Poslednji referendum

Desilo se očekivano. Irci su, nakon neuspelog pokušaja prošle godine, na referendumu prihvatili Lisabonski sporazum. Nije ni moglo drugačije, suverena volja građana iskazana na prvom referendumu je odbačena, i biračima je pružena prilika da isprave svoju „grešku“. Takav odnos Unije prema narodnoj volji – do nedavno poznatoj pod nazivom „demokratija“ – nije nov.

Setimo se, ustav EU je odbačen na referendumima u Francuskoj i Holandiji pre nego što je preimenovan u Lisabonski sporazum i proguran bez referenduma u parlamentima država članica. Nakon rezultata u Irskoj budućnost Evrope zavisi od tvrdoglavosti dobro poznatog evroskeptičara Vaclava Klausa, češkog predsednika, i njegove sposobnosti da odoli pritiscima još 8 meseci do sledećih izbora u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Nezadovoljni Britanci

Kampanja uoči referenduma bila ja visokog intenziteta i neukusno jednostrana. Kao i prvi put, sve značajne političke partije osim nacionalističkog Šin Fejna su bile za ratifikaciju sporazuma. „Veliki biznis“ – (tajkuni po naški) – se umešao sa velikim parama u kampanju za sporazum takođe. Predsednik Komisije EU zapretio je Ircima da bi ponovno glasanje protiv ugrozilo njihovo pravo da imaju komesara (pravo koje će inače faktički gube sporazumom), upropastilo ekonomiju, isključilo Irsku iz „Evrope“ i slično. Analitičari su naravno, po principu šargarepa i štap, predviđali talas zapošljavanja u slučaju pozitivnog ishoda. Mediji, odlukom irskog RATEL-a, za razliku od svih prethodnih referenduma ovog puta nisu bili u obavezi da obezbede podjednako vreme za obe strane već samo da obezbede platformu za glavne političke partije, dakle za one koji podržavaju sporazum. Tako se sindrom srpskih izbornih kampanja, sa grandioznim obećanjima zapošljavanja i budućeg blagostanja, medijskom jednostranošću i neosnovanim pretnjama „šta će biti ako oni pobede“, pojavio i u Irskoj. Narod – suočen sa najtežom recesijom od 70ih godina prošlog veka – je popustio.

Sam referendum je obilovao sumnjivim odlukama, kao što je bila zabrana anketiranja tokom dana referenduma i brojanje glasova sledećeg dana umesto iste večeri kao na prethodnom glasanju. Jasno je da se komesarima Evropske unije žurilo, znali su da bi dalja odugovlačenja sahranila projekat evropske superdržave.

Iako je ratifikacija Lisabonskog sporazuma završena u parlamentima svih država članica, poljski i češki predsednici su odbili da potpišu sporazum dok se neke stvari ne razjasne. Sada je izvesno da će Poljaci uskoro potpisati jer su čekali pozitivno izjašnjavanje Iraca, dok češki predsednik čeka odluku svog Ustavnog suda o prigovoru čeških senatora protiv sporazuma. Glavni razlog za žurbu su predstojeći izbori u Velikoj Britaniji, očekivani sredinom sledeće godine.

Velika nepopularnost britanske vladajuće Laburističke partije najavljuje skoro izvesnu pobedu opozicionih konzervativaca Dejvida Kamerona, koji su nedavno napustili federalistički blok Evropskih narodnih partija u Evropskom parlamentu i osnovali svoj, evroskeptičarski, desničarski blok sa saveznicima iz istočne Evrope. Jedno od glavnih obećanja konzervativaca je raspisivanje referenduma u Britaniji – čiji rezultat bi sigurno oborio ratifikaciju sporazuma – ali samo pod uslovom da sporazum još nije stupio na snagu.

Nade većinski evroskeptične Konzervativne partije su položene u sporost češkog ustavnog suda i istrajnost Klausa koji sada stoji sam protiv silne moći evropske birokratije da kazni češki narod zbog neposlušnosti njihovog predsednika. Na nesreću konzervativaca, Klaus je već izjavio posle rezultata u Irskoj da Britanci ne mogu od njega očekivati da sam iznese taj teret i da su zakasnili ako su želeli nešto da promene.

Sada su sve oči uperene u Kamerona, čija stranka ove nedelje održava godišnju skupštinu, u isčekivanju zvaničnog stava partije. Da li će, uprkos činjenici da će sporazum verovatno stupiti na snagu, raspisati referendum sa „retroaktivnim“ dejstvom? Ovakav ishod, koji ima glasnu podršku mnogih istaknutih konzervativaca uključujući gradonačelnika Londona Borisa Džonsona, je malo verovatan jer bi de fakto predstavljao referendum na dalje učešće Velike Britanije u projektu EU i naišao bi na udar svih političkih elita evrope (i „establišmenta“ u samoj Britaniji) koje su se dobro uhlebile u megabirokratiji Brisela.

Izvesno je da će ovaj ustav Evropske unije, pod drugim imenom, ipak stupiti na snagu i sa njim novo doba u Evropi. Doba nesmenjivih političkih elita, neizabranih vladara (kao što je novi predsednik EU, najverovatnije Toni Bler), doba socijalizma za bogate, a kapitalizma za siromašne, doba bez referenduma i nezgodnih odluka „neupućenog“ naroda.

Lisabonski sporazum konstituiše evropsku superdržavu, daje joj pravno lice, predsednika, organe spoljne politike, državljanstvo, vojsku i najvažnije od svega pravo na izmene postojećih i budućih sporazuma bez potrebe saglasnosti naroda i država kao do sada. Sasvim je verovatno da će referendum koji je održan u prošli petak biti i poslednji referendum u EU.

Narodi evrope su se olako odrekli ne samo državnog suvereniteta, nego i ličnih sloboda za koje su prošle generacije živote dali. Budućnost Evrope odavno nije izgledala lošije.