Srbi u Republici Srpskoj izgubili pismo i ime svog jezika

Pre desetak godina objavljen je članak u Politici o tome šta bi Srbi trebalo da nauče od Hrvata, pa su navedena i dva primera. Prvi se odnosio na TV sliku iz Kupresa, kada je posle drugog upada hrvatske vojske na zgradi opštine menjana tabla , a jedan njihov povratnik rekao je u kameru: „Nikad više opština (nego općina) i nikad više ćirilica.“ Drugi se odnosio na emisiju hrvatskog radija (u Srbiji nema ni radija Srbije, a kamoli srpskog radija, nego samo Radio Beograd), u kojoj Hrvat izbeglica govori da se ne može vratiti u okolinu Teslića jer neće da gleda ćirilicu i da mu sin služi u vojsci Republike Srpske.

Sudeći po Derventi, Srpska je učinila mnogo za povratak Hrvata, jer u njoj toliko dominira hrvatska latinica da bi prolaznik mogao pomisliti da ju je ponovo okupirala hrvatska vojska, a ni vojske Republike Srpske već odavno nema.

Ali, ono što je o značaju ćirilice razumeo hrvatski seljak, ne razumeju školovani Srbi, iako su to mogli naučiti makar od stranaca. Tako je Matija Bećković na skupu posvećenom zaštiti ćirilice na Filološkom fakultetu u Beogradu preneo kako je visoki strani zvaničnik uveravao vladiku Jefrema da Srbi ne treba da strahuju od unitarizacije BiH jer imaju svoj kineski zid – ćirilicu. I zaista, u okolnostima kada nema vojske Srpske, kada se ljulja i policija, a ionako se svaki dan preti poništenjem Dejtonskog sporazuma, ništa nije logičnije nego da se srpsko obeleži ćirilicom, boljim čuvarem od patrola i graničnog kamenja. Ali, Srbi slabo uče i kratko pamte, pa su tako zaboravili da je neprijatelj, kad god je bio u prilici, istovremeno satirao i Srbe i njihove simbole. Tako je 1941. stradao mitropolit Petar Zimonjić kada nije mogao ispuniti ultimatum ustaškog zapovednika Sarajeva, sveštenika Božidara Bralea: ili će uništiti sve crkvene ćiriličke pečate, ili će ostati bez glave.

A otkud je onaj Hrvat mogao znati o značaju ćirilice za Srbe? Pa zna da je ona u Hrvatskoj omražena jer znači isto što i Srbin. A da je tako bilo i u BiH, ne svedoči samo njena zakonska zabrana u vreme NDH nego i naredba iz tog vremena nađena u crkvi u Novom Selu kod Broda tokom posledenjeg rata, po kojoj ćirilicu konačno treba iskoreniti iz Dervente. Ono što onda nije uspelo ustaškoj vlasti, uspelo je danas samim Srbima, i to u Republici Srpskoj.


D o b r o d o š l i u z e m lj u ć i r i l i c e

Iznad magistralnog puta Brod – Banjaluka, između sela Kalenderovci i Palačkovci, odnedavno stoji transparent s porukom DOBRO DOŠLI U ZEMLJU ĆIRILICE. On je povod da Srbi stave prst na čelo, pa evo i ovog pokušaja.

Pre svega pogledajmo ima li u Srpskoj zakona koji je doveo do ovolikog stradanja ćirilice, najvećeg otkako Rimokatolička crkva radi na njenom zatiranju gotovo 1000 godina., jer je ona poslednja brana rimopokatoličavanju. Počelo je to i mnogo ranije, dok svi Srbi ćirilicu još nisu ni bili prihvatili, na Sinodu u Saloni ( Splitu) 1059. g. kada je ona proglašena đavolovim izumom, a Metodije jeretikom. Zaprećeno je isključenjem iz crkve ako se ona ne napusti, pa su se pokolebale Češka, Poljska i Hrvatska.

Da budemo precizni, gore stanje bilo je samo u vreme NDH, kada je ćirilica bila zabranjena čak i u privatnoj upotrebi, i u vreme komunizma – kada su se svi ćirilički natpisi u BiH mogli izbrojati prstima jedne ruke. Između ostalih mesta, viđena je i u Krajišnikovom rodnom selu Zabrđe.

I z g u b lj e n o s r p s k o i m e j e z i k a

Nema nikakvog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, nego ima samo ovakva odredba u Članu 7. Ustava Srpske: „Službeni jezici Republike Srpske su : jezik srpskog naroda, jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda. Službena pisma su ćirilica i latinica.“

Zavirimo sada i u Ustav Federacije BiH, Član 6. stav 1:

Službeni jezici federacije su bosanski jezik i hrvatski jezik. Službeno pismo je latinica.“

Bodu oči sledeće činjenice:

A) Bošnjaci i Hrvati su konstitutivni narodi dva puta: u Federaciji BiH i u Republici Srpskoj, a Srbi samo jednom, u svojoj Republici.

B) Latinica za Bošnjake i Hrvate zastupljena je takođe dva puta: u Federaciji BiH isključivo, a u Srpskoj alternativno, dok ćirilice uopšte nema u Federaciji BiH, a u Srpskoj je ima samo alternativno.

V) U Federaciji BiH bošnjački narod ima bosanski jezik, a Hrvati hrvatski jezik, dok su u Srpskoj zastupljeni jezik srpskog naroda, jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda.

G) U celoj BiH Bošnjaci imaju bosanski jezik i jezik bošnjačkog naroda, Hrvati imaju hrvatski jezik i jezik hrvatskog naroda, a Srbi samo jezik srpskog naroda.


G o r e n e g o u v r e m e o k u p a c i j e

Ponavljamo, u celoj BiH, pa i Republici Srpskoj izgubio se srpski jezik, a iz javnog života je nestala ćirilica. Zar je takva Republika Srpska vredna izgubljenih života srpskih mladića u odbrani naroda i stvaranju Srpske, kao i neviđenih patnji srpskog naroda u stotinama logora? To je mnogo gora situacija po Srbe nego u vreme okupacije BiH kada je njome upravljao Mađar Benjamin Kalaj. On je zabranjivao srpsko ime jezika pa je bio uveo novo ime : zemaljski jezik, ali ne samo za Srbe nego i za ostale. Doduše, zabranio je i svoju knjigu o BiH napisanu pre toga dok je službovao u Kneževini Srbiji, jer je u njoj pisalo da je to pretežno srpska zemlja.

Za potisivanje ćirilice išlo se u zatvor. Inače, do dolaska Austrougarske u BiH, koja je uvezla oko 250.000 katolika, Srbi muhamedanci pisali su ćirilicom i ona se kod njih zvala begovskim pismom.Ne mnogo ranije strani istoričar je zapazio da se u BiH nije znalo za hrvatsko ime, pa kada Srbe katolike (Šokce) upita kojim jezikom govore, oni odgovaraju: po naški. Nisu hteli reći da je to bio srpski jezik, kao što su govorili Srbi, ali nisu mogli reći ni da je hrvatski. U to vreme malo je bilo školovanih Srba – popovi, učitelji , trgovci, ali oni su smatrali uzvišenim služiti svom narodu i učiniti ga dostojanstvenim i ravnim drugim narodima, pa je austrougarska sila morala popustiti i u jeziku i u pismu. Srbin se više nije morao ni odazvati na poziv ako nije bio ćirilički.

Da li je neko naterao Srbe da se rasrbe odustajanjem od srpskog imena svog jezika, i od svog hiljadugodišnjeg najprepoznativljijeg simbola ćirilice, koja je i sveto pismo SPC? Ne, oni to čine sami ne znajući zašto, i ne mogu okriviti nikog drugog osim sebe. Nema više direktiva iz komiteta i cekaa, ali dok drugi stvaraju nove nacije i muku muče kako da od srpskog (štokavskog) jezika stvore svoj, a da ne liči u svemu na srpski, njima je opet jugoslovensko postajalo preče od srpskog. I to sve više kako su padali u zaborav oni koji dadoše svoje živote za slobodu Srba u Republici Srpskoj. Zato oni ne mogu razumeti da danas gubitak srpskog imena svog jezika, kao i nestanak pisma, znači sutra gubitak imena srpskog naroda i utapanja u bosanski narod. Tako će se zvati današnji Bošnjaci kada dođe pogodno vreme. Nisu oni slučajno svoj jezik već nazvali u Ustavu bosanskim!

Ali Srbi izgleda da nisu ni primetili kako su prevareni u sopstvenom Ustavu. Da ne bi neko pomislio da jezik srpskog naroda sutra može biti i bosanski, kako je negde planirano, i dvama drugim zvaničnim jezicima nisu data narodna imena, nego jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda. A videli smo već u Ustavu Federacije BiH da je jezik bošnjačkog naroda zaparvo bosanski jezik.

Školovani Srba treba da se stide zbog ovakvog samopotiranja srpskog naroda. Jedni zbog lošeg činjenja, a drugi zbog ćutanja.

Ko danas da opomene narod i prizove ga pameti? Oni koji su ponovo zasejali ćirilicu posle prestanka komunističkog jednoumlja dugo su već odsutni i ne zna se da li će se i kada vratiti. Od crkvenih velikodostojnika oglašava se samo vladika Vasilije stavom da srpski identitet počiva na tri stuba: veri, jeziku i pismu. Jedan ako se izmakne, ruši se sve, a mi smo dobrovoljno oborili dva: jezik i pismo. Čini nam se da u crkvama ne bi trebalo da prođe nijedna propoved bez ukazivanja na potrebu čuvanja našeg svetog i nacionalnog pisma ćirilice.


L i n g v i s t i g l a v n i k r i v c i z a s l o m ć i r i l i c e

Možemo li se nadati očekivanom iskoraku naših univerzitetskih profesora, naročito lingvista, ili mudroj reči naših akademika?

Prvi, izgleda, moraju da ćute jer su učinili najveće nedelo: doveli su u zabludu običan narod da on pored ćirilice ima i svoju latinicu. A narod kao narod, voli sve da pojednostavi, pa se još čudi kad neko brine za ćirilicu i ovako zaključuje: ako nam nestane ćirilica, ostaće nam naša latinica.

Srpski lingvisti su i danas toliko omađijani komunističkom ideologijom, jugoslovenstvom, bratstvom i jedinstvom – kako prošlim i sadašnjim, tako i budućim – da se nikako ne mogu opredeliti za srpsko. Nije onda čudo što su prvi put u istoriji 1993. u srpski pravopis uneli hrvatsku latinicu, iako su se već raspali i komunizam i jugoslovenstvo i počele stvarati nove nacije. A da bi sakrili svoje nedelo – uvođenja hrvatske latinice u srpski jezik, u priređenom za škole tom istom pravopisu nazvali su je „srpskom latiničkom abecedom“. Lingvisti to pravdaju na dva načina. Prof.dr Radmilo Marojević (rusista po osnovnoj struci) prvi je napisao da Srbi imaju i svoju latinicu uz obrazloženje da je današnji standardni hrvatski jezik preimenovana varijanta srpskog jezika (njegov zaperak, kako reče prof.dr Dragoljub Petrović), uz koji ide latinica, pa po principu čiji je jezik njegovo je i pismo, eto i srpske latinice. Po toj pameti, ako bi Hrvati uveli neko novo pismo, Srbi bi i njega trebalo da prisvoje, da ne kažemo da ukradu, ne bi li se još više se na tuđem pismu obogatili. Toga se ipak ne treba plašiti jer su Hrvati pametni pa će ostati na jednom pismu, kao i sav ostali normalan svet. Istovremeno srpski lingvisti će nastaviti da se hvale bogatstvom od dva pisma, pa makar ih ono delilo i rasrbljavalo do poslednjeg.

Drugi lingvisti tvrde da je ova hrvatska latinica srpska po tome što ju je stvorio Vuk, iako to nemaju čime da dokažu. Ima dokaza samo da je Vuk hteo pomoći Hrvatima poboljšanjem njihove abecede tako što bi u njoj bilo zamenjeno čak 13 znakova. Pa, kako reče Dragoljub Zbiljić, ako je Vuk tvorac te abecede, zašto bi predlagao njeno reformisanje gotovo 50%, a da sam to nije učinio?

A f i r m a c i j a j u g o s l o v e n s k o g m o ž e b i t i s a m o na š t e t u s r p s k o g

Poznato je da se između dva rata, dakle i pre dolaska na vlast komunista, u ime jugoslovenstva radilo na tome da se kod Srba razvija jugoslovenska kultura umesto srpske. Tome se, napokon, suprotstavio veliki srpski intelektualac Slobodan Jovanović osnivanjem 1937. g Srpskog kulturnog kruga, dajući srpstvu prvenstvo u odnosu na jugoslovenstvo. U vreme komunizma on nije smeo ni da se vrati kući iz Engleske, a ovde se nisu smela štampati njegova dela. Ali su umesto njega progovorili lingvisti, srpski jezik nazvali srpskohrvatskim, a ćirilici uveli konkurenciju u vidu hrvatske latinice, nazvavši je srpskohrvatskom. Ta dva pisma su deklarativno bila ravnopravna, ali je narod brzo uvideo šta se u stvari hoće: zameniti ćirilicu latinicom i tako se razračunati sa srpskim nacionalizmom za vjeki vjekov. Video je on da je nad ćirilicom izvršeno nasilje povlačenjem iz državne administarcije ćiriličkih pisaćih mašina i prestankom njihove proizvodnje u Bugojnu. Odjednom je ona imenovana nazadnom, seljačkom, nacionalističkom, velikosrpskom, buržoaskom, četničkom, smetnjom bratstvu i jedinstvu i sl. Pa ko bi se tome smeo suprotstaviti? Jedan od njih je bio veliki srpski slikar Milić od Mačve, koji je još 1961. pročitao u Beogradu manifest na staroslovenskom jeziku, tačno u ponoć. Posvetio ga je slikaru Savi Šumanoviću, ubijenom od ustaša i
očiju izvađenih, pozivajući mlade srpske umetnike da se ujedine u odbrani ćirilice kao garanta stvarne slobode srpskog naroda.

Dragoljub Zbiljić , predsednik Izvršnog odbora Udruženja „Ćirilica“ iz Novog Sada, napisao je više knjiga kojima je razotkrio štetočinsko delovanje srpskih lingvista. Naravno, u njih ne spada, recimo, Milorad Telebak, čiji su članak „Dok bude ćirilice – biće i Srba " htele u Srpskoj da objave samo crkvene novine. Ima u tom članku i ovakvog svedočenja o nasilju nad srpskim pismom: „Omrkne ćirilica, osvane latinica“. I sami naslovi dveju Zbiljićevih knjiga rekli su suštinu: „Srpski jezik pod okupacijom latinice“ i „Srpski lingvisti dvoazbučjem zatiru ćirilicu“. Lingvisti o tome ćute sada kao da su u mišjoj rupi jer je obelodanjen njihov pokušaj da produže trajanje jugoslovenstva, kobnog po Srbe, i to oličenog u njihovom životnom delu – dvoazbučju, na kojem su stekli titule i privilegije, pa se, valjda, boje da ih ne izgube ako priznaju da su raščerečili srpski narod na dva pisma, a napravili su jedini u Evropi izuzetak u određivanju dva pisma za jedann jezik.

Kada bi mogao imati imalo stida, makar bi dao ostavku akademik Ivan Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, a da su srpski lingvisti imali imalo naučne časti, valjda bi među sobom našli stručnjaka da ih u Odboru predvodi, a ne bi izabrali italijanistu Ivana Klajna kome je osnovna struka od koje se izdržava italijanski jezik, a srpskim jezikom se bavi iz hobija ili zato što nema dovoljno izgrađenih lingvista za srpski jezik. Ovo tim pre što je u vreme Klajnove nezainteresovanosti za brigu o ćirilici ona pala na najniže grane.

P r e d o l a s k a n a v l a s t k o m u n i s t a p r e d s e d n i k SANU j e b i o n a p r a v i o
r a z g r a n i č e nj e k o r i š ć e nj a p i s a m a

Saglasno ciljevima Srpskog kulturnog kluba iz 1937. g. delovao je i učitelj današnjih lingvista predsednik SANU Aleksandar Belić, koji je u svojoj gramatici iz 1940. g. osetio potrebu da ukaže narodu na razgraničenje: Srbi koriste ćirilicu koju je uobličio Vuk Karadžić, dok Hrvati i Slovenci koriste latinicu koju je za njih preuredio Ljudevit Gaj.
Posle tog razgraničenja pisama imali smo na srpskom govornom području fašizam, ortodoksni komunizam i , u današnje vreme , komunizam prerušen u mondijalizam.Zato današnji srpski lingvisti ne smeju u vezi s tim razgraničenjem ni da pomenu svog učitelja, ali ipak stalno čačkaju po nedokazivom Vukovom autorstvu hrvatske abecede. A kada to nisu mogli dokazati iznenadio nas je nedavno prof. dr Mihailo Šćepanović „velikim otkrićem“ u Večernjim novostima, ponovivši ono što se odavno zna – da svoj doprinos stvaranju hrvatske latinice nije dao Vuk, nego njegov saradnik i naslednik Đura Daničić. Istina, ovaj Srbin je čak prešao u Zagreb i postao prvi čovek Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti ( zaigrao u hrvatskom timu – Dragoljub Zbiljić ), a Hrvati su od njega prihvatili samo sadašnje slovo đ umesto dvoznaka dj. Kada su Hrvati u prvoj polovini 19. veka za svoj standardni jezik odabrali srpski (štokavski), Srbi s Vukom na čelu protivili su se da se taj jezik zove bilo kako dukčije osim srpskim imenom. Odbili su sledeća imena: zemaljski, ilirski, hrvatsko-ilirski za latiničke, a srpsko-ilirski za ćiriličke tekstove, slovinski ili slovjenski i jugoslovenski. Tek posle Vukove smrti zalaganjem Đure Daničića i Jovana Subotića Jugoslavenska akademija se opredelila za ime jezika hrvatski ili srpski, a danas srpskog imena jezika nema ni u Hrvatskoj ni u BiH, pa ni u Republici Srpskoj.


S r b i n e v i d e o p a s n o s t

Ako Srbi ne vide nikakvu opasnost od brisanja imena srpskog jezika, pogledajmo šta piše akademik Vasilije Krestić u knjizi "O nazivu jezika u prošlosti Hrvatske“: „Srbi nisu bili zadovoljni rešenjem da se službeni jezik Trojednice nazove jugoslovenskim. Oni su bili za slogu i saradnju, za jugoslovenstvo, ali bez ičije prevage. U jugoslovenstvu koje im je tada silom nametano nepogrešivo su sagledavali vid velikohrvatstva kojim je trebalo izbrisati srpsko ime, srpsko nacionalno osećanje pa i samo srpsko nacionalno biće.“

Umesto da srpski lingvisti zovu narod na uzbunu, oni nam predlažu da ćirilicu čuvamo u duetu sa latinicom, šest decenija otkako je nad srpskim pismom izvršeno političko, državno, kulturno i svako drugo nasilje. Šest decenija u kojima niko srpskoj deci nije rekao da je srpska ćirilica. Ni kod kuće, ni u školi, a kamoli na fakultetu. I sada bi da svoje jagnje, koje im je deklarativno draže i preče od vuka, čuvaju u istom toru. Ali, ubeđuju nas da je to dobar vuk koji želi dobro srpskom jagnjetu.
Ne bi bilo pošteno strpati sve lingviste u isti koš. Tako, prof. dr Radmilo Marojević, rekosmo rusista po užem usmerenju, bez milosti je za opstanak hrvatske latinice u srpskom pravopisu, pa i po cenu sušenja ćiriličke grane i odvajanja od ruskog duhovnog stabla. Nije ni primetio da je ćirilica svedena u Srbiji na manje od 2%, a kad se pojavi na tribini posvećenoj odbrani ćirilice, dve su mu osnovne poruke: da su enuzijasti malo učinili za odbranu ćirilice, te da je dobro nju braniti, ali ne na račun latinice. Kao da je ćirilicu ugrozilo japansko pismo.

Nešto je drugačiji stav prof. dr Mata Pižurice, najodgovornijeg lingviste za to što se već četiri godine čeka na donešenje novog srpskog pravopisa usklađenog s referendumskim opredeljenjem srpskog naroda za srpsko pismo. Ono je zapisano u Ustavu, ali – iako se narod opredelio za srpski jezik i ćiriličko pismo – Pižurica neće da se ta vrhovna narodna odluka unese i u pravopis. Valjda čeka na izmenu Ustava, koju je najavio Nenad Čanak. Ili, može ustavna odredba o ćirilici u pravopis, ali uz neko mudro pominjanje i latinice kao alternativnog pisma, tek toliko da ostane neka smutnja, da se Srbi ne ujedine u svom simbolu. A i najmanja smutnja u temeljnom nacionalnom simbolu, planirana od onih koji plaćaju za rasrbljavanje Srba, potrebna je i dovoljna da oni i dalje ostanu bipolaran narod (prof. Dragoljub Petrović ). Međutim, Pižurica je deklarativno svim srcem za ćirilicu, i za to je naveo čak 19 razloga u časopisu „Hrišćanska misao“, sve važniji od važnijeg, a mi navodimo samo one pod brojevima 13 i 19:

„... Da zaključim : ćirilica i latinica – da, latinica i ćirilica, tim redosledom – ne, jer to vodi jednazbučnosti u latinici!“ (Nije šija, nego vrat!)
„Ćirilicu branimo zato što je naš cilj da ćirilicom piše i naše nerođeno potomstvo – da ćirilicu imaju i u potpisu i u grobnom natpisu.“

Vidi se i iz toga da je prof. Pižurica za obavezno dvoazbučje, a ne vidi da se ono u javnosti već pretvorilo u jednoazbučje u latinici, bez obzira na to što su lingvisti deklarativno za ćirilicu i formalno je stavili na prvo mesto u dvoazbučju. Davali su oni njoj osim prvog mesta i sve nove i nove atribute: osnovno, izvorno, primarno, temeljno i matično pismo, a nje nestade, i to sa najvećim ubrzanjem u vreme kada su je najviše branili. Sve su srpski lingvisti probali, samo neće da poštuju narodnu volju iskazanu na referendumu i zapisanu u Ustavu, kako bi srpska deca učila iz pravopisa i udžbenika da Srbi imaju jedno nacionalno pismo – ćirilicu kao sav normalan svet u Evropi gde drugim lingvistima ne pada na pamet „naučna“ ideja da dele svoje narode na dva pisma. Valjda su drugi narodi po Evropi i toliko siromašni zato što nemaju naše „bogatstvo dvoazbučja“ – to čudo od izuma baš srpskih lingvista za koje im je, nepravedno, umakla Nobelova nagrada! Samo kao takva (jedino pismo srpskoga naroda i njegovoga jezika) ona može živeti punim životom među Srbima. Sve drugo svodi zastupljenost ćirilice na folklornu meru. Narod je u procepu uizmeđu svoje ispravne odluke o pismu na referendumu i između drukčije odluke njihovih jezičkih stručnjaka. Narod je nemoćan da se izbori sa svojom nametnutom mu navikom da piše svoj jezik tuđim pismom bez ispravne odluke srpskih lingvista koji bi i dalje da zabluđuju svoj narod o mogućnosti očuvanja ćirilice, ako ona ima alternativu. A srpski političari i politikanti, izgleda, u većini razumeju samo zašto Evropa nema alternativu, a ne razumeju i nije ih briga što bi i ćirilica za srpski jezik morala da takođe nema alternativu! Na to razumevanje su i po svom predloženom i usvojenom Ustavu obavezni, ali oni ne shvataju zašto su u tome obavezni pred Ustavom i narodom. I oni su, izgleda, u procepu između Ustava i lingvista. Sve je, dakle, ostalo na lingvistima.

Srbi su razumeli opasnost od odloženog dejstva na njih bačenih radioaktivnih ubojnih sredstava, ali teže razumeju opasnost od odloženog dejstva dvoazbučja, najviše krivicom njegovog tvorca – srpskih lingvista.

Koliko su lingvisti i dalje na jugoslovenskom umesto na srpskom putu, svedoči i ovaj zaključak Uprave društva za srpskohrvatski jezik iz 1990, uzet iz jedne Zbiljićeve knjige, posle kojeg je naziv srpskohrvatski jezik ostao u srpskom Ustavu iz iste godine: „Naziv srpskohrvatski jezik nije nikada bio nametan srpskim lingvistima, nego je rezultat njihovog naučnog uverenja o identitetu ovog jezika.“ Ne samo da u tome nema nikakve nauke, nego i da je to smešno, vidi se iz činjenice da i oni sada taj jezik zovu (mada, izgleda, samo deklarativno, a i dalje često pate za tzv. srpskohrvatskim jezikom!) ipak srpskim, a to ime je i u važećem Ustavu. I umesto da sa odlaskom izmišljenog srpskohravatskog jezika ode iz Srbije iz srpskog jezika i pripadajuća tzv. srpskohrvatska latinica, koja je uistinu hrvatska, oni se bore za njenu konačnu pobedu nad srpskom ćirilicom. Na tome bi im, da je živ, na uspehu u progonu ćirilice mogao pozavideti i sam Ante Pavelić koji se pre srpskih lingvista uključio u zakonsko zatiranje srpske ćirilice u svojoj NDH.

Gotovo svakodnevno slušamo od naših političara da srpski narod neće pristati na ovo ili ono, a već je zaslugom svojim intelektualaca sam dobrovoljno kapitulirao u osnovnom: jeziku i pismu.

Još u vreme predsednikovanja Biljane Plavšić u Republici Srpskoj Srbi su pisali njoj i Aleksi Buhi o opasnosti od vraćanja hrvatske latinice na ulice srpskih gradova, konkretno u Prnjavoru , i to od strane Petra Dušanića, onog koji je pred TV kamerama rekao da su samo budale išle u rat. Duhovno budni Srbi plašili su se da će strani faktor, videvši da na ponovnu latinizaciju ne reaguju ni država ni narod, razumeti da Srbima nije ni stalo do ćirilice i da će po drugi put Srbima biti nametnuta brozovska „ravnopravnost pisama“. Suštinu nisu razumeli ni oni, ni svi naredni nosioci vlasti, sve do danas. Tako, ovih dana predsednik Vlade Srpske gosp. Dodik često ponavlja da Srpska neće više ništa davati, nego će samo vratiti oteto. Ne znamo da li se oteto odnosi i na srpsko ime jezika i na ćirilicu. Ili to možda nije ni oteto, nego je samo bačeno od samih srpskih političara, pa će predmet sporenja biti elektrodistribucija i mnoge druge stvari, važnije od određenja koja nas i čine srpskim narodom.

LJ u t i K r a j i š n i c i b e z ć i r i l i c e s u i s t o š t o i lj u t i l a v o v i b e z z u b a

Dakle, ako mi ne popravimo stanje u Ustavu Srpske davanjem srpskom jeziku srpskog imena i vraćanjem ćirilice u javni život, niko Srbe neće ozbiljno shvatiti, pa ni pojavu poruke u Banjoj Luci LJUTI KRAJIŠNICI. Bez ćirilice na ulicama srpskih gradova oni mogu biti samo ljuti lavovi bez zuba.

Od pedestak Srba u Derventi i Prnjavoru, upitanih da li znaju kako je zakonom regulisana službena upotreba pisma u Srpskoj, niko nije znao odgovor. Znalac se jedva našao tek u Vladi RS, a i on se začudio da to uopšte negog zanima. Međutim, svi anketirani misle da su oba pisma ravnopravna, ali ostanu bez odgovora na pitanje zašto onda nema ćirilice – ako su pisma stvarno ravnopravna i ako pisma uopšte mogu biti jedno s drugim ravnopravna u istom jeziku.

Kada u Ustavu Srpske piše da su u službenoj upotrebi ćirilica i latinica, to još ne znači da oba moraju biti podjednako zastupljena, nego se kasnije zakonom jednom od njih mora dati prednost, pa i propisati kazne za neprimenjivanje pisma saglasno tom zakonu. A zašto uopšte nekom pismu prednost? Zato što podjednaka zastupljenost pisama nije moguća čak i uz postojanje najbolje volje da se ona obezbedi. Kad zakon nije donesen, kad to gotovo niko i ne zna, pa se i ne spominje potreba njegovog donošenja, onda za ćirilicu u Srpskoj postoji briga koliko i za alajbegovu slamu. Zato je i iščezla.

Naravno, tu se misli na one koji su u prilici da utiču na sudbinu pisma, odnosno naroda, a to su:

– Narodni poslanici, koji su i sami označili svoje firme hrvatskom latinicom, pa je od njih
teško očekivati da donesu zakon koji će ih zbog toga kazniti;
– Akademici i profesori, kako srednjoškolski, tako i univerzitetski,
koji zavise od vlasti, a sama vlast ne drži do ćirilice. Tako su udžbenici bivšeg ministra prosvete Suzića latinički da bi koji komad mogao prodati u federaciji BiH i tamo štogod utezgariti;
– Poslovni ljudi kojima je novac veoma često najuzvišeniji ideal.

Tu ipak treba praviti razliku jer su neki tek odskora raskinuli s ćirilicom, razumevši da nije dobro ostati na strani izvesnog potpunog gubitnika. Treba priznati da nije lako ostati principijelan između latiničkih Bošnjaka i Hrvata na jednoj strani, i gotovo sasvim latinizirane Srbije.

Ako bi neko pomislio da je službeno samo ono u šta je uključena država, valja odmah reći da je to pogrešno, a što se dokazuje stavom velikog srpskog naučnika pravnika Radomira Lukića da je službeno sve što je javno. To bi značilo da se ravnomerna zastupljenost pisama mora primetiti prvenstveno po natpisima firmi, a pošto je ćirilica tamo potpuno ponižena, nešto krupno nije u redu i sa narodom i sa državom.


S r b i n i s u r a v n o p r a v n i u p r i m e n i p i s m a

Naravno da pisma kao pojmovi ne mogu biti ravnopravna, nego mogu biti ravnopravni samo ljudi u korišćenju svojih prava. Sada se postavlja pitanje o čijem se pravu radi, da li o pravu onoga ko piše poruku nekim pismom da bi ona mogla biti emitovana, ili o pravu prolaznika da primajući poruku vidi svoj nacionalni simbol (pismo) umesto njemu tuđeg. Manjkavost Ustava Srpske i jeste u tome što njime nije zaštićen srpski nacionalni simbol ćirilica, pa mu se može poturati nešto drugo.

Razmotrimo sada primer sudskih presuda koje su, npr., u Derventi apsolutno sve latiničke. Tj., nekoliko sudija je nametnulo svoju volju desetinama hiljada stanovnika derventske opštine, odnosno u toj srazmeri oni imaju veće pravo od ostalih građana. Moguće je čak da je to nametnuo jedan jedini čovek: predsednik suda. Valjda se iz ovoga vidi da srpski narod u Republici Srpskoj nije ravnopravan s drugim narodima.

Objektivno govoreći, ravnopravnost pisama nije ni moguća. Eto, Visoki tužilački i sudski savet iz Sarajeva šalje svakome dopise na bosanskom jeziku i latinici. Istina, memorandum je ispisan i ćirilicom, ali je čitav tekst latinički.

Obratimo sada pažnju na činjenicu da u Srpskoj ne postoji nijedan domaći proizvod označen ćirilicom, pa ni mleko pomuženo u srpskim selima. Doskora se ćirilicom mogla podičiti samo Banjalučka pivara, ali otkako je umro njen direktor Predrag Radić, tamo je umrla i ćirilica. Zar to nije dokaz da je srpski narod na putu potpunog gubitka samopouzdanja i minimuma nacionalnog dostojanstva, te gubljenja kapaciteta koji mora imati svaki narod da bi mogao biti na ravnoj nozi s drugima. Nije u pitanju samo posustalost starijeg sveta, s čvorugama i ožiljcima od tektonskih poremećaja na Balkanu, mada je ona dominantna. Tako, na slavi u selu Donji Detlak bivši vozač tramvaja u Sarajevu prosto je jauknuo kada je pomenuta ćirilica: „ Joj, nemoj o ćirilici, biće opet rata!“ Strah je i kod onih koji tek počinju da žive javnim životom.Tako, dok u srpskom Ustavu još nije bila ustoličena i hrvatska latinica, mogao se od tek jedva punoletne prodavačice bureka u Derventi saznati razlog ispisivanja njene firme hrvatskom latinicom: „ Znamo mi da je po Ustavu u Srpskoj ćirilica, ali mi Srbi se moramo prilagođavati.“ Tako ona priča, iako srpska crkva nije više u potoku , nego raste u centru Dervente, na Trgu pravoslavlja, naspram njene buregdžinice.


S v i S r b i s e n e s t i d e s v o g pisma i i m e n a

Evo sada primera kako drugi vide slabost Srba kroz njihovo odustajanje od ćirilice, jer je rašćiriličavanje nabrži i najvidljivi vid rasrbljavanja. Odnosno, pokazaćemo da ona mržnja Hrvata prema ćirilici pokazana na početku teksta nije samo njihov ekstremni ratni stav nego i mirnodopski, i da ga se ne ustručavaju.

Prvi primer je odskora i odnosi se na Srbe u Crnoj Gori.. Prema pisanju N o v o s t i od 09.08.2009. prof Željko Đurković iz Tivta vraćen je s graničnog prelaza Debeli Brijeg jer je imao ćiriličku ličnu kartu.

Drugi primer vezan je za Derventu. Još pre pet godina, dok se ćirilica u Srpskoj držala koliko-toliko, slavila je jedna generacija maturanata derventske gimnazije lep jubilej: 40 godina od mature. Među davdesetak prisutnih bio je i jedan Srbin. Istinski su bili srećni, sve dok nije pomenuta ćirilica. Više puta su žene iskazale žaljenje zbog porušenosti grada, a onda se uključio i prof. Zvonko Korena rečima da to nije najgore što je spopalo Derventu. Onda nastavi s prezirom koji je prelazio u gađenje : „Eto, dođe čovjek u Derventu i na ulazu dočekaju ga velike ćirilične poruke. Čemu to služi, kome to treba, kuda to vodi , šta to znači? Ja sam imao razgovor sa predsjednikom opštine Mirkom Džebom i zahtevao da se to skloni.“ Znao je profesor da je prisutan i jedan Srbin, ali nije očekivao njegovu reakciju, verujući da je i on jedan od onih koji se skuplja i uvlači vrat, stideći se svog simbola . Odgovori on da ne priliči profesoru Hrvatu podučavati Srbina šta je srpsko, te da mu ćirilica mnogo znači. Onda postavi profesoru pitanje: „Ako ona nije važna za Srbe zašto je bila zabranjena u vreme Pavelića“. A čestita Marica Barišić dodade : „I ljudi zbog nje ubijani.“


S r b i m a j e u z e t a m e r a

Posle dva-tri dana prišao grupi Srba na ulici jedan Bošnjak ekonomske struke, koji je još pre 40 godina pričao kako ga je profesor na fakultetu u Osijeku oborio na ispitu jer nije govorio hrvatskim jezikom. Taj tihi čovek, izvanredan po svemu, ovako je reagovao na pomenuti stav prof. Korene: „Ne treba preterivati ni u čemu“. Što će reći, može ćirilica, ali ne punim kapacitetom.

Zanimljivo, sličan odgovor se mogao čuti i 1994. u knjižari „Šumadija" u Beogradu (ćirilička i danas), kada je poslovođa na čuđenje kupca što se u celom Beogradu više ne može kupiti ćirilički kalendar, odgovorio „da smo već preterali sa tom ćirilicom“.

A tek danas? Komercijalista izdavačke kuće M e t a p h y s i c a Beograd odgovara zašto je knjiga Borisava Jovića „Od Gazimestana do Haga“ štampana hrvatskom latinicom: „Nećemo mi više štampati na ćopavoj (Vukovoj) ćirilici.“

Zastanimo kod izdavaštva, koje nemilosrdno briše ćirilicu, i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Knjiga nekadašnjeg diplomate Vladislava Jovanovića, takođe svedoka uloge Slobodana Miloševića, objavljena je na latinici. A kada je prof. dr Sava Živanov upitan zašto je njegova knjiga o istoriji Rusije latinička, odgovorio je da je to zbog Srba u Hrvatskoj !!! Ali, ono što najviše obespokojava Srbe jeste primer velikog pesnika Dobrice Erića, koji je, i usred rata, mnogo puta pohodio Srbe u Srpskoj Krajini i U Republici Srpskoj. U intervjju za neku latiničku kuću u Srbiji veli da nema ništa protiv štampanja svojih dela latinicom!!!

Dakle, mogu Srbi koristiti ćirilicu u nekoj meri pristojnosti, koja ne bi izazivala podozrenje ne samo kod drugih, nego i u svojim redovima. To je ono srpsko skupljanje i uvlačenje vrata, odnosno pristajanje na odliku manje vrednog naroda koji nema potrebno dostojanstvo da bi pod istim imenom dugo trajao. To je lako videti ne samo iz navedenih primera, nego i ulaskom u bilo koju knjižaru, gde će se videti raširena praksa da se dela srpskih književnika i publicista štampaju na hrvatskoj latinici, uz obrazloženje da bi ih mogli kupovati Hrvati i Bošnjaci i, naravno, nacionalne manjine u Srbiji. A da li ovi uzvraćaju na isti način ? Ne pada im na pamet, gledaju svog posla.

Neko će reći, nemoj kupiti latiničku knjigu. A može li ići ulicom a da ne vidi latinizaciju srpskog naroda natpisima raznih firmi ? Manjina teroriše većinu koja ćuti, a možda više i ne primećuje da trpi. Kao da je ponovo oživeo onaj rajinski mentalitet iz turskog doba.

A kada prolaznik upita vlasnike zašto to rade, počnu da mucaju:„ Znate, svako nama dolazi u radnju“, misleći na Bašnjake i Hrvate. Da nije u pitanju samo borba za mušterije dokazuju mnogi laganjem da latinicu zahteva opština „jer mi moramo u Evropu“, a najžalosniji je ovakav odgovor, bez ikakvog smisla : „ Ja sam proveo 5 godina u rovu".

Narodu nema ko da kaže da Evropa hoće upravo suprotno: da se neguju kulture svih naroda. Setimo se da je veliki engleski pisac Bernard Šo testamentom ostavio novac kojim bi bio nagrađen onaj ko eneglesku abecedu uredi po Vukovom modelu : jedan znak za jedan glas, jer je razumeo genijalnost tog Srbina.

I dok su Englezi danas proglasili nacionalnim simbolom dvospratni londonski autobus, Srbi bagatelišu svoju vrednost, možda jedinu po kojoj su jedinstveni u svetu.

O nebrizi za srpsko prave se već i šale. Tako, u naselju Busije kod Zemuna, gde je Šešelj omogućio izbeglicama pravljenje na hiljade kuća, na pitanje kako im je, ovako odgovaraju pre nekoliko godina : “Pa, dobro je. Osveštali smo čak i temelj za crkvu. Jedino nam fali 5 do 10% Hrvata ili Muslimana.“ A na začuđen pogled dodaju : „Nema ko da nas vodi.“

A kako je sve to moguće, lako je razumeti iz knjige Danilevskog „Rusija i Evropa“, gde on kaže kako država može nacionalna osećanja negovati, ili zatirati. A Ivo Andrić u svojim „Znakovima pored puta“ piše : „Dugotrajno robovanje i rđava politika mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere....“


I t a l i j a n i k r i v i z a p r i m e n u ć i r i l i c e u B e o g r a d u

Pošto stvari razmatramo na nivou opštine Derventa, razmotrimo opravdanost potrebe tamošnjih privrednika da su im firme latiničke, pa i one koje izvoze u Italiju. Doduše, firma „Metalac“ u Kalenderovcima bila je sve donedavno ćirilička. Zaključak je lako izvesti iz ponašanja samih Italijana.

Pre nekoliko godina na sajmu tehnike u Beogradu bili su ćirilički štandovi samo jednog proizvođača kovanih ograda iz Ćićevca i na desetine izlagača iz Italije. Posetioci se obradovali pa pitaju srpskog partnera šta je sad to? Ovaj nije razumeo smisao pitanja, neprijatno mu, pa brže-bolje krivicu svaljuje na Italiajne. Uvek vešti trgovci, Talijani su se prevarili misleći da će se dodvoriti Srbima, jer su , za razliku od mnogih Srba, znali da u Ustavu Republike Srbije piše sledeće : „ U službenoj su upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo.“

Kako stranci doživljavaju ćirilicu u duhovnoj sferi može se saznati od derventskog pesnika Savka Pecića. On sveoči da mu pesnici iz Portugala i Irana traže slanje pesama na ćirilici!


Š t a d a s e r a d i ?

Još pre desetak godina bio je u „Politici“ članak kojim je sve rečeno u naslovu „Pismo je državno pitanje". Država nije nešto izvan naroda, baš po onoj mudrosti : kakav narod , takva i vlada, odnosno država.

Verujemo da Republika Srpska i ćirilica ne mogu opstati jedna bez druge, i da jedna drugu moraju podupirati.

Bez države se ne može ništa učiniti na nacionalnom planu, pa se zato narodi i bore da imaju svoju državu, plaćajući to veoma često i ljudskim životima.

Očigledno je da strani faktor kod donošenja odluka itekako drži do raspoloženja u narodu u vezi s nacionalnim interesima, pa će Republike Srpske biti onoliko koliko je želi srpski narod. Ali, narod mora nečim i pokazati da stoji iza onoga za šta se zalaže njegovo rukovodstvo. Ništa jednostavnije nego da se učvrsti i ujedini u svojoj svetoj i lepoj ćirilici, istinskom dragulju u riznici svetske kulturne baštine.

Minimum koji se treba postići izmenom Ustava Srpske je : „U službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.Službena upotreba drugih jezika i pisama regulisaće se zakonom na osnovu Ustava.“

Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma utvrditi da javni natpisi moraju biti ispisani najmanje srpskim jezikom i ćirilic