Poslednji Srbin umreće 2225. godine

Čuveno proročanstvo Mitra Tarabića, da će Srba biti toliko da će svi zajedno moći da stanu pod jednu šljivu, moglo bi da se ostvari već za 250 godina! Da nije reč o pukoj praznoverici, već o surovoj statistici, potvrđuje podatak da od 1992. godine Srbija beleži kontinuirani pad nataliteta, a samo tokom poslednje decenije time je izgubila više od 260.000 stanovnika. Statističari su izračunali da će, ako se ovako nastavi, Srbija 2060. godine imati 1,5 miliona stanovnika manje nego danas. Ista ta računica kaže da će ovim tempom poslednji Srbin u Srbiji umreti - 2225. godine!

I pored svega, stručnjaci Centra za demografska istaživanja smatraju da nema mesta panici. Činjenica je da Srbija svake godine ostane bez jednog grada veličine Jagodine, Bačke Palanke, Rume ili Vršca, ali se sa tim problemom, po njima, suočava većina zemalja Starog kontinenta.

Prema podacima objavljenim u „Demografskom pregledu”, autora magistra Gorana Peneva, od 2004. godine u Srbiji se svake godine rađa tridesetak hiljada ljudi manje nego što umre, a poseban problem predstavlja i činjenica da imamo sve starije stanovništvo. Prosečni žitelj Srbije uveliko je zagazio u petu deceniju života, a po broju ljudi starijih od 65 godina smo na visokom četvrtom mestu na svetu, odmah posle Italije, Nemačke i Grčke.

- Stanje nije dobro, ali smo daleko od toga da bi trebalo da se bavimo spekulacijama da li će nas i dokle biti - uverena je Mirjana Rašević iz Centra za demografska istraživanja. - Štaviše, problem nataliteta ima većina razvijenih država na svetu, a da se naša zemlja odgovorno odnosi prema ovom pitanju potvrđuje i prošlogodišnje usvajanje Strategije rehabilitacije rađanja. Ona obuhvata niz poteza i mera, od populacione edukacije, finansijske pomoći porodicama, aktiviranja lokalne samouprave, očuvanja reproduktivnog zdravlja mladih, pa sve do mera i akcija vezanih za zdravo potomstvo. Neke od ovih mera su već detaljno razrađene, utvrđeni su nosioci posla i rokovi, ali treba znati da je reč o dugotrajnom procesu koji ne može preko noći da donese očekivane rezultate.


Šumadinac Kunta Kinte

Ipak, saglasna je sagovornica lista, činjenica je da će nas u budućnosti biti sve manje i manje. Jedini način da ne budemo država bez stanovnika, pored realizacije usvojene Strategije, jeste stvaranje uslova da od emigracione zemlje vremenom postanemo imigraciona, odnosno da stvorimo ekonomske uslove koji će doprineti da stanovništvo iz Azije i Afrike sve više dolazi da živi i radi u Srbiji.

To bi, verovatno, spaslo Srbiju kao državu, ali ne i Srbe kao narod. Tim pre što pozitivni prirodni priraštaj u regionu imaju samo Albanci, Romi i Bošnjaci (muslimani), ali ne verujemo da bi ikoga obradovala činjenica da vremenom postanemo manjinski narod u sopstvenoj državi.

Potpuno suprotno od mišljenja demografa, magistar Biljana Spasić, profesor Ekonomske škole u Kragujevcu i autor knjige „Zašto nestaju Srbi”, upozorava da je stanje više nego alarmantno. Nije pitanje da li ćemo, nego kada ćemo potpuno nestati, a način kako se bavimo ovim problemom, kaže ona, ukazuje na to da će poslednja godina našeg bivstvovanja kao naroda doći znatno ranije nego što očekujemo.


Sela uveliko izumiru

Prava slika demografske katastrofe najviše se ogleda u ruralnim sredinama, koje čine čak 95 odsto ukupne površine naše države. Prema podacima Zavoda za proučavanje sela, u Srbiji će u narednih 15 godine čak 700 sela ostati bez stanovnika. U svakom od njih već sada živi manje od 100 žitelja, i to uglavnom staraca. Prema poslednjem popisu iz 2002. godine, u šezdeset sela je bilo manje od 20 stanovnika, prosečne starosti 65,5 godina, što znači da su ona već sada praktično izbrisana sa lica zemlje. Imajući u vidu činjenicu da smo prema stopi nataliteta među poslednjima u Evropi, odnosno da prosečna srpska porodica rađa 0,88 dece, ili petinu manje nego što je potrebno za prostu reprodukciju, nisu bez osnova priče da smo na pragu biološkog izumiranja. Ako bi se ostvarile loše prognoze, već do kraja ovog veka u središnjoj Srbiji bi moglo da živi svega 2,1 milion stanovnika, a u Vojvodini nešto više od 800.000. Drugim rečima, u odnosu na sadašnjih 7,4 miliona, broj stanovnika bi mogao više nego da se prepolovi.

- Svaka iole ozbiljna zemlja se krajnje odgovorno odnosi prema ovom problemu, dok mi, po pravilu, zavlačimo glavu u pesak. Skoro da nema zemlje na svetu koja nema ministarstvo za brigu o porodici, o deci, o stanovništvu ili kako se već zovu, sem, naravno, naše - kaže naša sagovornica. - I dok ozbiljne države planski projektuju broj dece po porodici, pri čemu je cilj da se obezbedi barem prosta reprodukcija, podatak da naši bračni parovi u proseku imaju manje od jednog deteta (0,88) kao da nikog ne zabrinjava. Šta znači podatak da sličan problem imaju Nemci ili Francuzi, koji broje po nekoliko desetina miliona stanovnika, kada je prema poslednjem popisu iz 2002. godine Srba bilo jedva nešto više od šest miliona? Štaviše, ubeđena sam da nas je i manje, što će se, verovatno, i pokazati već tokom narednog popisa.

Nestalo 20 miliona Srba
Biljana Spasić smatra da se ovaj problem definitivno mora preneti u institucije sistema. Shodno iskustvima populacione politike, koja je u svetu prisutna još od sredine 19. veka, država mora da omogući zdravo ekonomsko polazište za rešavanje ovog pitanja. Prema njenim rečima, bela kuga u Srbiji je direktna posledica ratova, čedomorstava, samoubistava i seoba! Upravo ova četiri uzroka su tokom poslednjeg stoleća doprinela da novi vek dočekamo sa 20 miliona ljudi manje!

- Prvi i najveći problemi su abortusi! - tvrdi naša sagovornica. - Samo u Rusiji se izvrši veći broj ovakvih zahvata, dok se mi ponosimo nekakvom liberalizacijom u ovoj oblasti. Samo kod nas je moguće da maloletna tinejdžerka bez saglasnosti roditelja obavi čedomorstvo, pri čemu često ostanu i trajne posledice kao što je, recimo, potpuni sterilitet. Imajući u vidu da se godišnje u Srbiji obavi skoro 300.000 abortusa, nije teško izračunati da smo time izgubili najmanje 14 miliona ljudi samo tokom poslednjih pet decenija.

Drugi problem, prema njenim rečima, predstavljaju ratovi, u kojima smo tokom minulog stoleća izgubili najmanje četiri miliona stanovnika! Najgore u svemu, podseća Spasićeva, jeste činjenica da je obično reč o mladim ljudima u najboljem reproduktivnom dobu, koji nisu ni stigli da oforme porodicu. Možda su tokom 20. veka u ratovima gore od nas prošli samo Jermeni.

- Kada govorimo o samoubistvima, ispred nas su samo Mađari - tvrdi Spasićeva. - Godišnje na taj način izgubimo skoro dve hiljade ljudi, a kada je reč o rasejanju širom sveta, verujem da samo Jevreji imaju veći problem. Skoro četiri miliona Srba je rasejano širom planete, od Aljaske do Ognjene zemlje, a najveća nevolja je u tome što se oni veoma brzo asimiluju i praktično već sa drugom ili trećom generacijom gube svaku duhovnu vezu sa maticom.

Srbi nestaju i uskoro ih neće biti, baš kao što više nema ni Sumera, Maja i drugih izumrlih naroda, ubeđena je Spasićeva, a da li će na teritoriji nekadašnje Srbije kasnije živeti nekakvi Kinezi, Šiptari ili Sudanci, prema njenim rečima, potpuno je nevažno. Pod uslovom, naravno, da u međuvremenu ne stavimo prst na čelo i pod hitno nešto ne preduzmemo.


Najpre izginemo, pa se obnovimo

Istoričar Predrag Marković ne voli da razmišlja o tome „šta bi bilo, da je bilo”, ali podseća na jedan neobičan fenomen koji ide u prilog tome da smo prilično izdržljiv i žilav narod.

- Najveći demografski „bum” smo ostvarivali upravo posle najvećih nesreća i stradanja - podseća Marković. - Najveći porast stanovništva smo zabeležili dvadesetih godina prošlog veka i krajem četrdesetih, dakle upravo posle dva najveća svetska rata. Stoga je veoma teško procenjivati koliko bi nas bilo da su nas zaobišle ratne nedaće i da li ćemo i kada nestati.

S druge strane, Marković podseća da i pored sumornih prognoza ima pojava koja ohrabruju.

- Od 2000. godine naovamo kontinuirano se povećava broj đaka prvaka i verujem da će se stanje popraviti i stabilizovati na jednom niskom nivou, kakvo je sada u zemljama centralne i zapadne Evrope - kaže Marković.


Ubio čitav grad

Početkom devedesetih godina prošlog veka, javnost je šokirala ispovest doktora Stojana Adaševića, koji je skoro četiri decenije radio u KBC Dedinje i koji je tokom karijere „ubio” čitav jedan grad veličine Smedereva!

- Uradio sam oko 50.000 abortusa i svestan sam da sam tako ubio čitav grad. Prekinuo sam onda kada sam uradio jedan zahvat i kada sam video živo i formirano dete. To me je užasnulo i počeo sam da shvatam da u stvari ubijam decu - rekao je svojevremeno dr Adašević.