Republika Srpska žrtva centralizacije BiH

Za one koji vole kojekakve koincidencije možda nije nevažan detalj da je novo zasedanje u Butmiru zakazano za 20. oktobar, dan kada u Beograd stiže ruski predsednik Dimitrij Medvedev. Po njima, Dodik će želeti u Beograd, a moraće na sarajevski aerodrom


Svi koji su nedavno od susreta vodećih bosanskohercegovačkih političkih lidera u vojnoj bazi NATO-a, na sarajevskom aerodromu Butmir, očekivali spektakl – ostali su razočarani. Umesto toliko najavljivanog paketa koji sadrži ’’sveobuhvatan pristup rešavanju krize’’, svetske televizijske mreže su javljale i prikazivale borna kola i borbene helikoptere u stanju pripravnosti, pa bodljikavu žicu i NATO vojnike sa dugim cevima.
Paketa EU i SAD, dakle, nije bilo. Da li zbog procene glavnih medijatora Karla Bilta, Džejmsa Stajnberga i Olija Rena da su be-ha lideri previše udaljeni i da vredi sa njima još raditi, kako tvrde jedni ili je došlo do koncepcijskog razmimoilaženja Bilta i Stajnberga, kako tvrde drugi – teško je proceniti, ali u nagađanjima se ide i dotle da se tvrdi kako je na usaglašeni papir Brisela i Vašingtona naknadno nešto dopisivala i Medlin Olbrajt. Biće, po svoj prilici, još ovakvih i sličnih, istinitih ili onih drugih konstrukcija, jer prostor za njih su dali sami organizatori skupa tvrdeći da donose rešenja kojih na kraju nije bilo.
Sledeće zasedanje je zakazano za 20. oktobar na istom mestu, a u BiH su ostali prilično brojni eksperti iz briselske i vašingtonske administracije koji će krstariti na relaciji Sarajevo – Banja Luka, a delimično i Mostar, kako bi, objašnjeno je, usaglašavali i uobličavali konačna rešenja za brojne ovdašnje zaplete.
Sama dramaturgija na prvom skupu je prilično jasno pokazala da će se ići na strategiju ’’odgovornog liderstva’’ što će reći da medijatore ne zanima ni najšira a ni stručna javnost već samo žele da slome i pridobiju ključne političke faktore za rešenja koja su gotova. Uostalom, i sami učesnici skupa tvrde da su plenarna zasedanja više ličila na priču primerenu kakvoj školi demokratije, dok su pojedinačni susreti, koji su odneli i znatno više vremena, bili konkretizacija opštih principa.
Lider SNSD-a i premijer RS Milorad Dodik je na takvu strategiju odmah nakon izlaska iz vojne baze požurio da odgovori kako ’’samo institucije RS u predviđenoj proceduri mogu dati pristanak na konačna rešenja’’. Ne treba to razumeti samo kao priču o Dodiku legalisti, već pre svega kao činjenicu da će se od Republike Srpske tražiti veliki ustupci. Još preciznije, ceo koncept je izgleda postavljen tako da se obezbedi veći stepen unitarizacije i centralizacije.
Uostalom, uoči samog skupa organizatori su obelodanili platformu po kojoj će se sva rešenja temeljiti na tri principa: ’’suverenitet i teritorijalni integritet BiH, kao svetinja; Dejtonski sporazum kao osnova reformi; funkcionalnija vlast na državnom nivou’’.
Prvi princip bi, valjda, trebalo da zadovolji Bošnjake – ostaje Bosna. Drugi, Srbe – ostaje Republika Srpska. A treći su svi razumeli kao skup novih zakona, rešenja i mera, koji treba da obezbede više vlasti Bosni i Hercegovini u odnosu na entitete.
Prvi korak u svemu tome je bio zahtev da se u Ustav ugrade već prenesene nadležnosti sa entiteta. Razume se, Dodik se tome ozbiljno usprotivio i ponovio da ’’to nije preneseno, to je oteto’’. I bošnjački politički lideri nisu izašli preterano zadovoljni, pogotovo Haris Silajdžić, jer su, kako kažu, očekivali veća ovlašćenja za, kako je oni nazivaju, ’’centralnu vlast’’. Posebno traže ukidanje ili znatno redukovanje „entitetskog glasanja’’ koje obezbeđuje ravnopravnost entiteta ali sprečava i majorizaciju. Velika sporenja će, po svoj prilici, nastati i oko kreiranja Saveta ministara. Prema Dejtonu, to je bilo telo sa tri ministra, a do sada je poraslo na jedanaest, traži se još nekoliko ministarstava i prerastanje u klasičnu vladu. Tako bi, po procenama i najnepristrasnijih, pala osnovna ideja Dejtona o decentralizovanoj državi, ostala bi forma bez suštine.
Ako bi sve ovo rešili, međunarodni medijatori obećavaju da bi došlo do brzog gašenja OHR-a, odnosno njegovog prerastanja u kancelariju specijalnog predstavnika EU, zatim do liberalizacije viznog režima, ubrzanog ulaska u NATO i brzog sticanja kandidatskog statusa za prijem u EU.
Kada se razgrnu sve magle, zanemare sve slatkorečive priče o demokratiji i ekonomskom prosperitetu, tu se u potpuno ogoljenoj formi vidi da se jedino traže ustupci od Republike Srpske da pristane na dodatnu centralizaciju BiH. Zbog toga su i svi pogledi usmereni prema Banjoj Luci, na Dodika pre svih jer prema parlamentarnoj snazi sa svojim SNSD-om praktično može izglasati sve odluke. On, zasad, prema onome što priča, nema nameru o bilo čemu sam odlučivati, poziva se na institucije, pokušava, mada ponekad prilično nespretno, uključiti i opoziciju kako bi doveo do toga da ’’RS govori jednim glasom’’. Zna da su ustavne promene srce cele priče, pa manevriše od teze ’’Republika Srpska nije zainteresovana za promene Ustava jer i sadašnji omogućava evropske integracije’’ do ’’spremni smo na neke manje promene koje ne zadiru u suštinu organizacije BiH’’. Istina, kad ga naljute, govori o BiH kao ’’nemogućoj, virtuelnoj zemlji, što će se na kraju videti’’.
Nije on, međutim, jedini koji stvari vidi iz te optike. Bivši američki diplomata koji slovi za dobrog poznavaoca Balkana, Vilijam Montgomeri, oglasio se uoči zasedanja tezom da međunarodna zajednica grdno greši što želi uspostaviti centralizovanu državu. Po njemu, rešenje bi moglo biti tri entiteta sa pravom otcepljenja, koje bi bilo uslovljeno. Slično razmišlja i profesor Emil Vlajki koji smatra da svaki narod treba dobiti svoj entitet, a drugi koji u njima žive dobili bi puna prava i zaštitu kao nacionalne manjine. I jedan i drugi veruju da bi se samo tako mogle relaksirati opšte prilike u BiH.
Haris Silajdžić, kao jedini čovek od aktuelnih političkih igrača koji je bio u Dejtonu, dobro zna da će u konačnici na krajnja rešenja u BiH uticati i broj saveznika i odnos snaga u svetu, pa je samo dva dana nakon Butmira uspeo izdejstvovati sazivanje Kontakt grupe za BiH koja deluje u okviru Organizacije islamskih zemalja . U vreme pisanja ovog teksta taj sastanak u Istanbulu još traje.
Mada je u Republici Srpskoj bilo dosta priče o tome zbog čega Rusija i Srbija kao potpisnice Dejtonskog sporazuma ne prisustvuju sastanku u Butmiru, ipak oglašavanje ruske ambasade u Sarajevu i zvaničnika u Beogradu delimično je umirilo javnost. Naime, teze ’’Dejton je osnova, promene mogu ako su rezultat konsenzusa tri naroda’’ doživljene su kao izravnavanje pozicija ove dve zemlje.
Butmirski sastanak najoriginalnije je ocenio slovenački političar Jelko Kacin koji smatra da je to samo spektakl u režiji Karla Bilta koji se i tako bori za neku od važnih pozicija u Briselu.
Za one koji vole kojekakve koincidencije možda nije nevažan detalj da je novo zasedanje u Butmiru zakazano za 20. oktobar, dan kada u Beograd stiže ruski predsednik Dimitrij Medvedev. Po njima, Dodik će želeti u Beograd, a moraće na sarajevski aerodrom.
Svi domaći učesnici skupa se nadaju da zamenik Hilari Klinton neće opet govoriti kako ih je Obama pozdravio, jer prvi put su se na ove reči samo osmehnuli.

Bilt u Beogradu
Na samim pregovorima međunarodni medijatori su izgleda imali podeljene uloge. Karl Bilt je u pojedinačnim susretima razgovarao sa Srbima, Džejms Stajnberg sa Bošnjacima, a Oli Ren sa Hrvatima dok su njihovi pomagači, ekspertski timovi, bili kombinovani od predstavnika briselske i vašingtonske administracije. Analitičari smatraju da ovo nije slučajno, jer se procenjivalo ko na koga više može uticati. U priču se lagano uvlače i oficijelni Beograd i Zagreb. U subotu je u Beogradu boravio Karl Bilt i sastao se sa Borisom Tadićem i Vukom Jeremićem. Ovu vest objavila je i Radio-televizija Republike Srpske, ali sa dva dana zakašnjenja, a beogradski mediji još jedan dan kasnije. U Beogradu je jedino zvanično saopšteno da je stigao Milorad Dodik koji je ’’obavestio Tadića o razgovorima u Butmiru’’.
Karl Bilt pre svih medija objavio je na svom sajtu kako je šetao Kalemegdanom, i razgovarao sa Tadićem i Jeremićem.

Branislav Božić