Cerićev «kosovski scenario» za BiH

Verski vođa muslimana u BiH Mustafa ef. Cerić ponovo se dao u međunarodnu politiku, no ovoga puta je rešio, izgleda, da najpre učvrsti položaj neformalnog vođe svih balkanskih muslimana, pa da tek sa ovom «titulom» krene u osvajanje kontinentalnog «trona», ne bi li napokon postao i prvi evropski muftija. Na tom trnovitom putu, reis Cerić se ne obazire previše na svoje hrišćanske komšije, jer ni oni, kako sam veruje, nisu obzirni prema njemu: ne vide poziciju lokalnih muslimana na isti način kao reis Cerić i neće da prihvate njegov stav da su bili što direktni, što indirektni «agresori» na BiH.

Poziv na (ne)odgovornost

Štaviše, izgleda da reis Cerić zna i nešto što drugi ne znaju. «Bošnjaci s iskustvom genocida, poput Jevreja s iskustvom holokausta, moraju se sami brinuti o svojoj sudbini, a ne da se prepuštaju nekom drugom na milost i nemilost, ljudima koji su spremni ponovo počiniti genocid ili im nanositi nepravdu» - tako glasi jedna od «osnovnih poruka» koje reis Cerić u poslednje vreme voli da istakne. Na stranu što je reis gotovo opsednut poređenjem stradanja Bošnjaka sa holokaustom; nova je «poruka» da je, je li, otkrio buduću genocidnu nameru, ali nam ne otkriva ko je sve u tom «zločinačkom udruženju», ako već ne misli, recimo, onako đuture na sve Srbe i Hrvate. To bi, može biti, saznali kad bi reis Cerić mogao sam da sudi, jer bi pronicljivi reis brzo doneo i presudu, dakako po pravilima svoje samoshvaćene vere. Drugačije, pred bilo kojim sekularnim sudom na svetu to ne bi bilo nikako moguće, ali reis već odavno ne priznaje te «neverničke» sudove.

No, da ne bude zabune sa reisom Cerićem, islamska zajednica u BiH se trudi da podseti da je «zvanično u više navrata naglašavala svoju doslednu opredeljenost multietničkoj strukturi BiH, kao države ravnopravnih građana i naroda na svakom njenom delu». Međutim, nije reis uvek tako «zvanično dosledan». Naprotiv, on zna da bude još «dosledniji» nego što ga predstavljaju. «Narod koji je imao iskustvo genocida nema pravo svoju sudbinu i svoju sigurnost poveravati bilo kome na zemaljskoj kugli: ni Amerikancima, ni Englezima, ni Britancima, ni Srbima, ni Hrvatima! Nikome! Samo mora biti odgovoran samom sebi!» - bio je izričito «dosledan» reis Cerić pred svojim sunarodnicima na otvaranju džamije u Fazlagića kuli u istočnoj Hercegovini[1].

Biti odgovoran «samo samom sebi», isključivo svojim sunarodnicima, nešto je sasvim drugačije od «zvanične dosledne opredeljenosti mulitetničkoj strukturi BiH»: poziv na odgovornost isključivo prema samom sebi nije ništa drugo do davanje prećutne saglasnosti na tolerisanje neodgovornosti prema svima drugima osim prema samom sebi. Već je i takva poruka opasna, a ako je «dosledni» tumači budu još «doslednije» čitali, možda bi to mogli shvatiti i kao svojevrsno Cerićevo uputstvo svojim sunarodnicima da se i ne moraju baš uvek osećati i ponašati odgovorno prema drugima - kao prema samima sebi - jer su Bošnjaci, ipak, «ravnopravniji» i kao građani i kao narod od Srba i Hrvata u «multietničkoj BiH». Ili je to, možda, samo jedna zgodna zamka za protivnike, s porukom da i oni «uvide» da treba da budu odgovorni isključivo samima sebi, pa da se onda vidi ko je jači u toj «sportskoj» disciplini?!

Cerićeva «kosovska paralela»

Ako se, pak, pomenuta Cerićeva poruka nekome ne čini previše opasnom, ni i u kontekstu u kojem je izrečena, situacija će možda biti jasnija kada se oslušnu Cerićeve ključne poruke izrečene tokom posete «nezavisnom Kosovu» početkom avgusta. Da oduševljenje onim što je video i čuo u tri dana boravka u Prištini, Prizrenu i na još nekoliko mesta nije nimalo krio ni po povratku u BiH, sam Cerić je posvedočio opet u Fazlagića kuli. Opisujući kako se «na Kosovu grade putevi i neboderi», reis Cerić je poverio svojim sunarodnicima «da je na Kosovu shvatio šta znači jedna godina života u slobodi», misleći na godinu dana od jednostranog proglašenja tzv. Republike Kosovo. «Nama u BiH treba sloboda i treba da zaustave da nas osporavaju da radimo, da možemo ići napred, jer ovde imamo one koji nas koče na sve strane», podviknuo je Cerić[2]. Reisova «paralela» sa «nezavisnim Kosovom» ne izgleda previše komplikovana za tumačenje: Bošnjaci još nemaju takvu slobodu poput Albanaca na «slobodnom Kosovu», već Bošnjake «koče» u BiH - ko drugi nego Srbi i Hrvati plus »domaći izdajnici» i još neki stranci?! Prosto, nema drugih u BiH koji o slobodi pevaju malo ili sasvim drugačije od reisa Cerić i koji svojim pevanjem, je li, namerno sprečavaju Cerića i njegove sledbenike da ostvare takav istorijski napredak u BiH kakav, eto, beleže vođe Albanaca na Kosovu i Metohiji nakon što su se i fizički «oslobodili» Srba i ostalih nealbanaca koji nisu doživeli/razumeli blagodeti te «slobode».

Uprkos tome, od reisa Cerića nije se mogla čuti gotovo ni reč o tim drugim narodima, koje je pominjao tek usput, nakon što bi najpre govorio o uspostavljanju što čvršćeg «saveza Albanaca i Bošnjaka». „Naš i vaš narod su ratovali da bi slobodno živeli i zahvaljujući Bogu to je danas realnost”, poručivao je Cerić, govoreći o poštovanju ljudskih prava jedino u kontekstu jačanja veza Bošnjaka i Albanaca[3]. «Došao sam kako bih pomogao slobodi kretanja, što je osnovno ljudsko pravo. Želim da stavim do znanja svima da se od Sarajeva slobodno može kretati po Balkanu i da slobodno posećujemo našu braću i sa njima razgovaramo o boljoj budućnosti», istakao je Cerić[4].

U međuvremenu, dok i Bošnjaci u BiH ne steknu takvu «slobodu» kao kosovski Albanci, reisu Ceriću nije preostalo ništa drugo nego da počne u BiH da primenjuje dragoceno znanje stečeno na Kosmetu. Zauzvrat, reis se zavetovao na nastavak diplomatske pomoći vođama kosovskih Albanaca. Tako je, prilikom susreta sa predsednikom Kosova Fatmirom Sejdiuom, najavio da će «Kosovo i BiH graditi prirodne odnose kao dve zemlje sa muslimanskom većinom»[5]. A Sejdiu je od Cerića zatražio da «nastavi raditi na priznavanju Kosova u zemljama islamskog sveta kod kojih islamska zajednica BiH može direktno uticati»[6]. Zajedno će, tvrdi Cerić, kao «dva autetična muslimanska naroda na Balkanu i Evropi preuzeti pravo i obavezu predstavljanja islama u Evropi», gde ih ima, kako je sabrao Cerić, ukupno dvadesetak miliona[7]. Od Evrope, pak, reis Cerić očekuje da prestane da «diskriminiše» Albance i Bošnjake, misleći na to što EU još nije donela odluku o ukidanju viznnog režima sa BiH i Albanijom, odnosno na činjenicu da se bezvizni režim sa Srbijom ne odnosi na Kosmet. »Beograd je ispunio još manje uslova nego mi, ali je to bila politička odluka da im ukinu vize. To je još jedna kazna žrtavama i nagrada dželatima” - doslovce je ustvrdio Cerić[8].

Tako se verski vođa bosanskohercegovačkih muslimana načisto opredelio da u BiH pravi neko svoje “nezavisno Kosovo”, a samo je pitanje dokle će se sve ono protezati: dok svi “dželati” ne budu pokoreni ognjem i mačem ili, pak, konačnim odustajanjem od sadomazohističkog ubeđivanja u “multietničku strukturu BiH”. Kako je ono prvo još daleko, a ovo drugo nije tako blizu, put do utehe bi se mogao tražiti u zgodnoj dosetki jednog sarajevskog novinara: “Volim svoju zemlju Bosnu. Ona mi je kao majka. Rodim se kad izađem iz nje”. Posebno se svi preporode kad reis Cerić izađe, jer on, izgleda, onda slobodnije govori i o onome o čemu razmilja, a ne može baš uvek tako jasno da kaže. A onda je i svima drugima puno jasnije o čemu misli reis.