Krvavi „tevtonski mač“

Samo idioti i plaćeni podlaci ne mogu da izvedu zaključak.

Događaji 1934. nisu tako daleko da bismo ih zaboravili. Strašna godina. Mnogo sudbonosnih ubistava. Na današnji dan, 9 oktobra 1934. godine u Marselju je ubijen jugoslovenski kralj i ministar inostranih poslova Francuske. Scenario te operacije razrađen je u Berlinu. Evropa se vrtoglavo kretala ususret velikom ratu.
Žrtve

Ministar Jugoslovenskog dvora Dimitrijević se nervirao. Ne slučajno. Francuska strana nije se ozbiljno starala o bezbednosti njegovog monarha Aleksandra I Karađorđevića. Najpre, policajci, raspoređeni sa obe strane puta kuda se kretao kraljevski kortedž stojali su na trotoarima sa pogledom licem u lice, tako da nisu mogli da vide šta se dešava iza njihovih leđa. Dalje, saznalo se u poslednjem trenutku da neće biti pratnje, ni motociklista ni konjanika. Treće – kralju su dali otvorenu limuzinu koja je sa strane po celoj dužini imala stepenicu za ulazak u auto. Automobil sa kraljem i francuzima koji su ga dočekali kretao se glavnom Marseljskom ulicom brzinom pešaka – svega oko 4 km na čas, a protokolom je predviđeno 20 km na čas. Pored toga, Francuzi nisu prihvatili predlog Skotland jarda i nisu dopustili da jugoslovenski bezbednjaci prate kralja. Brzinom kornjače limuzina sa kraljem Aleksandrom kretala se od luke, gde je bio organizovan svečani doček. Mileli su ulicom La Kanbijera (“La Cannebiere”) na trg Birži, ka zgradi gradske uprave. U 16.20 devetog oktobra 1934. na stepenicu limuzine skočio je čovek sa revolverom, dva prva pucnja namenjena su kralju Jugoslavije, treći metak probio je pleće ministra inostranih poslova Francuske Luja Bartu, još četiti metka svalila su francuskog generala Aljfonsa Žorža. I policajac Gali, koji se bacio na strelca sa trotoara, dobio je svoj metak. Sumnjivo je da je gađao samo jedan čovek – makedonac Veličko Geogrijev, on je Vlado Černozemskij, tj. «Vlado šofer».

Ubistvo Kralja Nastala je panika. Šofer kraljevske limuzine Faussak od straha je prosto iskočio na kaldrmu. Pukovnik Piole, koji je pratio kortež na konju, sa dva udarca sabljom oborio je teroristu sa nogu, na Georgijeva je napala razjarena masa, policija počela sa nasumičnom pucnjavom – dva gledaoca su ubijena, nekoliko ljudi je ranjeno… Kralj Aleksandar I bio je u agoniji, izneli su ga u zgradu prefekture, gde je i izdahnuo, ne dolazeći svesti. General Žorž bio je prikovan za bolničku postelju pet meseci, ali je preživeo i učestvovao u francuskom pokretu Otpora, umro je 1951. godine. Tragično se završio život 72-godišnjeg Luja Bartu, francuskog ministra inostranih poslova, na njega su u opštoj gužvi praktično zaboravili. Dostavljen je u bolnicu tek posle 45 minuta posle ranjavanja, tako da nije bilo moguće da se spase njegov život, umro je zbog isteka krvi. Ubica Georgijev umro je u bolnici oko 20 časova iste večeri. Na njegovom levom pleću lekari su našli tatuirovku – VMRO (Unutrašnja Makedonska revolucionarna organizacija) i parola «Sloboda ili smrt».

Sve se to lepo uklopilo u zvaničnu verziju: glavni cilj terorističkog akta – kralj, koga su rukama iskusnog makedonskog borca uklonili hrvatski nacionalisti. Aleksandar I Karađorđević (04.12.1888.- 09.10.1934) vaspitavao se u Sankt Peterburgu. Ruski samodržac Aleksandar III, koji je bio kum pri krštenju princa, predajući dečaka na pažnju direktoru Pažeskog korpusa generala Jepančina, naredio je: - Pazite na njega kao na mog sina». Ljubav prema Rusiji i rusima srpski princ, a potom kralj nosio je kroz ceo život. Još dok je bio predstolonaslednik Aleksandar je prošao kroz odličnu vojnu pripremu – ne u teoriji, ne na manevrima, nego na bojnim poljima u Balkanskim ratovima. Odmah početkom Prvog Svetskog rata Aleksandar – već princ-regent (otac kralj Petar I bio je bolestan) postao je vrhovni komandant Srpske armije. A 1915 Nikolaj I nagradio je srpskog «kolegu» bojevim ordenom Svetog Georgija trećeg stepena. Karađorđevići su smelo iskoristili rezultate borbi – 1. decembra 1918. godine princ - regent proglasio je ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija). Avgusta 1921. umro je Petar I, Aleksandar je postao kralj. 3. oktobra 1929. njegova kraljevina dobila je novo ime – Jugoslavija. Nažalost, jedinoj državi južnih slovena, o kojoj je maštao kralj Aleksandar, bilo je suđeno da opstane samo 70 godina. Kralj Aleksandar upravljao je čvrstom rukom, nije bio ni demokrata, čak ni liberal. Treba nešto reći o odnosu kralja Aleksandra prema ruskoj emigraciji. Jer, među emigrantima je bila i njegova rođena sestra – Jelena Petrovna, supruga kneza imperatorske krvi Joana Konstantinoviča (sina velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, pesnika), koji je živ bačen u jamu blizu Alapajevska.

Upravo u Jugoslaviji, u gradu Sremski Karlovci, bio je smešten štab barona Vrangela i Arhijerejski Sinod Ruske pravoslavne crkve u inostranstvu. Za ruske učitelje, lekare, književnike, inženjere, vojnike – kralj Aleksandar ustanovio je režim najviše pažnje.

Žan Luj Bartu (25.08.1862 – 09.10.1934) poreklom iz skromne buržoaske porodice, bio je najiskusniji francuski profesionalni političar. Ušavši u četvrtu deceniju života on je već 1894. dobio portfelj ministra za opšte poslove u kabinetu Šarla Djupjui. Brzo su se menjale vlade Treće republike, a Bartu je uspevao da se smesti u fotelje ministra pošte i telegrafa, unutrašnjih poslova, pravde, zamenika premijera, a u martu-decembru 1913. Bartu je bio na čelu Francuske vlade. Prvi svetski rat odneo je njegovog 19-togodišnjeg sina. On je do kraja života ratove smatrao kao najveću tragediju. Kada je postavljen za ministra inostranih poslova u vladi Gastona Dumerga, Bartu je isložio slogan «Mir - to je mir opreznosti». 27. juna 1934. njegovo ministarstvo nastupilo je sa projektom - Istočni pakt - povezan jedinstveni sistem ugovora, kojim bi se nastupalo na odvraćanje od moguće nemačke agresije. Cilj Bartu bio je pripajanje Sovjetskog saveza Istočnom paktu – u tom slučaju Hitler bi upao u francusko-sovjetske čeljusti. Pored toga, Bartu je vršio pritisak na Benita Musolinija, koji je u to vreme bio mnogo više okrenut Parizu, nego Berlinu. Ali, Italija je imala trvenja sa Jugoslavijom. Pokrovitelj bele emigracije kralj Aleksandar nije hteo da čuje o pregovorima sa dučeom ili sa boljševicima iz Moskve. Ako bi Bartu uspeo da smanji zategnutost između Beograda i Rima, da ubedi jugoslovenskog kralja da pođe na ustupke i na sporazum sa Sovjetskim Savezom, Istočni pakt bio bi pretočen iz projekta u život, rat u Evropi bio bi izbegnut. Ustvari, pri najaktivnijoj podršci Luja Bartu SSSR je1934. dobio poziv da stupi u Ligu nacija, koje su potpisali predstavnici tridesetak država. Sada je savršeno jasno kakav bi kolosalni značaj imali pregovori Luja Bartu i kralja Aleksandra Prvog u Marselju. No, nije bilo suđeno da ti počnu.

„Njegovo Veličanstvo kralj Aleksandar bio je hrabar vojnik, posebno u momentu kada su se srpska i francuska armije žrtvovali u ime svetskog mira. Posle ratova on se predstavio kao krupni državnik, stavio je u službu mira jasne predstav političkih problema savremene Evrope i sopstveni autoritet, koji je dostojan svakog uvaženja….“ Predsednik Francuske Alber Lebren o Aleksandru I Karađorđeviću

«Sa neizmernom žalošću vidimo da smo svedoci da je Njegov život prestao pre rešenja i završetka Njegovog jugoslovenskog, i opšteslovenskog, i evropskog i opšteljudskog posla, da našim nadama nije bilo suđeno da se ostvare….» Ivan Iljin, iz govora 17. novembra 1934. u Ruskom domu u Beogradu, na 40-ti dan od smrti Aleksandra I.

Režim koji je Aleksandar I izgradio u Jugoslaviji oslanjao se uglavnom na srbe. Podrazumeva se da se u tako mnogonacionalnoj državi pojave nacionalistički pokreti. U Makedoniji je postojala VMRO, možda orijentisana na Bugarsku, koja se nalazila pod sponzorstvom italijansko-nemačkih oaveštajnih službi. Na čelu VMRO nalazio se Vančo Mihajlov. U Hrvatskoj su se od 1929. objavila «Ustaška hrvatska revolucionarna organizacija» sa advokatom Antom Pavelićem u glavnoj ulozi, kao i otac i sin Kvaternici. Pavelić je u sudskim procesima često zastupao teroriste iz VMRO. Vančo Mihajlov povezao je Pavelića sa nemačkom obaveštajnom službom i spoljnopolitičkim odelenjem Hitlerove fašističke partije, na čelu koje je bio Rajhslajter Alfred Rozenberg. Još bliži Paveliću bili su italijani (katolici kao i hrvati) – u Rimu je hrvatske ustaše predstavljao šef italijanske obaveštajne službe Erkole Konti. Sam Pavelić bio je priman od strane Musolinija. Rozenberg i Mihajlov su bez po muke mogli dokazati da su ciljevi ultrakatoličkih ustaša i arhipravoslavnih terorista Mihajlova isti i da se mogu hraniti iz opšteg kazana. Savez između ustaša i makedonaca trebalo je učvrstiti krvlju – kralja Aleksandra Karađorđevića. Bila je organizovana grupa na čelu koje je stajao mladi Eugen Kvaternik. Kralja je trebalo da ubije makedonac Georgijev uz pomoć ustaša Kralja, Rajića i Pospišila. Upravo je Kvaternik obezbeđivao vezu te grupe sa glavnim koordinatorom.

Poseta kralja Aleksandra u Marselju i njegov susret sa ministrom Bartu namestila se tako da je naručiocima terorističkog akta omogućeno da, grubo govoreći, jednim metkom ubiju dva zeca.
Naručioci

Italijanske obeveštajce mučilo je jačanje Jugoslavije na Balkanu i na Jadranu. Makedonski i hrvatski nacionalisti radili su sve da se izvuku ispod teške ruke Beograda – glavna meta bio je kralj Aleksandar. Nemcima se monarh takođe nije dopadao, Berlinu je još više smetao francuz Luj Bartu, koji je razvodnjavao Hitlerove ambicije. Slučaj je hteo da se ova dva njihova protivnika nađu na jednom mestu.

23 maja 1957. godine novine «Nojes Dojčland» (NDR) opublikovala je materijal o tome ko je ustvari rukovodio teroristima i od koga je Eugen Kvaternik dobijao instrukcije. Tako je obnarodovana operacija «Tevtonski mač», koje su nemačke službe pripremale pod kontrolom Germana Geringa i Alfreda Rozenberga. Objavljeno je pismo Geringa pomoćniku nemačkog vojnog atašea u Parizu Hansu Špejdelju i odgovor Špejdelja Geringu (ne sumnja se u originalnost pisama). Špejdelj obaveštava Germana Geringa:…»saglasno vašim uputstvima priprema operacije «Tevtonski mač» je završena. Ja sam sa gospodinom Vančo Mihajlovim detaljno razmotrio sve raspoložive mogućosti. Mi smo rešili da operaciju izvršimo u Marselju: tamo će da se sretnu oba lica koja nas interesuju … Vlado – šofer je pripremljen».

Georgijev je, kao što znamo, ustrelio 9 oktobra 1934. Aleksandra Karađorđevića i Luja Bartu, ali je i sam poginuo. Saučesnike Pospišila i Rajića, a kasnije i Kralja, uhapsila je francuska policija. Italijanska policija uhapsila je 17. oktobra vođe ustaša, ali to je bio samo spektakl, upravo su rešili da ih sačuvaju «za bolja vremena». Musolini je odbio zahtev za izručenje Pavelića i Kvaternika.

Šta se potom desilo. 13 oktobra 1934. Luj Bartu sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez. Nažalost, zajedno sa njim sahranjena je i nada na čvrst mir u Evropi. Kabinet Demerga dao je ostavku, novu vladu formirao je Flanden, a prtfelj ministra inostranih poslova dobio je Pjer Lavalj – u oktobru 1945. francuzi su streljali tog prezrenog kolaboracionistu.

Jugoslovenski presto zauzeo je maloletni Petar Drugi, regent Pavle Karađorđević orijentisao se na Berlin (kasnije se Jugoslavija pridružila osovini Rim – Berlin – Tokio). Na sahrani Aleksandra Prvog u Beogradu, među mnogobrojnim visokim gostima, posebno se isticao hrabri German Gering – on je položio venac na grob kralja, a na traurnoj traci bilo je napisano: Svom bivšem herojskom protivniku sa dubokom žalošću. Nemačke vojne snage».

Delatnost VMRO potpuno je spala, Vančo Mihajlova prihvatila je Turska kao izbeglicu. Mašta Ante Pavelića, kao i oca i sina Kvaternika je ostvarena. Hitler i Musolini u aprilu 1941. saglasili su se da se proglasi Nrzavisna država Hrvatska. Svoju ideologiju – mržnja prema «srbima, jevrejima i komunistima» - Pavelić je sprovodio vrlo žestoko. Posle rata pobegao je u Argentinu. Ali, Titovi obaveštajci radili su prekrasno: Ante Pavelić je teško ranjen u atentatu 10. aprila 1957., a umro je 1959. Slavka Kvaternika jugosloveni su ubili 1947. Njegov sin, rukovodilac hrvatskih obaveštajnih službi, navedeni Eugen Kvaternik pobegao je u Argentinu. Čudno je poginuo u automobilskoj katastrofi 1962. Teroristi Kralj, Pospišil i Rajić, po nalogu Berlina bili su oslobođeni, i gubi im se svaki trag.

Interesantna je sudbina Hansa Špejdelja (1897 – 1984) – koordinatora terorista. On je napravio dobru vojničku karijeru kod Hitlera, na vreme je shvatio da će nacisti izgubiti rat i uključio se u grupu da pokuša atentat na Hitlera 1944. Pokušaj je otkriven, Špejdelja je lično ispitivao šef bezbednosti Kaljtenbruner, a general je uspeo da izbegne sudbinu ostalih atentatora. U 1957- 1963. Hans Špejdelj je komandant ujedinjenih pešadijskih snaga NATO u Centralnoj Evropi, koje je on stvarao. NATO je 1998 godine uništilo Jugoslaviju, a 1934. Špejdelj je organizovao ubstvo osnivača Jugoslavije. U istoriji nema ništa slučajno i da se neda objasniti. Menjaju se ljudi, menjaju se objašnjenja, parole, a cilj ostaje isti: slabljenje i slom pravoslavno-slovenske civilizacije.

Samo idioti i plaćeni pravoslavni podlaci ne mogu da izvedu zaključak. Samo glupaci mogu da biraju i glasaju za pronatovsku orijentaciju.