„Mercedes” u Jasenovcu

Ni jednog posađenog cveta, ni jednog venca, ni jedne sveće. Nema ograde, nema nekadašnje bodljikave žice. I pored velike vrućine čudno nabubrila zemlja. Je li greh i hodati po toj livadi sa nekoliko zemljanih kupola koje simbolizuju nekadašnje objekte u najstrašnijem logoru Drugog svetskog rata?

Od svih nekadašnjih objekata tog logora u realnosti je predstavljena samo kompozicija teretnog voza kojim su transportovani logoraši, lokomotiva i nekoliko vagona koju je obnovilo i doniralo železničko preduzeće iz Dobove u Sloveniji.

Kameni cvet Bogdana Bogdanovića zapušten, u arkadama kišnica sa žabokrečinom, pored nosećeg spomeničkog stupa malo voska od nečije sveće. I stihovi Ivana Gorana Kovačića. Samo jedna divlja jabuka pored spomenika. Na avgustovskom suncu sve avetinjski pusto.

Posle dugo godina ovog leta bio sam u Jasenovcu. Da odnesem cveće ubijenim članovima moje porodice. Ubijeni su kao Slovenci u logoru za političke zatvorenike, 3C, unutar logora Jasenovac, gde su logoraši ostavljeni bez vode i bez hrane, u posebnoj žičanoj ogradi na goloj zemlji. I tako su umirali.

Pre dolaska u Jasenovac razmišljao sam kako da budem objektivan prema novoj muzejskoj postavci, koja je već izazvala mnoge polemike. Samo na osnovu onoga što znam iz istorije i onoga što ću videti u muzeju i izvan njega.

Posle svega viđenog mučan je utisak. Naime, muzej logora Jasenovac smešten je na relativno malom prostoru, koncepcija je modernistička, prolazi između panelima odvojenih delova muzeja vrlo su uski, imena ubijenih su na staklenim tablama obešenim na plafonima. Vrlo nepregledno i teško za snalaženje. U vitrinama je nekoliko finih, čistih i skoro novih delova odeće, keramičke figurice-pepeljare koje su pravili logoraši, veseli crteži i pesmice jednog dečaka, kuvarski recepti jedne logorašice, zbirka pesama „S Gradine“ koju su pisale logorašice...

Gradina je mesto u okviru logora odakle su ubijene bacali u reku Savu. U samo jednoj maloj vitrini drveni malj, kama, čekić i polomljena sekira. Objašnjenje: rekviziti za ubijanje. Samo na jednoj fotografiji grupa izgladnele dece. Samo u jednoj maloj vitrini tabla iz logora 3C na kojoj stoji „Bez vode“.

Na monitorima filmovi iz vremena NDH: poglavnik Ante Pavelić prima u Zagrebu Hitlerov poklon, automobil „mercedes“, potpisivanje bilateralnih ugovora između NDH i Rajha, vojne svečanosti ustaša i domobrana, sve pod naslovom „Ustaški propagandni materijal“. Zatim film o poseti delegacije „Međunarodnog crvenog krsta“ logoru Jasenovac. Zapravo, tu su posetu inicirali Nemci zgroženi ustaškim zverstvima u logoru.

U bele košulje zavrnutih rukava i svetle široke pantalone obučeni logoraši, koji rade na nasipu, guraju kolica, mešaju malter, šetaju u grupama i čekaju ručak koji se deli po porcijama iz jednog kazana.

Odlična potvrda onima koji i danas nastoje da dokažu da je Jasenovac bio radni logor, a ne najmonstruoznija fabrika smrti u Evropi. Zbog čega su čak i Nemci 1942. godine tražili međunarodnu inspekciju logora Jasenovac. Jer, i Jevreji su u Aušvicu morali da rade, ali nikome danas u Nemačkoj ni na pamet ne pada da kaže kako je Aušvic bio radni logor.

I danas se iz aviona vidi da je Aušvic bio logor smrti i genocida: barake, žice, dimnjaci krematoriji. Gledajući i sa zemlje i iz vazduha logor Jasenovac ne asocira na mesto zločina. Najstrašniji dokazi sistematskog zločina drže se u depou muzeja, a vrte se ustaški filmovi, za koje se, istina, kaže da su propaganda. Ko je tu naivan? Odgovor leži i u knjizi utisaka: ima i toga da se nekome „sviđaju noževi i maljevi i da će opet doći“.

Neću ulaziti u problem broja žrtava logora Jasenovac, na jednom panou brojkama piše da je najviše ubijenih Srba. Neću da ulazim ni u problem što od svih preživelih logoraša koji govore na monitorima skoro da i nema Srba. One što sam video da govore jesu Hrvati komunisti i Jevreji. Možda Srbi nisu hteli da pričaju o Jasenovcu.

Posebna priča je nesnošljiv miris crne gume kojom su obložene prostorije muzeja. Jedan od zaposlenih u muzeju objasnio mi je „da je to urađeno namerno radi stvaranja mučne atmosfere i realnog života u logoru“. Da nije zbog toga da posetioci što pre pobegnu iz muzeja, interesovalo me? Nije odgovorio.

Realnost me sačekala i na izlazu iz muzeja, dvojica skinhedsa u crnim majicama sa mrtvačkim glavama. Skoro da sam pomislio da su deo postavke muzeja radi „mučne atmosfere“.

Nisam opterećen prošlošću, jer sećanja vremenom prelaze u istoriju. Jevreji sa pravom kažu, „nikad više“ i „nikada zaboraviti“, Srbija je uspomenu na logor Jasenovac svesno prepustila Hrvatskoj. Srpski zvaničnici radije idu u spomen-područje logora na bosanskoj strani Save. Kao da su sa hrvatske strane Save stradali ljudi sa Meseca. Jasenovac je danas u Srbiji donekle zaboravljena priča. Baš kao i u Hrvatskoj.

Jer, mešavina jezičke srodnosti i razlika u broju stanovnika čini nezdravu kombinaciju. Ni jedan drugi nacionalni jezik na ovim područjima nije toliko sličan kao hrvatski i srpski. Otuda i sličnosti u mentalitetu.

Još jedan pogled na kameni cvet. Roda je savila gnezdo na vrhu spomenika.