“Rođena Srbija, Sestra Velike Rusije...”

Od trenutka svoje pojave na istorijskoj pozornici, ruski kozaci su sebe nazivali vitezovima pravoslavlja, borcima za čistotu vere. Nastradati u borbi s neprijateljem smatrali su za najvišu čast, znak Božanskog blagoslova. Zato je zaštita pravoslavnih balkanskih naroda što su se patili pod bremenom osmanskog jarma uvek bila jedna od najvažnijih tema usmene tradicije kozaka. Vojni istoričar general-potpukovnik N.N. Golovin ovako je pisao o razlozima ulaska Rusije u Prvi svetski rat: “To je bilo saosećanje s uvređenim mlađim bratom. To se osećanje vekovima vaspitavalo u ruskom narodu koji je za oslobađanje Slovena vodio dugi niz ratova sa Turcima. Priče običnih učesnika različitih pohoda te vekovne borbe prenošene su s kolena na koleno i služile kao jedna od omiljenih tema u razgovorima seoskih političara. One su navikavale na osećanje svojevrsnog nacionalnog viteštva. To je osećanje zaštitnika uvređenih slovenskih naroda našlo svoj izraz u reči “bratuška” kojom su naši vojnici tokom oslobodilačkih ratova krstili Bugare i Srbe i koja je prešla u narod”.
U samom etnonimu “Srbin” za Ruse je oduvek bilo očito spajanje konfesionalnog i etničkog obeležja. Nije slučajno A.S. Homjakov u čuvenoj “Poslanici Srbima” (1860) za glavnu učvršćujuću silu “slovenskog bratoljublja” proglasio pravoslavnu veru. “Poslanica” je jasno tvrdila da najvažniju i neprocenjivu sreću Srba predstavlja njihovo “jedinstvo u pravoslavlju”. “Pravoslavac  rečeno je dalje  zadržavajući svoju slobodu... potčinjava je jednoglasnoj odluci saborne savesti. Upravo zato opštinska samouprava nije mogla očuvati svoja prava izvan pravoslavnih zemalja; upravo zato Sloven izvan pravoslavlja i ne može biti sasvim Sloven”. Zato je u Rusiji i slovenskim zemljama pravoslavnog areala bukvalno uzgajano sopstveno slovenstvo, za razliku od slovenskih ali katoličkih zemalja gde su se trudili da ga posebno ne naglašavaju.
Značenje reči “Srbin” jezikoslovci obično tumače kao “sused, saveznik”  od slovenskog “sjabr”, ”šabr”. Sjabri su u beloruskom jeziku prijatelji. A šabr (istog korena) je vrlo stara ruska reč šabьr, šabъrь  sused, član iste opštine. Kod Nekrasovljevih kozaka sjabri su susedi. Tako da jezik nikada neće Rusa prevariti: Srbi (sjabri, šabri) su prijatelji, susedi. Naši prijatelji! “Ta Srbi su Sloveni  govorio nam je S.J. Damnicki iz stanice1 Mingreljske.  Naši! Jugoslavija nam je kao bratska!” A.I. Novoselecki iz stanice Staroveličkovske je konstatovao: “Srbi  to vam je isto što i Rusi. Upravo tako! Sretao sam se sa Srbima u ovom ratu (Velikom Otadžbinskom2  O.M.)”.
Ništa manje važnu ulogu u uobličavanju takvih predstava odigrale su vekovne istorijske veze srpskog naroda sa kozacima. Njihov nastanak poklopio se s masovnim odlaskom Srba u rusku službu što je bilo izazvano usponom oslobodilačke borbe balkanskih naroda protiv Otomanske imperije. Ne želeći da se pomire s potčinjenim položajem, Grci i južni Sloveni su posle poraza antiturskih ustanaka odlazili na teritoriju ruske države za koju su vezivali nadu u oslobođenje. N.I. Kostomarov je, ističući “duboku unutrašnju srodnost” između srpskog junačkog epa i “duma” zaporoških kozaka, pisao da “sudbina tih naroda sadrži isuviše toga sličnog i srpski junak je ipak rod maloruskom kozaku”. Ima podataka da su u Zaporoškoj Seči3 među pridošlim junačinama Srbi zauzimali istaknuto mesto: bilo ih je u jedinicama Bogdana Hmeljnickog; među kozačkim činovnicima nailazimo na doseljenike iz Srbije. Prisustvo Srba u kozačkim redovima zabeleženo je i u poreklu pojedinih prezimena. Kod crnomorskih kozaka u Baturinskom kurenju4 zabeležen je Fjodor Serbiji, u Brjuhoveckom  Ignat Serbiji, a u Popovićkom kurenju kod kozaka Mihaila Rjabokonja 12-godišnji radnik se prezivao Serbinjenko.
Od Petrovog doba Srbi su se rado naseljavali na jugu Rusije i u Ukrajini, obraćajući pažnju javnosti na sudbinu južne braće. Njihovi su pozivi uvek nailazili na odziv i saosećanje među žiteljima Rusije.
Misao o oslobađanju pravoslavne braće-Srba i Carigrada od vlasti “busurmana”5 postala je popularna u Rusiji, u književnosti i narodnoj poeziji, od sredine XIV veka. Zabeležena je i u bilinama6. “Stari kozak” Ilja Muromec, saznavši da “u Carigradu nije ko što negda bi (...); svete ikone sve su slomljene, sve u crnom blatu izgažene”, odlazi tamo i pobeđuje neprijatelje. Kako se car Konstantin Bogoljubovič zahvaljuje njemu, Ilji Muromcu: “Hvala tebi, Ilji Muromcu, kozačini staroj, što nas još jedared izbavi”.

Uverenost u to da upravo Rusi treba da oslobode Carigrad i u njemu obnove hrišćansku veru bila je bliska kozacima koji su vodili neprekidan dugogodišnji rat sa Turcima i drugim narodima muslimanskog Istoka i bili svesni svoje uloge zaštitnika pravoslavne vere. U “Istorijskoj povesti o zauzimanju Azova 1637. godine” nastaloj u kozačkoj sredini gde su se sačuvale uspomene na azovske podvige, kaže se: “Umrimo, braćo, za svetu Božju crkvu i za svetu istinsku našu pravoslavnu hrišćansku veru. Niko nas ne prinudi, niko nas ne posla, no sami ushtedosmo i po svojoj našoj volji zarad imena Hrista istinskoga Boga našega i za uvredu Ruske države jednodušno da pomremo i krvcu svoju prolijemo”. Bila je raširena predstava: ko umre u ratu za Hristovu veru, Gospod će mu sve grehe oprostiti.
Religiozna strana rodoljubivih raspoloženja ruskih kozaka najizrazitije se ispoljila u vezi s oslobodilačkim pokretom na Balkanu 1876-1878. godine i rusko-turskim ratom 1877-1878. godine. Ustanci u Bosni i Hercegovini, u Bugarskoj, vesti o početku srpsko-turskog rata i o srpsko-crnogorskom savezu izazvale su na Kubanu duboko saosećanje. Lokalni list je saopštavao da “svi imućni i ubogi daju svoj doprinos. Prilozi stižu i od onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem”.
Jedno od sjajnih ispoljavanja solidarnosti sa vojujućim Slovenima predstavljao je dobrovoljački pokret. Izgleda da je tada nastala varijanta pesme “Objavio Turčin rat” (zabeležila je folklorno-etnografska ekspedicija pod rukovodstvom N.I. Bondarja 1981.g.) u kojoj se kaže i ovo: “Joj, Turčin seče, te Turčin i bije. Turčin Srbiju porobljava. Ura! Ura! Joj, te ura! Turčin Srbiju porobljava. Joj, ti pravoslavni ruski care, pusti naš odred u boj, da Turčina pre zore zarobimo...”
Naravno da ne treba preuveličavati bogoslovsku obrazovanost običnih kozaka. Ona se ograničavala poukama kozačkog sveštenika “o pogledu pravoslavnog sina Crkve na dopuštenost rata”. A sudovi su tamo bili krajnje prosti: na silu  sila. Nepromišljeno je ne boriti se sa zlom, jer će onda zlo pobediti dobro. Suština je u tome da se zlu ne protivi zlom. Ama i šta tu ima da se premišlja kad je još apostol Pavle rekao: “Ako li ko o svojima a osobito o domaćima ne promišlja, odrekao se vjere i gori je od nevjernika” (1 Tim. 5,8).

Običnom kozaku je bilo lakše da se od uzvišeno-religioznih misli okrene ovozemaljskim stvarima: među Kubancima se javilo dosta dobrovoljaca spremnih da s oružjem u ruci krenu u odbranu srpske braće. U stanici Iljskoj su šestorica kozaka koji nisu bili obuhvaćeni vojnom obavezom izrazila želju da idu u Srpsku vojsku “na podvig oslobođenja napaćenih Slovena na Istoku”. U Jekaterinodaru se prijavilo dvanaest dobrovoljaca, s tim što se uz redova iz rezerve Konstantina Orbilijanija za polazak na Balkan prijavila i njegova žena Natalija Semjonovna, za šta je dobila odobrenje od načelnika Kubanske oblasti.
A u XIX veku list “Novo vreme” saopštava (oktobra 1876.g.) da je major A.N. Hvostov obišao kubanske i terske stanice i “tamo prikupio oko 270 kozaka-dobrovoljaca, od kojih je predviđeno da se u Srbiji formira poseban ”kavkaski kozački eskadron”. Prva partija tih kozaka, oko 80 duša krenula je 29. septembra u Srbiju... Svi su oni već ljudi u godinama, ali krepki i bodri, prekriveni medaljama i većinom su već učestvovali u borbama. Među tim kozacima što su otputovali bilo je 37 nosilaca georgijevskog krsta7”. Sam Hvostov je u pismu I.S. Aksakovu saopštavao: “Šteta što slovenski komiteti Moskve i Peterburga, trošeći velike pare na odrpance, ignorišu izvanredan element, ponos naše armije, kavkaske pogranične kozake, saborce Slepcova, Baklanova i drugih; u svakoj se stanici nalaze desetine jednoobrazno odevenih, od glave do pete naoružanih nosilaca georgijevskog i drugih odlikovanja. Njihovo opremanje zahteva neznatne troškove, i samo terski, najsiromašniji, mole novčanu pomoć. Kad bi se imalo vremena i dovoljno sredstava, mogle bi se formirati čitave brigade heroja”.
U svetlu rečenog postaje razumljiviji i redak tekst pesme koji je D. Jelanski zabeležio početkom HH veka: “S Malke, s Tereka, s Kubana, deca ruske zemlje, na pir svetog boja u pomoć Srbiji pritekosmo: setimo se, braćo, Slepcova, vođe-delije: smelo zapodenimo krvav boj za našeg Cara. Znaju brđani našu slavu, i svet našu slavu zna; da zbacimo neprijatelja u grob  u bici za našeg idola. Černjajev će nam put pokazati, arhistrateg Srbije, u bici s nama će zajedno poleći, ako se neprijatelj ne preda”.
Pesma je zapisana u terskoj stanici, ali kako odvojiti terske ratnike od kubanskih, ako ih je ista sudbina povezivala? U krajnjoj liniji, početak “s Malke, s Tereka, s Kubana” sreće se i u pesmama kubanskih kozaka.
Jedan dobrovoljac se sećao: “Tako mi je snažno, tako radosno kucalo srce; činilo mi se da stižem u drugu Otadžbinu, da ću sada zagrliti svoju dragu braću”.
A evo utiska N.V. Maksimova o susretu sa srpskom vojskom: “Iza njih se otegao bataljon noseći crnu zastavu s belom lobanjom i ukrštenim belim kostima. Znači, pripadala je izvidnici, najhrabrijem delu srpske vojske. Evo zvuci trube i doboša umukoše, nekoliko glasova zagrmeše pesmu:
Oh, ti, tremu moj, tremu,
Tremu novi moj.
Bože! To su bili Rusi! Pohrlio sam ka tom bataljonu i nekako požudno, dečje znatiželjno počeo da zagledam ruska lica. Ispred svih, u prvoj liniji, išli su isključivo Rusi koji su započinjali pesme...”
Iskreno oduševljenje s kojim su dobrovoljci kretali u boj za istovernu braću dalo je novi dah naizgled već beznadežnoj borbi. Kako je navodio srpski istoričar Slobodan Jovanović, dobrovoljci koji su iz Rusije prispeli u Srbiju “doneli su novo nadahnuće srpskoj vojsci”, pojačali otpor turskoj ofanzivi i u presudnim okršajima, premda i završenim porazom, borili se odvažnije od neiskusne srpske milicije. Jedan srpski oficir je govorio učesniku bojeva P. Gejsmanu: “Krajnje je opasno dejstvovati zajedno sa Rusima; to su nekakvi smeli ljudi koji uopšte ne cene ni svoj ni tuđ život; oni misle samo na napad, a povlačenje je sasvim nedopustivo”. Iscrpan komentar uz reči: ”Na pir svetog boja u pomoć Srbiji pritekosmo”!
“Dokažite Svetoj Crkvi Pravoslavnoj  govorio bi obično prilikom ispraćaja kozaka u rat seoski sveštenik  da ste verni sinovi njeni i Svete Rusije, da ste dostojni sledbenici svojih dedova i očeva, da ste sposobni da izvedete ono što je ranije moglo da izvede samo vekovno kozačko pregalaštvo”. I kozaci su dokazivali. U bugarskim i srpskim pesmama Rusi se s ljubavlju nazivaju “Rusnaci, donski kozaci”. Uopšte nije slučajno što se upravo 1876. godine pojavljuje novi izvanredan prevod “Tarasa Buljbe” N.V. Gogolja na srpski jezik. Određenu ulogu u Gogoljevoj popularnosti kod Srba odigralo je njegovo obraćanje kozačkom životu; sa srpskim realijama je zbližavala i sličnost istorijskih sudbina, borba za pravoslavnu veru, slobodu i nezavisnost, bliskost jezika, naravi i običaja, narodnog stvaralaštva. Po svedočanstvima srpskih književnih kritičara, to delo je postalo omiljena knjiga u srpskim porodicama. Čitali su je s onim oduševljenjem kakvo su u Srbima obično izazivale narodne epske pesme. Lik legendarnog zaporoškog kozaka Tarasa Buljbe umnogome je podsećao na lik omiljenog srpskog junaka Kraljevića Marka.
Čovekoljubljem, verom u nepobedivost pravoslavlja, u večno prijateljstvo među braćom-Slovenima odišu stihovi (a sada  pesma!) “Srbiji” vojnog sveštenika 1. Kavkaskog puka Konstantina Obrazcova (autora omiljene himne kubanskih kozaka “Kubanu, ti si naša Otadžbina”): Rođena Srbijo, sestro Velike Rusije, Kako težak krst na sebi nosiš! Pod navalom nemilosrdne i divlje horde Iskrvavila si u teškoj borbi... Rođena Srbijo, svi s tobom patimo, Ljubljena sestro, mi verujemo kao i ti, I molimo se s tobom, i čvrsto uzdamo Da će nam Bog pomoći da nosimo svoje krstove... Budi hrabra, izdrži!... Bog je u pravdi, a ne u sili. I istinu će svetu opet pokazati Božanstvo: Hristos beše na krstu, pateći, i beše u grobu, No upravo tamo On je pokazao trijumf pravde. Ta pesma je postala narodna i u izvođenju Kubanskog kozačkog hora izražavala je u dane sadašnjih bombardovanja NATO na Balkanu istinski odnos Kubanaca prema tragediji slovenstva u ponovnoj borbi za pravoslavne svetinje. Narodna svest se nije pomirila s poniženjem Rusije i Srbije, ona se preporađa i preporađaće se rodoljubivim podvizima Rusa koji nekoristoljubivo i samopregorno služe svetoj stvari.

1 Stanica  kozačko selo (Ovde i dalje: prim.prev.).
2 Drugi svetski rat.
3 Seč  samoupravna organizacija ukrajinskih kozaka.
4 Kurenj  kozačka vojna jedinica.
5 Busurman  musliman; inoverac.
6 Bilina  ruska epska narodna pesma (tj. ono što je nekad bilo).
7 Krst sv. Đorđa  najveće vojničko odlikovanje za hrabrost.