Dve Albanke za srpsku braću

Pešter – Najpoverljiviji operativac srpsko-albanske ljubavne diplomatije svojim „rendžom”, neopevanom „renoovom” krntijom, nabudženom za planinski reli, svakodnevno podiže prašinu po pešterskoj zemljanoj magistrali, u potrazi za očajnim srpskim neženjama.

Lepuškastog dvadesetjednogodišnjeg Ivana geopolitička budućnost zapadnog Balkana zanima taman koliko i ideja o uređenju peščanih plaža pored pešterskih pojila, ali čovek za vezu između albanskih nevesta iz okoline Skadra i neženja iz „srpskog Sibira” mogao bi bez problema da se uvali u nekakvu međunarodnu organizaciju za unapređenje regionalne saradnje. Hajde što je dva puta skućio svog ujaka, nego je u poslednje dve godine bar 20 puta odlazio na iscrpljujuće i komplikovane romantične pregovore u Skadar, kao prethodnica delegacija srpskih zetova. Sudeći po pisanju albanskog lista „Škip”, tek ga čekaju naporne ljubavne misije jer, navodno, više od osam hiljada mladih Srba čeka na sudbonosno „da” albanskih nevesti.

Hitamo s pešterskim Đenkom po visoravni na kojoj se godišnja doba menjaju na nekoliko minuta, kao kada ubrzavate film. Pešter je nepregledna džinovska tamnica bez čuvara, zidova i osmatračnica pa, ipak, kao da je neko osudio hiljade stočara na doživotno služenje kazne u oblasti u kojoj leto nastupa kada se izmeri plus 10.

Jedna od takvih samica je imanje Matovića, u selu Buđevo. Selo je bilo pred izumiranjem, iz duboke kome nisu mogle da ga prenu ni eksplozije s poligona, gde se povremeno odvijaju bojeva gađanja svih vidova i rodova vojske. Ivan me je odvezao do Radete Matovića, tamo gde je priča, koja pomera mozak skupo plaćenim činovnicima za implementaciju mira, zapravo i počela.

Radeta je dugo tražio ženu po Srbiji. Izlizao je zimske gume svog starog kamiona, jureći za dragom koja bi želela da provede život u arhaičnim predelima – tamo gde je sat stao u doba kada se verovalo da su aparati za mužu provokacija nečastivog, a da je parola „Bratstvo i jedinstvo” u stvari naziv za novu farmu ovaca u Sjenici.

Tri generacije Matovića
Radeta je prvi Srbin koji se oženio Albankom iz okoline Skadra. Pre tri godine, kada je izgubio svaku nadu da će neka Srpkinja pristati da deli s njim samicu na prelepom brežuljku, čuo je za misterioznu provodadžiku iz Skadra sa smislom za demografiju i biznis.

Radeta je imao 43 godine i nekoliko hiljada evra u džepu. Provodadžika ga je sprovela u nekoliko porodica i, konačno, kada je u jednoj kući stavio 50 evra pod tacnu, pošto je ispio vruću kafu na eks, znao je dve stvari: da je posao sklopljen i da će ga nepca boleti nekoliko dana. Vera se sada smeje načinu na koji je isprošena, dok šeta po dvorištu s petomesečnim Markom. Njegov hiperaktivni trogodišnji brat Miloš pravi šou, vuče dedu Radosava, koji namešta šajkaču, a onda odlazimo u staru kuću u kojoj tek čeka iznenađenje. Upoznajem Violetu, još jednu Albanku, koja se prošle godine udala za Radetinog brata Radibora. U tom sobičku, Violeta drži devetomesečne blizance Bojana i Bojanu. U toj enklavi, površine pet s tri metra, kafu mi kuvaju dve Albanke udate za dvojicu srpske braće, dok četvoro dece prave haos, u zabiti u kojoj vreme stoji, iako, provereno, časovnici rade.

– Drhtao sam dok Radeta nije doveo snaju. Šta ako mi dovede nekog baksuza? Ali, s Verom mi je sreća ušla u kuću. Ona kuva, čisti, kopa, muze krave i sluša. Ove naše spavaju do 12, puše cigare, a kad vide da mora da se radi beže u grad. I, baš me briga što je Vera katolik – priča svekar, koji je nedavno ugostio Verinu braću, na porodičnom samitu koji je učvrstio novu srpsko-albansku bračnu koegzistenciju.

Radetin brat Radibor je ponovio romantičnu strategijsku operaciju svoga brata, s tim da je izbegao posredništvo skadarske provodadžike, koja za sklopljeni brak uzima proviziju od oko 2000 evra. Zamolio je Veru da ga spoji s nekom devojkom iz familije. Tako je u Buđevo stigla Violeta. Njeni su bacili bombone za njom da joj život bude sladak.

Sinoć su još četiri Albanke, udate u Buđevu, kafenisale kod braće Matović.

– Postali smo mala Albanija – smeje se svekar.

Ali, kao i u svakoj priči, ima jedno „ali” koje sreću kvari. Mladi bračni posrednik Ivan prepričava svoje komplikovane posredničke operacije između Srbije i Albanije. Naime, kada se u Skadru sklopi dogovor između familija, mlade podnose zahtev za srpsku vizu u Tirani. Pošto se na vizu čeka mesec dana, Ivan ih sprovodi bez viza u Srbiju na dva načina: pogranične vlasti ponekad padnu na emocije i žmure dok prelistavaju pasoše. Ako to ne upali, Ivanov „rendžo” prolazi kroz šumarke van pogleda pogranične policije, zatim se zaustavlja ispred policijske stanice u Sjenici, gde MUP odobrava dozvole za privremeni boravak srpskih snajki. Sve veći broj albanskih državljkanki koje se udaju za Srbe primorao je policijsku postaju da odredi ženu koja isključivo brine o produženju boravišnih viza. Ona neveste redovno zove telefonom, upozorava kada je vreme da produže boravak, što je Radeti već dozlogrdilo. Godišnje plaća nametnuti bračni porez od oko 150 evra, a kada pomenete ovu temu starom Radoslavu on pobesni:

– Moje snaje su mi rodile četvoro unuka, ali one ne dobijaju materinski dodatak jer još nisu dobile državljanstvo. Pitam državu zašto im ne izdaje srpske pasoše!

Radoslav je u pravu. Ako je Ivica Dačić po hitnom postupku izdao pasoš Adrijani Limi, supruzi Marka Jarića, i primio je uz neviđenu pompu, hajde, odgovorite, da li su Vera, Violeta i ostale neveste zaslužile slabiji tretman? Dobro, one nisu top-manekenke, nikada neće izađi na naslovnoj strani ženskih magazina, neće ih se setiti ni producenti rijalitija „Farma”, a eventualno će se o njima i njihovim muževima raspredati kada bude bio potreban argument da se dokaže kako smo ipak postali normalni.

Do sada su sve Albanke ostale uz svoje muževe, ako ne računamo prvu Ivanovu ujnu. Ivan je pronašao u Skadru, ali žena je napustila Buđevo posle izvesnog vremena, što nije demoralisalo upornog ujku, pa je angažovao sestrića da mu pronađe još jednu Albanku.

Neformalni ljubavni diplomata zato se ne plaši se da će ga njegove operacije, često na ivici ilegalnih, dovesti u neprijatnu situaciju. Sve devojke koje je preveo preko granice bile su u pratnji muževa. Kada su došle na Pešter ili Goliju rodile su decu, u oblasti u kojoj postoje muškarci koji ni posle četrdesete nisu bili sa ženom.

I, dok vlada i društvena elita teoretski naklapaju o suzbijanju bele kuge, braća iz Buđeva i još stotine neženja, njihovih vernih sledbenika, putujući do Skadra, samo tragaju za srećom.