Tajne isposnica Meteora

Akademik Gojko Subotić izabran za člana Atinske akademije. Posvetio se proučavanju srpske umetnosti srednjeg veka i njenim vezama sa Vizantijom i Zapadom.

Na svečanoj ceremoniji 12. juna u Atini, akademik Gojko Subotić, istoričar umetnosti, postao je i zvanično član ugledne Atinske akademije. Tom prilikom, u prisustvu velikog broja zvanica, stručnjaka i grčkih prijatelja,  Gojko Subotić održao je pristupnu besedu „Prve isposnice u Meteorima”.

Gojko Subotić bio je dugogodišnji savetnik Vizantološkog instituta SANU, a od 1997. do 2000. godine obavljao je funkciju direktora Galerije SANU. U naučnim istraživanjima posvetio se proučavanju srpske umetnosti srednjeg veka i njenim vezama sa Vizantijom i Zapadom, kao i umetničkom nasleđu Balkana u vreme turske vlasti. U ovim istraživanjima značajno mesto zauzimaju studije o spomenicima 14. veka u Svetoj Gori, na Meteorima, Vodenu, Kastoriji, Ohridu... Pre deset godina objavio je i pregled umetničkog stvaranja na Kosovu i Metohiji u 13. i 14. veku.

Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1981), nagrade za kulturu Vukove zadužbine (1999), a Nomarhion Atike sa gradom Atinom dodelio mu je počasnu titulu ambasadora helenizma (1999).

Šta stoji iza priznanja čuvene Atinske akademije koja Vas je izabrala za svoga člana?

U pitanju je, razume se, široko poverenje koje nam grčka nauka ukazuje, posebno u oblasti istoriografije koja u našoj sredini ima veliku tradiciju. To se ispoljilo i u uzajamnim priznanjima koja sežu daleko u prošlost. Na svečanosti u Atini sam podsetio da je još u drugoj polovini 19. veka veliki filolog Stefan Kumanudis kod nas ostavio dubok trag delujući jedno vreme i u Beogradu gde je bio član Srpskog učenog društva, a zatim i Srpske kraljevske akademije. Uporedo i kasnije, on je svoja velika dela ostavio u Grčkoj. Iz oblasti vizantijskih studija, koje su za grčku sredinu posebno značajne, Atinska akademija je priznanje odala najpre našem velikom istoričaru Georgiju Ostrogorskom, a u užoj struci kojom se bavim, mojim učiteljima Svetozaru Radojčiću i Vojislavu Đuriću. Najzad, nedavno je Atinska akademija ovu čast ukazala i uglednom vizantologu Ljubomiru Maksimoviću, takođe članu naše akademije. Ovde ne pominjem naše naučnike iz drugih struka.

Dugo godina ste istraživali vizantijsku umetnost u Grčkoj i posvetili joj više svojih radova. Kako je do toga došlo?

Pre gotovo pola stoleća bio sam na studijskom boravku u Atini, upoznao bogato nasleđe vizantijskog doba i njihove istraživače, među kojima sam ubrzo i trajno stekao izvanredne prijatelje. To se najbolje videlo na skupu pre nekoliko dana u Atini, na koji nije mali broj njih posebno došao iz Soluna. I inače, veze između grčkih i naših istoričara i istoričara umetnosti veoma su žive i srdačne. U dugim godinama naše krize njihova podrška bila je za nas dragocena. Istraživanje prošlosti u Grčkoj za nas je zanimljivo osobito ako se ima u vidu da se u ratovima i savezima sa Vizantijom u jednom periodu srpska vlast proširila daleko na jug. To je, dakle, zajedničko područje, a odnosima u HIV veku bio je posvećen i jedan izvanredan skup naših i grčkih stručnjaka 1994. u Atini. Naši izveštači u Atini, iako su privatno dolazili na skup, na žalost, o tome kao ni u drugim prilikama, nisu napisali nijednu reč. Vi ste prvi koji tome poklanjate pažnju. Što se tiče veza sa Vizantijom u HIII i HIV stoleću veoma mnogo se pisalo i u grčkoj i u našoj nauci. Ne treba zaboraviti da je tu i Sveta Gora sa manastirom  Hilandarom koji ima posebno mesto. Odvojeno, o serskoj oblasti, Tesaliji, Epiru izvanredne radove su, pored ostalih, ostavili Georgij Ostrogorski i Božidar Ferjančić, a o umetničkim i drugim vezama sa Solunom Vojislav Đurić, Sotiris Kisas, Ivan Đorđević... Da pomenem samo one koji nisu više među nama. Taj deo naše i vizantijske prošlosti uvek će biti predmet zajedničke pažnje.

Kako su se u Vašem vidokrugu našla monaška naselja u Meteorima o kojima ste govorili na svečanosti u Atini?

Meteore sam prvi put posetio još 1962, a onda još jednom sa arhitektom Nikolom Dudićem i 1964. objavio rad o manastiru Sretenja. Nije neobično što je taj čudesni predeo u Tesaliji, sa isposnicama i manastirima na visokim i glatkim stenama, privukao našu pažnju, tim pre što je prvi veliki uspon ova zajednica monaha doživela u vreme Dušanovog polubrata cara Simeona Uroša i njegovog sina, naslednika na prestolu u Trikali, Jovana Uroša, koji se i sam  uskoro, 1372/1373, povukao u manastir Preobraženja u Meteorima. Veliki podsticaj u istraživanju nam je značilo poznanstvo sa tada veoma mladim monahom, ocem Justinom, danas Simonopetritom, koji je u međuvremenu sa drugim članovima bratstva, odvažno, bez odgovarajuće opreme, preduzimao rizične poduhvate kako bi upoznao nedostupne isposnice. Uspinjao se takozvanim lestvicama vetra, da bi preko polusrušenih, krhkih i trulih stepenika prelazio iz jedne pećine u drugu. Radoznao, već tada veoma obrazovan, pribavio je dragocenu dokumentaciju o isposnicama o kojima se ništa nije znalo. U poslu se kolegi Dudiću i meni pridružio i sjajni Dragomir Todorović, pa smo sa ocem Justinom pretraživali najpre bogate, nepoznate fondove najvećeg manastira, pohranjene u neverovatnoj skrivnici nad pripratom. Ta prva otkrića – zidne slike, velike ikone sa skupocenim okovom, delove duboreznog ikonostasa i drugo – objavili smo na Vizantološkom kongresu u Atini.

Na šta se neposredno odnosila Vaša pristupna beseda u Atini?

Ovom prilikom sam izložio otkrića pećinskih staništa ukrašenih freskama iz ranog perioda isposničkog života u Meteorima. Sa ocem Justinom sam još jednom pretresao izvore koji o tome svedoče. Najstarije boravište osnivača organizovanog monaškog života, svetog Atanasija koji je preneo uzore iz Svete Gore, bilo je na steni zvanoj Stilos (Stub) u neposrednoj blizini starog grada Staga, danas Kalabake. Do sada je njegova teško pristupačna kelija bila pogrešno identifikovana sa drugom, na jednoj daljoj steni. Reč je, razume se, bila i o drugim starim pećinama, molitvenim prostorima u njima i zidnom ukrasu.

Da li ćete se i dalje baviti prošlošću i umetnošću Meteora?

Manastiri su, zahvaljujući svojoj nepristupačnosti, sačuvali, kao i Sveta Gora, ne samo bogate arhive i velike biblioteke nego i umetnička dela koja nisu istražena i „prepoznata”. Objavili smo manji deo ovih nalaza. S obzirom na godine koje su prošle, moraću da požurim sa radom... Nije mi mnogo ostalo.