Zašto je otkazana „gej parada“?

Nije isključeno da će se pod udarom ubrzo naći i, više neko odmeren i neosporno umeren, Srpski sabor dveri i mreža srpski orijentisanih NVO, okupljenih oko te organizacije. U stvari, nije isključeno da su Dveri, koje se ni na koji način ne uklapaju u agresivni kliše koji se nameće srpskim organizacijama, i time nerviraju evroatlantske snage, pravi cilj represivne kampanje koja je započela.

„Pravo je i razumno da onome ko me jednom prevario nikada više ne verujem, jer je on iz osnova pokvaren“.


Nezadovoljstvo, nada i zaborav

„Parada ponosa“ nije održana. To se desilo zato što je naša aktuelna vlast, iako joj je stalo da se dodvori evroatlantskim moćnicima i pripadnicima tzv. Druge Srbije, procenila da će joj održavanje „sleta“ homoseksualaca i njihovih simpatizera, doneti više štete nego koristi. Ispitivanja javnog mnenja su pokazala da je spomenuta manifestacija za većinu građana ove zemlje parada srama a ne parada ponosa. Tako misli ne samo većina simpatizera vladajućeg bloka (uključujući i DS i G17 plus), već i mnogi koji su na prošlim izborima dali svoj glas i, formalno opozicionom, radikalno evroatlantskom LDP-u.

Dosadašnji izbori su pokazali da je mnogim glasačima, izmrcvarenim decenijskom bedom i razočaranim u velike ideje, i po cenu odricanja od nekih naših nacionalnih interesa, stalo da se dočepamo članstva u EU. Evropa je za njih simbol boljeg života. Ne baš zanemarljiv broj naših sunarodnika čak veruje da je radi standarda, odnosno obećanih brzih EU integracija, prihvatljivo odreći se i znatnog dela teritorije naše države.

Međutim, pokazalo se da je malo onih koji su spremni da žrtvuju osnovne porodične vrednosti. Stomaci ogromne većine građana ove zemlje, bez obzira na politička ubeđenja, odnosno versko-nacionalnu pripadnost, nisu još dovoljno jaki da podnesu javne manifestacije onoga što im je otužno. Svesni su da se tako stvara ambijent u kome će živeti njihova deca, i na osnovu koga će stvarati predstavu o tome šta je normalno, a šta nije; šta je za njih lično prihvatljivo, pa i poželjno, a šta ne!

No, jedna stvar je nezadovoljstvo. Druga je aktivan otpor nametanju onoga što izaziva gnušanje. Ogromna većina Srba je protiv održavanja tzv. gej parada. Ipak, većina bi samo gunđala i, uz pomoć B-92 i sličnih propagandnih mehanizama, do sledećih izbora gurnula u drugi plan svoje nezadovoljstvo zbog stava vladajućih partija i LDP-a prema gej fešti. Manipulacija opravdanom željom za boljim životom zasenila bi bes. Na to je ekipa oko Borisa Tadića i računala.


Bes frustrirane mladosti

Ipak, ona izgleda nije uzela u obzir to da će se – u okolnostima kada su tradicionalno i nacionalno orijentisane partije umnogome dezorijentisane, medijski prostor „slobodan“ gotovo taman koliko i u doba titoizma, mozgovi isprani zloupotrebom priče o tzv. političkoj korektnosti i ljudskim pravima, a ljudi zastrašeni novim setom represivnih zakona – naći marginalizovane organizacije, pojedinci i mediji, koji će uspeti da burno izraze nezadovoljstvo.

Tako je, uprkos očekivanjima vlasti, došlo do pregrejavanja atmosfere. Da je održana, za većinu nas, manifestacija srama, stvari su mogle da se otrgnu kontroli. Nakupljene frustracije zbog dovođenja Srbije u stanje kolonijalne zavisnosti, lopovske privatizacije i korupcionaškog sistema, i nipodaštavanja nacionalne samobitnosti, pojačane gaženjem porodičnih vrednosti, mogle su da dovedu do eksplozije besa.

U takvim okolnostima, pitanje je kako bi se ponašala policija koja, nesumnjivo, deli stav većine Srba u vezi sa masovnim manifestovanjem homoseksualne orijentacije. Pitanje je kako bi reagovale i mnoge pristalice DS ili LDP-a, dok bi gledale, nedajbože, beživotna tela momaka usmrćenih od strane pripadnika MUP-a, ako bi oni postupili po naređenju, i svim sredstvima nastojali da omoguće homoseksualcima, i onima koji iza njih stoje, da isteraju što su naumili.

Svesna činjenice da su se našli oni koji su (ne ulazim sada u moguća, svakako neopravdana, preterivanja ekstremista i sa te strane) spremni da, uprkos zastrašivanju, protestuju protiv onoga što smatraju fatalnom opasnošću za naše društvo, i da time mogu da pokrenu po vlast opasnu lavinu događaja, ona se privremeno povukla. Ako i nije kompetentna, bar ima istančan instinkt kada je u pitanju sopstveni opstanak. Uz to, nema nikakva iskrena ubeđenja. Do evroatlantskih vrednosti, kao i srpskih nacionalnih interesa, taman joj je stalo kao do lanjskog snega. Sve to je sredstvo vladanja.


Korišćenje situacije

Povukavši se na nove položaje, vladajuća garnitura nije nameravala dugo da sedi skrštenih ruku i očekuje vetrove sudbine. Započela je, čini se u totalitarnom duhu, harangu protiv momaka iz organizacija „Obraz“, „1389“, „Naši“. Neki od njih su, deluje mi pod neubedljivim izgovorima, i uhapšeni. Nije isključeno da će se pod udarom ubrzo naći i, više neko odmeren i neosporno umeren, Srpski sabor Dveri i mreža srpski orijentisanih NVO, okupljenih oko te organizacije. U stvari, nije isključeno da su Dveri, koje se ni na koji način ne uklapaju u agresivni kliše koji se nameće srpskim organizacijama, i time nerviraju evroatlantske snage, pravi cilj represivne kampanje koja je započela.

hapsenje

Halabuku koja se digla oko tzv. parade ponosa, ali i brutalan napad na francuske navijače, izgleda da će vlast pokušati da iskoristi da se obračuna sa onima za koje misli da mogu da budu inicijalna kapisla ispoljavanja narodnog nezadovoljstva. Ujedno, da na primeru medijski satanizovanih, a već sada za nju opasnih pojedinaca i grupa, zastraši i druge potencijalne izazivače „nevolja“, kao što su (nekorumpirani) sindikalni ili studentski lideri.

Ukratko, naša za sebe proračunata vlast, nastoji da izvuče korist od ne održavanja „gej parade“, kad već nije mogla da se više okoristi od njenog održavanja. Sve se to vidi već na prvi pogled. Međutim, da li je stvarno tako? Nije u potpunosti! Vlast je već profitirala zbog toga što se naše društvo, dok hiljade ljudi ostaju bez posla a mnoge firme prestaju da posluju, duže od mesec dana primarno bavi pitanjem (zloupotrebe) prava homoseksualaca .


Skupljanje plodova planskog rada?

Čuju se glasovi obaveštenih, da je u pitanju akcija mnogo širih razmera od onih o kojima smo do sada pričali. Prema njima, vlast je svesna da je naša krha privreda, posle neodmerenih liberalnih reformi i lopovske privatizacije još slabija nego pre, na pragu opšteg sloma. Globalna kriza je učinila da ranije počne da se urušava ono što je svakako moralo da propadne, izuzev ako se ne bi dočepali nekakvih imaginarnih „nepresušnih“ fondova EU.

Pošto nam oni, kao šargarepa magarcu, bivaju svaki put izmaknuti, u uslovima kada glad postaje neizdrživa, pre nego što pomislimo da je bolje da se latimo motki nego da se iznemogli prepustimo sudbini, ljudi koji formalno ili neformalno vladaju ovom zemljom, rešili su da zadaju udarac. Kažu, postoji neka, zvanična ili nezvanična uprava naših službi – čini mi se dvanaesta – koja se bavi subverzivnim operacijama, i njoj je povereno da zakuva sve tako da se običan narod uplaši nasilja, i da pomisli da je živa glava ipak najvažnija.

Nije teško podstaći frustrirane mlade navijače da nekog napadnu. Ne treba mnogo mudrosti, u uslovima kada postoji totalitarni evroatlantski ideološki aparat (od državnog do onog NVO i tzv. nezavisno-medijskog), da se izvrši polarizacija javnosti oko tzv. gej parade, odnosno da se stvori naelektrisana atmosfera.

Ukratko, ima mišljenja da je vlast sve što nam se zadnjih dana dešavalo isplanirala i sprovela, kako bi preusmerila pažnju javnosti, i, možda, brutalnim merama sprečila socijalni bunt, za koji misli da je na pomolu. Da li su ta mišljenja preterana prosudite sami, ali se prvo setite najprljavije kampanje u istoriji srpskog parlamentarizma, koju su vodile tzv. proevropske snage na prošlim izborima. Setite se „Fijata“, besplatnih akcija, obećanja da će nam poteći med i mleko posle potpisivanja famoznog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju… I posle toga ponovo pročitate Kantove reči sa početka teksta.

Kako god bilo, vlast ima koristi od zamajavanja izmučenog naroda. Na osnovu postupaka vlastodržaca u vezi sa „gej paradom“, da se zaključiti da znaju šta rade. Dopustili su (ili su sami do toga doveli) da se uže zategne taman toliko da ne pukne, a onda su ga u zadnjem momentu popustili.

Sada je na nama da im ne dopustimo da do kraja realizuju što su isplanirali, ili da iskoriste šansu koja im se ukazala (ako i nisu celovito vodili subverzivnu akciju). Moramo da budemo spremni da raznim vidovima javnih protesta, koji će pre ili kasnije poprimiti masovne dimenzije, i širenjem istine kanalima koji su nam na raspolaganju (a kako se to radi, bez obzira na nove okolnosti i nivo tehničko-tehnološkog razvoja, možemo da naučimo od boljševika) suprotstavimo uvođenju postmodernog totalitarizma.

Masovni udar na nacionalne nevladine organizacije, bez obzira da li su nekima od nas one po volji, nesumnjivo to predstavlja. Da se setimo, doduše u drugačijem kontekstu od izvornog, reči Šopenhauera: „Intelekt se umara, a volja nikada“. I da na karaju konstatujemo: ako se sada desi da bude slomljena kičma nacionalno orijentisanim organizacijama, koje su u stanju da na ulice izvedu mlade ljude spremne da i po cenu represije iskažu svoj stav, onda možemo da u marginalizovanim patriotskim medijima pišemo i govorimo do mile volje šta god nam padne na pamet. A poslanici opozicije mogu u Skupštini da rade šta god hoće. Od toga svega neće biti nikakve koristi. Zato budimo spremni da na legalan način, ali odlučno i istrajno, pružimo otpor samovolji vlasti. I to danas. Sutra možda to više nećemo moći.