Vasilija – heroj Mojkovačke bitke

Podgorica – Među narodima, ponosnim pamtišama, nikada ne bledi svetlost slavne istorije koja je obasjala put na zemlji onima koji će njime nastaviti slavno da koračaju. A takva svetlost blesnula je sa jedne od najkrvavijih bitaka Velikog rata, ona koja je telima crnogorskih ratnika zaustavila plahovitu reku Taru i do tada nezadrživu i krvožednu vojsku Austrougarske, čuvena Mojkovačka bitka (1915.)

U toj najsvetlijoj bici u istoriji Srbije i Crne Gore, jedina žena, puškonoša, hajduk, svedok stradanja, heroj i junak bila je ćerka stratega i junaka serdara Janka Vukotića.

Skoro da nema priče iz rata a da se u Crnoj Gori ne pomene Vasilija Vukotić, ćerka jedinica glasovitog serdara Janka, baš kao što se ranama ponosila i srbska heroina Milunka Savić.

Priču o njoj dodatno je aktuelizovao jubilej Velikog rata, odnosno Veljeg, kako su ga nazivale gorštaci iz crnogorskih plemena.

Dok je Jankov sin Vukašin još uvežbavao sigurne korake, dete koje je tek sricalo rečenice, sestra Vasilija odluči da ga zameni i rame uz rame stane sa ocem pred bajonete austrougarske vojne armade, do tada skoro neporažene i nezaustavljive. Hrabro je koračala na Mojkovcu između zemlje i neba u plamenu.

Junački, ne žaleći svoje živote, Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore bila je skoro živi štit srbskoj vojsci pred naletom neprijateljske silne vojske i uz brojne žrtve omogućila je srbskoj braći da se povuku preko ovdašnjih i albanskih gudura sve do Jadrana i evakuišu na Krf.

Punih 45 dana Crnogorci su branili položaje i odstupnicu srbskoj vojsci po nezapamćenoj januarskoj hladnoći, čije trupe su kasnije uspele da prođu kroz Skadar i da odatle savezničkim brodovima budu odvezene do Krfa.

Bio je to trenutak kada je Crna Gora, pred sve žešćim i jačim naletom Austrougara, prvi put u svojoj istoriji kapitulirala. Njen slom Janko Vukotić je doživeo kao ličnu tragediju.

A kako je sve to izgledalo u trenucima velikog ličnog sloma generala Vukotića, najbolje svedoči zapis po završetku rata njegove ćerke Vasilije, koja je tu belešku poklonila publicisti Antoniju Đuriću, a on je objavio u knjizi „Žene solunci govore”.

„Iako mu je tada bilo tek 49 godina, bio je oronuo kao starac. Pao je u očajanje, kao i mi koji smo u tim časovima bili kod njega, mislili smo da je svršeno, da neće preživeti. Odveli smo ga nekako u selo Grlić, blizu Danilovgrada, kod rođaka da tu izdahne pre nego što ugleda plavičaste austrougarske uniforme”, zapisala je po završetku rata Vasilija i predala ceo tekst publicisti Antoniju Đuriću, koji ga je uneo u knjigu „Žene solunci govore”.

Ona je zapisala, odnosno papiru poverila, atmosferu uoči same bitke, na Badnjoj večeri u Kolašinu gde između ostalog stoji: „I u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj zemlje, da će izginuti na braniku otadžbine. Važno je da je bratska srbska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu.”

Vasilija zapisa da su u Mojkovac te noći stigli u svanuće, da je odmah počela takva borba da su „zemlja i nebo u plamenu”.

Kako je sudbina zacrtala, krvavu Mojkovačku bitku preživeo je Janko Vukotić i bio zarobljen, da bi se posle oslobođenja i ujedinjenja vratio iz logora Boldogason, dočekan svim počastima i priznanjima. Umro je 1927. godine i sahranjen je na Novom groblju, desno od glavne kapije, u blizini grobnice Nikole Pašića. U istu grobnicu, pet godina kasnije, sahranjena je njegova supruga Milica.

A priča o heroini – Vasiliji Vukotić, dovede nas do njenog bratanca u Podgorici, koji se okitio dedinim imenom Janko Vukotić, koji podseća da je Vasilija pre Mojkovca vidala i prebrojavala ranjenike u balkanskim ratovima. Kao petnaestogodišnja devojčica dobrovoljno se prijavila u bolničarke, a uz nju je bila i njena majka

„Ponosan sam što su moji preci zlatnim slovima ispisivali istoriju svog naroda. Međutim, i oni su samo deo mnogih njihovih saboraca, koji s pravom mogu da ponesu taj epitet. Moja tetka Vasilija bila je uz svog oca, moga dedu, serdara Janka, na čuvenom ratnom poprištu kod Mojkovca u Prvom svetskom ratu”, kazao je Janko, koji je svom sinu dao ima Vukašin, a ćerki Milica.

I imao je po kome, kaže se u Crnoj Gori. A ako je neko i na tren zaboravio ko je bila Vasilija Jankova Vukotić, podsećamo da je bila izvanredni poznavalac ruskog i francuskog jezika. Prvi put se udala za dr Nika Martinovića i drugi put za generala Boža Vrbicu...

Sudbina joj je odredila da oba puta ostane udovica. Živela je u Beogradu i umrla 1977. godine, gde je i sahranjena. Ostalo je zaboravljeno da je sin serdara Janka, kapetan Vukašin Vukotić, bio ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića.

Možda se i imena velikana lakše zaborave, ali poruke poput Vasilije Vukotić pamtiće vekovi, posebno onu nakon Mojkovačke bitke kada je rekla: „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu.”

Novica Đurić