas koji nismo profesionalni vojnici, ili ga je pretopila zajedno sa tenkovima u smederevskoj železari za vreme US-stila... Ako toga nema, a čini mi se da nema, šta onda treba da radim? Da li treba da se samoorganizujem, kao za gumene čizme i kabanicu? Ako treba, nije problem, samo mi recite...

Ako mi Keramičar ili političar sa doktoratom Megatrenda kažu: „Neće to nas da zadesi, mi smo svoje ratove završili, mi imamo snage i sposobnosti da se odbranimo...“, moram iskreno da vam priznam – ne verujem im ni reč!

Nemamo mi Srbi puno prijatelja ni u bližem ni u daljem okruženju, štaviše, ustaška, balistička i sva druga graktanja oko nas sve su glasnija; a ne bih da ponovo budemo u poziciji kao 1999, kada smo očekivali da će nepostojeći antiraketni sistem S-300 da zagrmi nad srbskim nebom i da rastera NATO-avione i bombe, koljače i prodavce srbskih organa na crnom tržištu. Nemamo mi, to me najviše brine, ni Južnog toka, ni S-300, ni Centar za vanredne situacije u Nišu; to je žalosna ali istinita realnost! I nećemo ih skoro ni imati! Čak i da Rusi hoće da nam isporuče S-300, ili da provuku gasovod, nemaju odakle da nam priđu i da nam ih dostave! Južni tok je to pokazao, zar ne... A braća Bugari nisu baš bili na našoj strani ni u Prvom ni i Drugom velikom ratu! Dakle, narodnim rečnikom kazano, ako se nešto desi, a nije isključeno, crno nam se piše...

Al' dobro, hajde da pustimo Ruse, ako pomognu dobro je, ako ne pomognu, onda, po onoj narodnoj, ne preostaje nam ništa drugo do „u se i u svoje kljuse“. Ali, braćo i sestre, dame i gospodo, drugarice i drugovi, ili građanke i građani, kako god da vam se sviđa da vas moja mala panična malenkost zove, ja ne vidim - niti nas, niti kljuse!

Profesionalnih vojnika u Srbiji je nešto više od 30.000, bez gumenih čizama i čamaca, o ozbiljnom i savremenom naoružanju da ne pričamo, ni akumulatore za avione nemamo... A mi ostali, vojno (ne)sposobni muškarci, ili ne znamo ili smo zaboravili da pucamo. Dakle, nema nas!

Vojna oprema je zastarela, to se videlo pre par meseci na Vojnoj paradi, kada smo pokazivali traktore i bagere.

Plašim se da li će i ono malo tenkova, koje pokazasmo Putinu, nova američka kompanija koja ponovo kupuje ili dobija Železaru u Smederevu, istopiti u gvožđe?

Naše kljuse je, dakle, na umoru!

Šta nam onda preostaje, pitam ja vas?

Da li treba da se svađamo između sebe ko je više a ko manje kriv, da se svađamo, bijemo i prolivamo i ovo malo stare i usahle krvi koje je ostalo u nama, i da nas u toj svađi i bratoubilaštvu zadesi neki novi Jasenovac, neko novo Jadovno, Oluja ili Bljesak... Da li nam treba novi 27. mart, 5. oktobar... ili ćemo da se opametimo i da se, ako je moguće, kao razumni ljudi – dogovorimo! A kada se, daj Bože, dogovorimo, onda da nešto uradimo i da se pripremimo, zlu ne trebalo!

Govorim o planskom organizovanju u slučaju opasnosti, govorim o sistemu bezbednosti, govorim o prevenciji genocida... Srbski narod je doživeo tri genocida u 20. veku, četvrti teško da možemo da podnesemo.

Eto, toliko od mene paničara, paničite sada malo i vi!

Autor: Branimir Nešić

Izvor: Dveri