Uslovljavanjem Srbije do vlasti u Hrvatskoj

Uzalud su šefica hrvatske diplomatije Vesna Pusić i hrvatski ambasador u Srbiji Gordan Markotić minulih meseci tvrdili da Hrvatska neće bilateralnim pitanjima uslovljavati ulazak Srbije u Evropsku uniju, kada predizborna kampanja u Hrvatskoj iz dana u dan dokazuje upravo suprotno.

U trenutku kada je između aktuelnog šefa države, socijaldemokrate Ive Josipovića, i kandidatkinje Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) Kolinde Grabar Kitarović mrtva trka za izbor predsednika, čini se da oba kandidata ne žele ni po koju cenu da izgube koji glas tako što u kampanji neće zastupati tvrdi stav prema Beogradu, zalažući se za direktno uslovljavanje Srbije. U preksinoćnjem TV duelu, kandidatkinja HDZ-a otvoreno je rekla da bi put Srbije u EU uslovila rešavanjem pitanja sudbine osoba nestalih u ratu, dodajući da se zalaže za prava manjina u Hrvatskoj. Ona je istakla da će, ako 11. januara bude izabrana za predsednicu, to tražiti od Srbije, dodavši da se to sada ne poštuje.

Protivkandidati nisu ni pomenuli prava srpske manjine i povratak Srba u Hrvatsku. Josipović, koji je svojevremeno dobio nagradu za unapređenje srbsko-hrvatskih odnosa, nije protivurečio Kolindi Grabar Kitarović, već je rekao da nijedan njihov sused, pa ni Srbija, ne može u EU ako ne prođe put koji smo prošli i oni.

On je, nehotice ili ne, ukazao da bi Srbija mogla da računa da će proći kroz isti scenario s kojim se suočavala Hrvatska kada su slovenačka uslovljavanja oko Piranskog zaliva i štednje hrvatskih građana u Ljubljanskoj banci poprilično usporila hrvatski put ka članstvu u EU. Time će hrvatski vodeći političari pogaziti obećanje – dato prilikom ulaska Hrvatske u EU – da neće uslovljavati svoje susede kao što je to Ljubljana činila Zagrebu.

Hrvatskim političarima nisu promakli rezultati nedavnog istraživanja javnog mnjenja u Hrvatskoj koji ukazuju da je 61,5 odsto anektiranih odgovorilo pozitivno na pitanje da li Hrvatska treba da uslovi ulazak Srbije u EU rešavanjem otvorenih pitanja sa Hrvatskom, kao što je to činila Slovenija prema Hrvatskoj. U ovom istraživanju Alfeus polisi insajta, urađenom u saradnji sa agencijom Ipsos plus, „ne” je odgovorilo samo 26,3 odsto ispitanika, dok je neodlučnih bilo 12,2 odsto.

Štaviše, politiku blokiranja pregovora Srbije i EU najviše zastupaju anketirani koji su visokoobrazovani (69 odsto), a najmanje oni koji su završili samo osnovnu školu (59 odsto). Teritorijalno gledano, najviše zagovornika uslovljavanja Srbije ima u gradu Zagrebu (74 odsto), dok najviše protivnika blokiranju pregovora Srbije i EU živi na području severne Hrvatske (41 odsto).

Da ovakav puls javnosti može u politici da ujedini „hadezeovce” i „esdepeovce” uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, bilo je jasno još sredinom aprila prošle godine kada su evroposlanici Dubravka Šuica (HDZ) i Tonino Picula (SDP) zatražili na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta da „povratak kulturnog blaga bude deo pregovaračkog procesa o ulasku Srbije u EU”. Šuica i Picula su tražili da se postojeća direktiva EU o kulturnom blagu proširi te da obuhvati i na slučajeve otuđenja kulturnih dobara iz Hrvatske pre 1993. godine, to jest u vreme rata.

„Dok su se u Evropskoj uniji ukidale tržišne granice, što je jedan od motiva usvajanja prve direktive (o kulturnom blagu), Hrvatska je morala odbraniti nacionalne granice. U tom razdoblju iz Hrvatske je otuđeno 22.829 muzejskih predmeta i 3.097 kulturnih dobara. Dobar deo je vraćen do 2008. godine, ali od tada do danas vraćeno je svega nešto više od 100 objekata”, naglasio je tada Picula, dok je Šuica istakla da su tokom rata odnete mnogobrojne umetnine iz muzeja, crkava, samostana i privatnih zbirki.

Ovi evroparlamentarci su vešto prećutali činjenicu da su nekadašnji ministri kulture Srbije i Hrvatske već potpisali međudržavni sporazum o obavezi povratka hrvatskog kulturnog blaga, koje je dobrim delom vraćeno, a za šta je potrošen i nemali novac. Najviše predmeta je vraćeno u Slavoniju i Dalmaciju i uglavnom su u pitanju crkveni predmeti.

Iako su Šuica i Picula praktično odstupili od zvaničnog stava Zagreba, niko hrvatske vlade im nije protivurečio. Štaviše, politika uslovljavanja Beograda postala je u Hrvatskoj sveopšte prihvaćena čim je početkom novembra Haški tribunal na privremenu slobodu pustio Vojislava Šešelja. Tada je hrvatski ministar pravosuđa Orsat Miljenić odmah istakao da će Hrvatska napredovanje Srbije u pregovorima sa EU uslovljavati novim optužnicama i suđenjima za ratne zločine.

„To nam je dužnost i nijedna hrvatska vlada ne može od toga da odstupi. Srbija se mora držati određenih kriterijuma koji su bili postavljeni i nama. I reći nekome da se Ovčara završava na činu kapetana bivše JNA jeste potpuno neprihvatljivo”, kazao je tada Miljenić, dodajući da kažnjavanje odgovornih za ratne zločine mora ići do vrha. „Srbiji mora biti jasno da ih to čeka i što pre počnu, za njih je bolje. To je jednostavno tako i mi nećemo odstupiti.”

I sva je prilika da će tako i biti bar u vreme predizbornih kampanja, ali i dok eventualno neka stara i uticajna članica EU, poput Nemačke, ne pritisne Zagreb da odustane od uslovljavanja Beograda.

Prema mišljenju hrvatskih analitičara, Hrvatska je prilikom svog spora sa Slovenijom na bolan način naučila načelo solidarnosti među zemljama članicama, koje kao po pravilu podrazumeva da kad dođe do interesnog sukoba između članice i nečlanice, sve države EU u sporu su na strani „koleginice iz kluba”. Zbog toga tek treba očekivati hrvatska uslovljavanja, koliko god se Srbija žalila na to da su ugrožena prava Srba u Hrvatskoj, da nije vraćena imovina, omogućen povratak, da nisu procesuirani zločini nad Srbima...

Duga lista nerešenih pitanja

Iako su se Šešeljevi istupi i neprocesuiranih ratni zločini minula dva meseca činili kao glavni razlog zbog kojeg bi Zagreb mogao da koči evropski put Srbije, mnoga druga nerešena bilateralna pitanja biće značajniji predmet nesporazuma. Hrvatski evroparlamentarci u zatvorenim sesijama u Briselu već ističu daHrvatska sa Srbijom ima otvorena pitanja granice na Dunavu, nezavršenog procesa sukcesije imovine SFRJ, pitanje nestalih, te mnogobrojna statusna i imovinska pitanja građana nakon raspada Jugoslavije. Među njima, najviše bi evropski put Srbije moglo da zakoči nerešeno pitanje granice na Dunavu, duge 145 kilometara, jer međunarodna praksa nalaže da granična linija između država bude sredina reke, ali Hrvatska zahteva katastarsku granicu. Dunav je u proteklih 200 godina menjao svoj tok ka Hrvatskoj od tri do pet kilometara, pa prema procenama Zagreba, oko 10.000 hektara zemljišta na srbskoj teritoriji pripada Hrvatskoj.

Nenad Radičević,