Mali vodič srpskog opstanka u dvadesetprvom veku

Volim svoj narod. Znam da ima puno ružnih osobina pa ga ipak volim više nego i jedan drugi narod na svetu. Verujem u Hrista jer bi bez Njega sve bilo besmisleno. Ako sam hrišćanin onda znam koliko mi znače moji bližnji i da jedino kroz njih ili kroz njega (bližnjeg) mogu doći do ljubavi dostojne spasenja od smrti, dostojne da me Gospod prepozna kada to bude potrebno, kada to bude jedino potrebno. Ličnost koja treba da postanem kroz susret sa bližnjima i koju Gospod treba ključnog trenutka da prepozna, ta ličnost je ono što me povezuje sa svim Srbima ma gde da žive i ma kad da su živeli ili će živeti. I to je sve što me od rodoljublja interesuje. Ali to je dovoljno da ma natera da celog života vodim borbu za svoj narod i da nikada ne odustanem. Žao mi je onih jadnika koji ovo ne razumeju i nisu imali sreće da to ikada u životu osete. Iskreno mi ih je žao. Ali ta žaljenje me neće sprečiti da se žestoko i surovo borim protiv njihove potrebe da upropaste moj narod. I tu nema milosti.

Neću se izvinjavati nikome zbog činjenice da tekst koji sledi neće biti naučno odmerem. Mislim da živimo trenutak u istoriji srpskog naroda kada je nedopustivo i neukusno biti objektivan kada o svom narodu promišljate. Ta vrsta objektivnosti, nepristrasnosti u pristupu bilo kojoj temi koja je bitna za opstanak naroda kome pripadaš, to je ta ljudska ravnodušnost, ravnodušnost svojstvena intelektualcima. Nemam želju da se dodvorim intelektualcima. Verujem da će jednog dana sve ono što sam uradio zajedno sa malom, ali sjajnom grupom ljudi (iz Dveri Srpskih i drugima koji su naš rad pomogli), da će to pomoći nekim ljudima da izbore za srpski narod mesto koje on u čovečanstvu zaslužuje a koje mu je sada oteto. To većina današnjih intelektualaca ne razume i zato su tako jalovi.

Sledi jedan sebičan, surov, izrazito neobjektivan tekst, traganje za jedino bitnim za Srbina u dvadesetprvom veku. A to je kako da srpski narod opstane. Jer mnogi će probati to da spreče.
Trenutno stanje: kvazielita- parazit na telu srpskog naroda

Sve društvene rasprave koje mogu da se vode u ovom vremenu a tiču se vremena koja dolaze svode se na mitove i na reaktivno reagovanje naših kvazielita. Kao kada razmišljaju o ekonomskom razvoju ili kada razmišljaju o identitetu naroda kome pripadaju, naše kvazielite nikada ne daju kreativan odgovor, nikada nemaju svoj stav, nikada ne izjavljuju ništa nalik na orginalnu ideju. Uvek samo prepisuju gotove odgovore, odgovore koji su dostignuti od nekih drugih , velikih naroda. Velikih i „velikih“.

Često se pozivaju na Steriju kada žele da okrpe srpske „rodoljupce“ ali zaboravljaju da je Sterija bio stvarni i veliki rodoljub i da je još ubitačniji kada je opisivao „pokondirene tikve“.

Seljaci nekadašnje Srbije, kada su iz gunja i opanka slali svoje sinove u Evropu na studije znali su čemu služi evropsko znanje, želili su da ga otmu isto onako kako su Turcima otimali oružje, želeli su da svoj narod naoružaju tuđim znanjem kako bi sutra bili opremljeniji za sukobe, bitke i opstanak.

Ali, njihovi sinovi su se zarazili malograđanskim osećajem inferirornosti koji i dan danas dobijaju poluobrazovani, polumoralni, polugrađani što se olako zaljubljuju u svaki san proizveden u nekoj od svetskih metropola. Danas je taj pomodni san uglavnom evrounijatski.

Malograđanski duh i osećaj nacionalne inferiornosti je ono što ubija bilo kakvu orginalnost u našoj intelektualnoj eliti danas. I puna istina je da oni nisu nikakva intelektualna elita jer su samo gomila trećerazrednih prepisivača gotovih socijalnih recepata društava „zapadnog modela“, društava čiji se socijalni kapital toliko otanjio da se međusobno ubijaju i bez ikakvog razloga, samo iz zabave i sadističkih poriva. Mi na Balkanu se ubijamo makar iz ozbiljnih razloga a ne iz hira egzistencijalnog besmisla koji nam duva u dušu, duva sa Zapada.

Tako, kada otvorite bilo koji od ekonomskih časopisa izdat u Beogradu, nađete gomilu prežvakanih ekonomskih ideja i recepata koji su stvarali tuđinski eksperti za svoje privrede i narode, primerene njihovim društvenim i privrednim odnosima, njihovom mentalitetu, radnoj i poslovnoj etici, njihovom vremenu. A onda „genijalni ekonomski eksperti“ naših dana i prostora preskoče bilo kakvu kreativnu i orginalnu obradu modela već ga onako celog, knjiškog, neupotrebljivog za naš prostor i naše ljude, preslikaju, uvale, prepišu i pokušaju da primene ovde. Aljkavo i trapavo, lenjo i neodgovorno. Za to što rade naši nazovi-ekonomisti nije bilo potrebno da završavaju više od prvih par godina ekonomskog fakulteta, a ovaj narod ih je školovo još mnogo godina više, plaćao im sve i omogućio mnogima da stiču titule po stranim školama i sve to uzalud. Za onaj nivo kreativnosti koju su ovi nadriekonomisti pokazali u sređivanju naših tranzicionih prilika nije trebalo da uče više od nivoa ekonomskog tehničara. I to je priča o našoj eliti ekonomskih stručnjaka.

Slično je i u oblasti zvanične kulture, slično i na zvaničnim fakultetima političkih nauka i drugim mestima stvaranja idejne i intelektualne elite Srbije. Svuda poražavajuća trećerazrednost i malograđanska učmalost ljudi koji sebe nazivaju elitom. Oni nisu elita, oni su kvazielita. Elita su ljudi koji predvode jednu zajednicu, koji su došli u priliku da donose ili utiču na ključne odluke za razvoj jednog društva. Prave elite su u priliku da odlučuju o jednom društvu došle na osnovu svojih sposobnosti, hrabrosti, znanja i to je ono što ih čini neprikosnovenom elitom – činjenica da su posle žestoke društvene utakmice oni kao najbolji stigli na pijedestal moći. To, ta društvena borba i provera pre nego što im se daju poluge moći, to je ono što elitu uspešnih društava razlikuje od parazitske kvazielite jadnih, nesrećnih i neuspešnih naroda.

Kod nas, Srba, oni koji se sada nalaze na pozicijama moći su tu slučajem, prevarom, ulizištvom, često perverzijom, pljačkom, čak ne ni nekom hrabrom, hajdučkom pljačkom već onim šićardžijskim potezima sitnih duša za koji naš narod ima lep izraz – jajarenje.

Dakle, lažna elita je ona društvena klasa koja drži poluge moći nezasluženo i koristi ih neefikasno. Ali to ima svoju cenu i tu cenu plaća ceo narod koji je dozvolio da mu se elita pretvori u falsifikat. Zašto. Razlog je vrlo jednostavan: dok prava elita mudro i efikasno rešava probleme koji sreću jedno društvo, dotle lažna elita na tim problemima parazitira, ne rešava ih već ih komplikuje, gura ih pod tepih i čeka da se nekim čudom sami reše… Nagomilani problemi jednog dana razaraju celo društvo ili dovode do nicanja nove, prave elite, novih ljudi koji su imali snage da, kroz neprekidnu društvenu borbu, „sami sebe stvore“ jer „nove muke stvaraju nove snage“…Ako društvo ne dočeka rađanje prave elite, onda i ono truli i raspada se sa svojom kvazielitom…Ali, vitalnost jednog naroda se i ogleda u tome što je spreman da porodi nove, prave ljude, one koji će u čeonom sudaru (jer je drukčije teško moguće) obrisati kvazielitu, lažne ljude i njihov perverzni sistem samoproizvođenja…

Srbima su potrebni novi, pravi ljudi, sposobni da se susretnu sa vremenima koja dolaze…Novi ljudi za novi vek, vek bremenit prilikama u kojima će narodi moći da se upropaste ili da se ponovo rode…Samo naša sadašnja kvazielita koja liči na bezube babe može da poveruje da će to biti vek globalnih integracija u kojima će ljudi težiti miru i prosperitetu…Umesto bezubih baba Srbima dvadesetprvog veka trebaju ljudi jakih vilica, ljudi sposobni da zubima odgrizu komad budućnosti za svoj narod...Vek u koji smo ušli već sada je toliko pun opasnosti da će dovesti u pitanje i sam opstanak čovečanstva… Ni za jedan narod, ni za jednu rasu, ni za jednu klasu, ni za jednu državu, ni za jednu geopolitičku tvorevinu ne postoji sigurna budućnost u veku koji dolazi…Onaj ko svoj narod u budućem veku uljuljkava snovima o komforu, potrošačkoj korpi, statusnim simbolima, standardom života zasnovanim na kupovnoj moći taj ga osuđuje na sigurnu smrt u dvadesetprvom veku…

Ulazimo u vek sa mnogo ljudi i malo vode, sa mnogo oružja i bez međunarodnog prava… Ulazimo u vek sofisticiranog totalitarizma i nuklearnog terorizma…Sve više će biti moralnih razloga za velike zločine a sve manje ljudi i naroda koji neće biti u stanju da ih učine… Srpska kvazielita bezubih baba je spremna da potrošačkom korpom pojede kolevke budućih generacija toliko neophodnih za opstanak srpskog naroda… Ako još ima života u Srba, te babe će uskoro biti nokautirane novim, surovim elitama spremnim da sve probleme svog naroda rešavaju efikasno, kreativno i bez obaveza prema bilokakvim obzirima … Pravo na bezobzirnost Srbima u dvadesetprvom veku dalo je iskustvo dvadesetog veka u kome je nad nama učinjen višestruki genocid i koji je na kraju prećutan…Niko nema prava da od nas očekuje obzirnost, malo je onih koji su nas dobrim zadužili, toliko malo da bi jednak tretman njih i ostalih bio uvreda za ono malo dobrih ljudi i naroda koju su nam pomagali…Zato, izuzimajući ovih nekoliko malobrojnih primera, prema svim ostalima državama, narodima, pojedincima prava srpska elita mora pokazati bezobzirnu sebičnost…Srbi moraju u dvadesetprvom veku biti sebični onako kako nikada nisu dosada bili…Jer sada su privi put ušli u vek u kome mogu da nestanu…Razlika između babske kvazielite i prave elite je u tome što pravi čelnici osećaju trenutak kada radikalna vremena traže radikalne pristupe…Srbi ulaze u vek koji radikalno ugrožava celo čovečanstvo…Srbi ulaze u takav vek bez moralnih obaveza prema susedima koji su nas ubijali, pljačkali…Srbi ulaze u dvadesetprvi vek bez moralnih obaveza prema evropskim narodima i njihovoj imperiji jer nas je ona raskomadala…Srbi ulaze u vek globalizacije bez moralnih obaveza prema svetskim centrima moći jer oni vode svet tako da je Srbima onemogućena budućnost… Ne bi bila prava elita ona što ne oseća i istinu da bi se duša mnogih Srba ogrejala na požarima koji će gutati svetske metropole…

To je stanje Srba na ulazu u dvadesetprvi vek. Oni koji ih sada vode i glume njihovu elitu su degenerisana deca komunističkih razbojnika. Komunistički razbojnici su bar imali hajdučke hrabrosti i stvarali su svoju vlast na vitalnoj bezobzirnosti razbojničke bande. Ali, onaj ko dobro poznaje sve strukture srpskog društva s kraja dvadesetog i početka dvadesetprvog veka, zna da su zastupnici „modernih, demokratskih, multi“…i dr.politički korektnih ideja često čak i biološki naslednici krvavih dželati iz Drugog svetskog rata i perioda titoističke tiranije…Problem je što su ovi „naslednici“, duhovno (ponekad i biološki) degenerisani perverznjaci nesposobni da porode ikakvu kreativnu viziju Srbije budućeg veka… Zato će se u Srba uskoro desiti brutalna, bezobzirna, hirurška smena ove parazitske klase…ili će Srbi u sledećem veku nestati…

Nekoliko lekcija za srpsku geopolitiku ubuduće

Ruski interes nije isto što i Ruska ideja

Ruska ideja – to je onaj maksimalistički san o svetu slobodnih ljudi i naroda, svetu bez imperijalnih osionosti, čovečanstvu zasnovanom na solidarnosti i uvažavanju. San je nastao na ideji o slovenskom bratstvu a svoj zamah i vertikalno utemeljenje dobio je tek početkom dvadesetog veka u vremenu pravoslavne renesanse u Carskoj Rusiji. Nekoliko decenija pre toga i u prvim decenijama dvadesetog veka u Rusiji je nikla čitava generacija mislilaca koji su na temeljima pravoslavne misli razvili socijalnu doktrinu ali i stvaralaštvo u svim oblastima kulture i politike. Boljševički teror je ovaj zamah i preporod presekao ali ga je na čudan način i podstakao među „belim“ emigrantima dok ga je na perverzan način donekle utkao u svoju sovjetsku imperiju i svetsku revoluciju.

Međutim, kada se ostavi po strani ovaj istorijat Ruske ideje mora se uzeti u obzir ono što je važno za vreme u koje ulazimo. To je vreme globalnog nametanja „američkog sna“ i „američkog načina života“. Ruska ideja – ideja da će slovenski narodi sa pravoslavnom civilizacijom podići barjak slobode i tako pridobiti simpatije svih naroda i ljudi koji se bore za slobodu a protiv globalističkog totalitarizma zasnovanog na surovom kapitalističkom izrabljivanju cele planete za račun komfornog života bivših kolonijalnih metropola. Ruska ideja u socijalnom smislu znači stvaranje zdravog društva zasnovanog na slobodnim ličnostima nasuprot potrošačkom društvu zasnovanom na individualističkim pravima koja samo prepariraju čoveka na nivou bednog potrošača. Potrošača čija svojstva i osobine oblikuju po potrebi reklamnih kampanja. Ruska ideja je socijalno revolucionarna u odnosu na globalni poredak anglosaksonskog totalitarizma. Ruska ideja je vrednosno vanvremena jer je zasnovana na učenju pravoslavnih mislilaca o ličnosti kao ikoni Božjoj. Kao takva ona je izvorište nepresušnog smisla tako neophodnog čovečanstvu u dvadesetprvom veku, veku u kome će se oskudevati u mnogim resursima ali najviše u resursu smisla ljudskog potojanja.

Ruska ideja vidi Rusiju na čelu tog preporoda čovečanstva ali ne imperijalnu Rusiju već rusku kulturu i vrednosni sistem koji svojim slobodarskim i pravoslavnim vrednostima neprisilno pridobija druge narode i kulture. U ovom veku Ruska ideja će ostati jedini oblik humanističke ideje koja će moći da opstane van jeftinih manipulacija ideologije „ljudskih prava“ na kojima je ideologija tzv.otvorenog društva iskorišćena za anglosaksonsku okupaciju čovečanstva. Dakle, postoje svi razlozi da slobodoljubivi deo čovečanstva i svi ljudi koji do svog dostojanstva drže budu baštinici Ruske ideje u veku koji započinje.

Normalno je da i pravoslavni Srbi svoju borbu za slobodu i opstanak srpskog naroda naslone na Rusku ideju. Ali je vrlo opasno ako im dubina ove ideje zamuti vid pri susretu sa zvaničnicima Ruske Federacije toliko da pomisle da su Ruska ideja i „ruski interes“ jedno te isto.

Ruski interes je običan, legitiman državni ineteres Ruske Federacije kao regionalne, a nadamo se uskoro i svetske sile. Taj interes mora uvek biti vodilja svih delovanja ruskih državnika. Normalno je i da ruski interes nije isto što i srpski interes mada se često preklapa a nekada i poklapa. Međutim, nekada ova dva interesa mogu biti i suprotstavljena. Tada je sasvim prirodno da ruski zvaničnici zastupaju ruski interes na uštrb srpskog kao što je normalno i da srpski predstavnici rade pre svega u interesu Srbije pa možda i na račun Ruske Federacije. Dakle, mi kao pravoslavni Srbi iako verujemo u Rusku ideju možemo voditi politiku srpskog interesa, nekada i protiv ruskog interesa. Ovo je bilo potrebno naglasiti pošto je ruski narod i njegova država jedan od retkih naroda koji nas je u istoriji zadužio dobrim postupanjem prema Srbima. Zato je često tako teško sebično srpski nastupati u susretu sa ruskim predstavnicima. Ali i ti predstavnici su samo nosioci sebičnog državnog interesa jedne velike sile, a nisu uvek misionari Ruske ideje tj. oni koji se velikodušno bore za oslobođenje obespravljenih naroda i država.

Ruska ideja i Evropska unija

Mnogo će lakše biti vaspitavanje srpskih državnika da se sebično i surovo izgrađuje srpski interes na štetu nekih drugih naroda i država koji ništa bolje nisu ni zaslužili. Ali sa Rusima je to mnogo teže i zbog istorijske, rasne i religiozne bliskosti, kao i zbog Ruske ideje. Dobar primer za razaznavanje razlike između Ruske ideje i ruskog interesa bi bio odnos Ruske Federacije prema Srbiji u okvirima Evropske unije. Ulazak Srbije u Evropsku uniju jeste ozbiljna geopolitička tema koja će umnogome odrediti buduće tokove u našem narodu. Kako je EU samo još jedan od pojavnih oblika globalnih integracija stvorenih radi lakšeg kapitalističkog iscrpljivanja čovečanstva i ubiranja profita na svetskom tržištu to je i Ruska ideja po svojoj suštini subverzivna u odnosu na ovaj oblik regionalnog globalizma. Naravno tu je i problem sistema vrednosti koji je agresivno sekularistički i potrošački u EU dok je Ruska ideja ukorenjena u Pravoslavlju.

Ali EU je i regionalna integracija koja je trenutno u ulozi piona SAD dok bi u budućnosti mogla da postane samostalan globalni igrač. Ruska Federacija vrlo dobro zna da je jedina mogućnost da ona i EU postanu globalni igrači dostojni jedne Kine i SAD-a, u tome da se što više povezuju i da naprave ne samo energetski već i savez na svim drugim nivoima. Bez povezivanja i međusobnog savezništva EU će uvek ostati margina Evroatlanske imperije kao produžene ruke SAD, dok Ruska Federacija neće moći da se izbori sa izazovima NATO neprijateljstva i Kineske sve veće moći u Aziji. Dakle, RF ima izrazit interes da sačuva dobre odnose sa EU i da pokuša da je na duže staze izvuče iz Vašingtonske dominacije te da umesto Evroatlanskih, Evropa postane deo Evroazijskih integracija. To je jedini put samostalnosti (kao globalne sile) i za Evropsku uniju kao i za Rusku federaciju.

Tako, kao zastupnici Ruske ideje, (slobodarske ideje koja želi da spreči imperijalnu dominaciju nad narodima i svakim čovekom) ruski državnici bi se na svaki način zalagali da Srbija ostane suverena zemlja koja bi ostala slobodna zona van EU.

Srbija i Evropska unija

Evropska unija je dakle samo jedan od oblika globalnih integracionih procesa koji su prouzrokovani nastupom na svetskom tržištu i deo su globalnog kapitalističkog sistema. Nikakve druge vrednosti, bilo civilizacijske, bilo kulturne, bilo humanističke ili ma kakve druge tu nema, već se samo radi o tome da se napravi veliko zajedničko tržište i da se potrošački modeli dovedu do veće efikasnosti kako bi multinacionalne korporacije lakše ostvarile veliki profit. To je osnovni motiv stvaranja EU dok su svi ostali pojavni oblici EU samo maska za prikrivanje ružnog kapitalističkog lica ili propratne posledice ove integracije.

Dakle, laže svako ko pokušava da ulazak u EU prikaže kao nekakav moralni imperativ ili kulturnu vrednost.

Tačno je i da je naše, srpsko društvo trenutno u tako razorenom stanju da nismo sposobni da opstajemo bez mogućnosti da dođemo u posed tehnoloških znanja i oružja koje naši EU neprijatelji poseduju. Znači, neki vid integracije sa EU nam je potreban da bi mogli da se od iste te EU branimo.

Međutim, samo pitanje o ulasku u EU uopšte nije primarno pitanje u našoj geopolitičkoj slagalici. Pravo pitanje nije treba li Srbija da uđe u Evropsku uniju ili ne treba. Pravo pitanje je šta Srbija želi da postigne u ovom veku tj.kakvi su joj ciljevi, kakvo društvo treba da gradi i da li je ona država srpskog naroda. Ako je Srbija stvarno država srpskog naroda, ako se u međuvremenu nije desilo da su je nacionalne manjine i „građani“ od srpskog naroda oteli, onda će ona vrlo lako odrediti svoju strategiju. Srbiji, kao državi srpskog naroda, jedina strategija je da pomogne opstanak srpskog naroda, da mu omogući biološki rast i snaženje kako bi jednog dana mogao da uspostavi svoju potpunu slobodu da se otrese nesrpskih okupatora i da ostvari ujedinjenje svih svojih sunarodnika. Prva bitka na tom planu se ostvaruje uspostavljanjem zdravog društva i zdravih vrednosti unutar Srbije. Sve ostale pobede će proizaći iz ove prve.

Srbija će možda ući u EU svojom ili tuđom voljom. Ali to još ništa ne znači. Prava elita koju Srbi treba tek da porode, može i mora da učini nekoliko bitnih stvari sa mentalitetom svog naroda kako bi uopšte mogli da učestvujemo u globalnoj utakmici koju nam surovi vek sprema. Kada srpska elita bude svesna svog prava i obaveze da samo sebično i surovo brani srpske interese i kada uspe taj osećaj nacionalne sebičnosti da spusti u sve pore društvenog života svog naroda, tada će sasvim svejedno biti da li će Srbija ući u integraciju sa Evropskom unijom ili sa zemljama Islamske konfederacije. U vrednosnom smislu to Srbima mora biti sasvim svejedno. Model odnosa prema bilo kakvoj od moćnih i nametnutih integracija mora biti onaj kakav su Slovenci i Hrvati imali u našim jugoslovenskim integracijama.

Takav sebičan odnos prema evropskim narodima i okolnim susednim državama Srbi treba da izgrađuju jer je to jedina preventiva da im se ne bi desilo da oni jedini postanu Evropljani dok će svi drugi biti Francuzi, Britanci, Slovenci, Hrvati, Šiptari, Nemci itd… U suprotnom nas dvadesetdrugi vek neće upoznati…bilo da uđemo u EU ili da ostanemo van nje.