Monstrumi za Boga ne znaju

Krdo životinja na putu - samo je jedan od naslova u češkim medijima o ponašanju 44 navijača i beogradskih huligana koji su krenuli na utakmicu Slavija - Crvena zvezda u Prag i divljali na benzinskim pumpama u Češkoj.
- Vjera Trehova, radnica na benzinskoj stanici u blizini Brna posvedočila je da su stigla dva autobusa, da su srpski navijači krali limenke piva i "red bula", da su na nju bacali plišane igračke, da su pokrali sitan novac, dok su putnici drugog autobusa išarali pumpu grafitima crvene i crne boje. "Delije" su se ponašale kao krdo životinja - kazao je novinarima Pavel Švab, portparol regionalne južno-moravske policije.
Češki mediji upozoravaju javnost da je za "Delije", "tipičan krajnji nacionalizam", jer spadaju u grupu najekstremnijih navijača u Evropi. "Delije" za izazivanje incidenta okrivljuju češku policiju, ali vredi napomenuti da je Crvena zvezda zbog izgreda svojih navijača u poslednjih deset godina platila UEFA kazne u ukupnoj vrednosti od pola miliona evra. Slične informacije o srpskim huliganima preneli su i ostali svetski mediji.
- Ovo je najgori mogući primer ali i potvrda da je Srbija zemlja nasilja. Takav glas nas prati već čitavu deceniju. Zbog naše nesposobnosti da se kao društvo obračunamo sa huliganima, kriminalcima i nasilnicima, mi kao narod smo u svetu prepoznatljivi po zlu koje nanosimo drugima. Uostalom, čitava Srbija je išarana grafitima "Pravda za Uroša", koje su ispisali simpatizeri SRS i crveno-belih. Ovim se javnosti šalje poruka da je mladi čovek, koji je pokušao zapaljenom bakljom da ubije policajca na dužnosti, srpski junak. Niko se javno ne pita kako živi i šta radi žrtva, žandarm Nebojša Trajković, kojeg je Uroš Mišić pokušao na stadionu crveno-belih da ubije? - glasno razmišlja kriminolog Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta.
Nažalost, nisu navijači jedini koji su ovih dana počinili nasilje i uznemirili srpsku javnost. Radoslav J. (45), iz Ropočeva kod Sopota, uhapšen je pod sumnjom da je silovao svoje dve ćerke. Zvonko Pilčević (37), poslovođa prodavnice "Dina" je na najsuroviji način, tučen do smrti, ubijen zbog dugova i bačen na asfalt Svetotrojičine ulice u Zemunu.
Selo Šajkaš kraj Novog Sada postalo je poznato jer su se u njemu, za samo tri dana, dogodila dva stravična silovanja. Prvo je žrtva nasilnika bila starica od 85 godina, da bi zatim četvorica muškaraca, od kojih su dvojica otac i sin, dva sata silovala 21-godišnju devojku.
Tokom ove godine zbog nasilja u Srbiji je stradalo ili ubijeno preko hiljadu ljudi. U porodičnom nasilju od 1. jula do 1. avgusta 2009. nastradala 51 osoba. Uglavnom žene i deca. Silovano je 29 lica. U sve brojnijim razbojništvima, prema policijskim podacima, povređeno je 57 ljudi.
- Srbija, gledano prema ovim aktuelnim događanjima opet postaje zemlja nasilja. Ljudski život na ovim prostorima ne vredi mnogo. Prošle godine su u porodičnim svađama u Srbiji stradale 22 žene. Od početka ove godine Savetovalište protiv nasilja u porodici dobilo je 3.024 poziva u pomoć - kaže Vesna Stanojević, koordinator ovog savetovališta.
Nasilja danas ima svuda, u porodici, školi, u parlamentu, na kulturnim manifestacijama, u saobraćaju, na stadionima, u štrajkovima, čak i u bolnicama. Na priredbama visoke kulture ispoljavaju se simptomi verbalne agresije i pražnjenja velike količine negativne energije, pa je Guča imala 34 tuče, a Festival piva jedno ubadanje nožem.
- Mi imamo dve vrste nasilja, situacino i spontano, koje nastaje kao plod agresivne reakcije ljudi, ali i organizovano, koje je rezultat delovanja agresivnih grupa kriminalaca, navijača ili čak i političara. Međutim, iako policija tvrdi da je nasilja u Srbiji statistički sve manje, ono je sve surovije i morbidnije - upozorava mr Dušan Davidović.
Na području Novog Sada registrovano je čak 175 žrtava nasilja u porodici, od kojih 80 protiv deca. Jovica N. iz Smedereva je napujdao svog psa da do smrti izujeda Dragana Arsića. Novica M. (43) iz Batajnice je pre dvadesetak dana zakucao ekser u srce supruzi Jasminki. I uzviknuo: "Eto, isterao sam demone iz nje!"
Naši sagovornici tvrde da srpski narod nije po svojoj prirodi nasilnički narod, ali da ga životna situacija čini zlim.
- Naš narod je imao probleme sa ratovima, sankcijama, političkim turbulencijama, promenama vlade, sa krahom privrede i viznom izolacijom, i bio izložen ekstremnom osiromašenju. A tamo gde postoje siromaštvo i beznađe tu je i nasilje u svim oblicima - tvrdi Vesna Stanojević.
Sociolozi i psiholozi tvrde da su Srbi postali depresivan i (samo)ubilački narod. Nasilje, batinanje, silovanja, a posebno ubistva i suicid su za neke građane izlaz ili često odušak od tegoba u kojima se nalaze.
- Pijani klinci haraju Beogradom. Mešaju energetske napitke i ekstazi sa pivom i rakijom. Izazivaju tuče, saobraćajke, pucnjave. Dešava mi se da vozim pijane devojčice i da mi povraćaju u kolima. Ponekad ih vozim i besplatno samo da ne ostanu na ulici - priznao nam je beogradski taksista Milenko O.
Maloletnici i mafijaši javno izvode zastrašivanja i napade sa bombama. A kako tvrdi naš vodeći kriminolog dr Dobrivoje Radovanović, i pokušaji samoubistva na Brankovom mostu u Beogradu postali su javna parada nasilja.
Slučajevi morbidnih ubistava i sakaćenja ljudi su posledica ogromne agresije, koja je nastala kao reakcija na nemoć i očaj u kome se počinioci nalaze. U mnogim slučajevima to je i oblik teške psihoze, u koju naši ljudi upadaju. Stojadina P. iz Belegiša ubio je njegov sin i bacio ga u septičku jamu, kako bi uzimao njegovu penziju.
- Nasilje nije izolovani incident već obrazac ponašanja. Srbi kao narod imaju mnogo vrlina, ali je, nažalost, spisak negativnih osobina, dosta duži. To su sujeta, inat, narcizam, sklonost nasilju, anarhičnost i nedostatak strpljenja. Narod ima veliki unutrašnji problem, a to je život koji je razapet između velikih očekivanja, koja je donala demokratija i lažnih političkih obećanja. Kako država ne uspeva da reši osnovne probleme egzistencije ljudi, većina u sebi gomila nezadovoljstvo i bes, koji u trenucima
teške krize eksplodiraju kao nasilje nad suprugom, decom ili prijateljima - kaže psiholog dr Žarko Trebješanin.
Naši sagovornici upozoravaju i na nedostatak državnih mera borbe protiv nasilja, što ga, takođe, podstiče.
- Država godinama nije sposobna da se obračuna s fudbalskom mafijom i navijačkim bandama. "Grobari" su mi ubili sina, a žena mi je presvisla od tuge. Ljudi iz klubova, policije, pravosuđa i zdravstva učinili su sve da se smrt mog sina zataška - kaže Tomislav Radović iz Opova, čiji je 17-godišnji sin Aleksandar ubijen na stadionu Partizana 30. oktobra 1999. godine.
- U našoj zemlji pravosuđe je neefikasno, a kaznena politika blaga. Imamo deset godina stare i nerasvetljene slučajeve ubistva. Imamo kaznenu politiku koja čak stimuliše nasilnike da čine nova nedela. Neposobni sudovi i veliki broj osumnjičenih za zločine na slobodi, stvaraju utisak da je nasilje u Srbiji deo normalnog života - upozorava Vesna Stanojević.
Posle incesta koji je počinio Radoslav J. (45), iz Ropočeva kod Sopota, kada je silovao svoje dve ćerke, morao je da reaguje portparol tužilaštva Tomo Zorić predlogom da se kaznena politika zaoštri, a da se silovatelji kastriraju.
- U Srbiji se za silovanja najčešće izriču najblaže kaznene mere. Kod nas ima puno slučajeva takozvanog povrata, pa neko čim odleži kaznu ponovi delo, poput višestrukog silovatelja Igora M. Treba bolje zaštititi slabiji pol od nekog ko koristi silu i snagu nad njim. Treba pooštriti kaznenu politiku za krivična dela silovanja. U skandinavskim zemljama za višestruke povratnike i slučajeve svirepih silovanja i obljube nad decom mlađom od 14 godina imaju meru prevencije nad počiniocem u vidu hormonske injekcije ili kastracije. To nisu afričke, već civilizovane zemlje, poput Danske i Norveške. Takve mere daju dobre rezultate - ističe Zorić.
Predsednik Republike Srbije Boris Tadić izjavio je 2008. godine da u državi ne sme da bude nasilja i ugrožavanja života ljudi. Nasilje u Srbiji sve je opasnije i po naš ugled u svetu. Uostalom, već od ranije postoji stereotipno mišljenje o Srbiji kao zemlji prepunoj mržnje i nasilja.
Na pitanje postoji li u Srbiji institucija ili ekipa eksperata koja prati kretanje nasilničkog kriminaliteta i priprema strategiju da mu se suprotstavi, naši sagovornici odgovaraju negativno.
- Srbija pokušava da smanji nasilje. I time što se problemu nasilja pridaje velika medijska pažnja, primer je tog državnog napora, ali nedovoljan. Jer, posle mnogo godina tolerancije nasilja i kriminala, teško je nešto uraditi preko noći - iskrena je Vesna Stanojević.
- Naša država nema nikakvu sliku o nasilju u zemlji, jer nema sistematizovanu statistiku kriminala. MUP Srbije je svojevremeno inicirao nekoliko projekata strategije prevencije kriminaliteta, koji su rađeni na osnovu iskustva i nekih istraživanja, ali ne i na osnovu baze podataka. Mi nemamo statistiku i analitiku kriminala, iako su nam Ujedinjene nacije nudile da pomognu oko njihove izrade. Neko u Vladi Srbije je taj projekat zaustavio. Uostalom, u Ujedinjenim nacijama statistiku kriminaliteta u svetu vodi jedan Beograđanin, ali mi ga ne koristimo, jer je nekome u Srbiji važnije kako će da proda neko državno preduzeće, nego kako će da zaustavi porast nasilja i kriminala - objasnio nam je dr Dobrivoje Radovanović.

ZABORAVLJENI ŽANDARM
Žandara Trajkovića, koji je već dve godine na bolovanju, našli smo u bolnici.
- Nalazim se u Institutu za psihosomatske bolesti, jer mi glava neprestano trne i imam migrene. Zdravstveno stanje mi je pogoršano i određeno mi je bolničko lečenje. Nastavak suđenja je najavljen sa sredinu septembra. Javnost i MUP Srbije su na mene potpuno zaboravili. Sam se borim za svoj život, dok se nasilnik Uroš Mišić u svim medijima i po čitavoj Srbiji veliča kao neki heroj - kaže Nebojša Trajković, koji je postao trajni invalid.

MAFIJAŠKO ZLO
Eksperti MUP Srbije tvrde da u Srbiji ima oko 150.000 narkomana, koji se u kriznim situacijama pretvaraju u pljačkaše, napadače, otimače i razbojnike. Čak 75 odsto svih situacionih krivičnih dela sa nasiljem u Srbiji čine drogirani ili pijani mladi ljudi. Starica Milja Reč (77) iz Beograda je ubijena oštrim predmetom, a potom je njen stan zapaljen da bi se prikrili tragovi zločina. Sumnja se da su narkomani pokušali da je opljačkaju.
S druge strane, u Srbiji postoji 35 mafijaških grupa, koje se međusobno bore za teritoriju i tržište narkotika, oružja, automobila i ljudi. Rat bandi već godinama traje u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, koji su, inače, po broju razbojništava i ubistava obeleženi kao opasni gradovi.

KASTRACIJA KAO PREVENTIVA
PREDLOG Tome Zorića da se najopasniji silovatelji, koji napadaju decu i majke, kastriraju specijalnim injekcijama, izazvala je burnu reakciju. Portparol tužilaštva zato želi da pojasni svoje mišljenje: - U Srbiji postoji silovanje kao agresivni čin nasilja, ali i kao medicinska bolest. U razvijenim zemljama Skandinavije, SAD i Danske, primenjuje se preventivna mera lečenja injekcijama silovatelja, koji imaju polnu i psihološku bolest nasilja. Na taj način i u Srbiji mogu silovatelji da se leče od ove socijalne i medicinske bolesti - kaže Tomo Zorić.

ANKETA - ZBOG ČEGA IMA SVE VIŠE NASILJA U SRBIJI?

SLAĐANA DEDIĆ, ekonomista
- Svaka generacija ima svoje muke, pa mislim da ih ispoljava nasiljem. Stariji su nezadovoljni finansijskom situacijom i sve manje su motivisani da nešto promene. Tako utiču i na decu, koja vide fizičke sukobe u porodici, pa se tako ponašaju i na ulici.

JELENA DELIĆ, komercijalista
- Do nasilja dolazi zbog nedovoljne komunikacije između ljudi. Svi sebi daju mnogo za pravo. Problemi se danas rešavaju pesnicama, a ne razgovorom. Roditelji više ne pričaju ni sa najmlađima, već su prepušteni televiziji, učiteljima i vršnjacima.

NIKOLA KOVAČEVIĆ, student
- Mislim da su mladi ljudi sve više iskompleksirani jer ne mogu da dobiju ono što žele. Postaju agresivni, besni na ceo svet, a najmanje su svesni da su sami krivi za svoje neuspehe. Nezadovoljstvo ispoljavaju svuda - u klubovima, na ulicama...

VLADIMIR RADOVANOVIĆ, ekonomski tehničar
- Deca su svakodnevno izložena nasilju. Čak i u crtanim filmovima se stalno smenjuju scene u kojima se junaci biju. Kada je reč o nasilju u porodici i povećanom broju silovanja - mislim da institucije u Srbiji ne pružaju dovoljnu zaštitu žrtvama.

VESNA VESIĆ, privatnik
- I mediji su delimično krivi što je nasilje postalo svakodnevica. Stalno prikazuju mafijaše koji su bogatsvo stekli silom. Oni se čak ni ne stide toga. Običan čovek tako veruje da je nasilje jedini put da postigne ono što želi.

STEFAN SIMIĆ, student
- Moji vršnjaci su navikli da su stalno okruženi nasiljem - u video igrama, na sportskim terenima, čak i na fakultetu. Ne postoje igrice u kojima se igrači ne udaraju, ubijaju međusobno. Tako "gruba igra" postaje normalna, jer to gledamo svaki dan. (M. L. J.)