Rafalima po srpskoj deci - ne smemo zaboraviti!

Prošlo je šest godina od ubijanja nevine srpske dece u Goraždevcu. Mnogi međunarodni zvaničnici tada su davali jake izjave, primerene trenutku. Recimo, komesar UNMIK policije Štefan Feler izjavio je da će “prevrnuti svaki komad zemlje kako bi pronašao ubice dece”. Savet bezbednosti je čak održao i jednu vandrednu sednicu. Ali sve se na tome i završilo, sve te izjave i sednice bile su puka formalnost. Mi to znamo danas, posle šest godina, a albanski teroristi su to znali još tada, tog 13. avgusta 2003. godine, jer su samo četiri dana kasnije (17. avgusta) ponovo pucali na srpsku decu, i to u centru Goraždevca, ali srećom, tada niko nije stradao.

Znali su i znaju albanski teroristi da imaju takvu zaštitu i zaleđinu da im čak ni Savet bezbednosti ne može ništa. Znali su i znaju da je Srbe na Kosovu moguće nekažnjeno ubijati, i da će ta nekažnjivost biti glavna prepreka za Srbe da se vrate na svoja ognjišta. A one Srbe koji se i pored toga vrate, opet može svako da ubije, čak i na spavanju, kao Bogdana i Trajanku Petković pre desetak dana u Partešu kod Gnjilana. I opet nekažnjeno. S tom razlikom što sada ubistva nisu spektakularna, pa nema više potrebe za jakim izjavama i vanrednim sednicama Saveta bezbednosti. Sada se Srbinu povratniku i njegovoj ženi samo ispali po jedan metak u glavu, a suvoparnim kancelarijskim jezikom se konstatuje statistički podatak da se ubistva u određenom procentu događaju u celom svetu, te nije čudo što se to dešava i na Kosovu, i apeluje se na javnost da ubistvo ne treba politizovati niti mu pripisivati nacionalnu motivisanost sve dok se slučaj ne istraži. A ko će i kada će istražiti tolike zločine nad Srbima - ostaje da se vidi. Ne treba zaboraviti da je ubijanje dece u Goraždevcu izvršeno usred bela dana, da Kfor nije hteo da obezbedi pratnju za ranjenu decu, da je bila sreda - pijačni dan, i da su Albanci na pijaci ostavili svoje namirnice i nasrnuli na auto koji je prevozio dečaka sa sedam prostrelnih rana na telu, u kome je ostalo još litar i po krvi, bijući pesnicama i kamenjem i njega i njegove spasioce. Ne treba zaboraviti da se istraga zločina u Goraždevcu ni do današnjeg dana nije pomerila sa mesta na kome je bila u početku, tj. da je i dalje na nuli.

Ranjeni dečak je ipak preživeo, uz Božiju pomoć i grčevito staranje njegovih spasilaca i lekara. Njegovo potresno svedočanstvo o goraždevačkoj tragediji objavio je Tanjug, a mi ga ovde prenosimo u celini, u želji da se svaka reč ovoga svedočanstva zauvek ureže u sećanje čitavog srpskog naroda.

Pres odeljenje Eparhije raško-prizrenske

Gorazdevac 2

BEOGRAD, 13. avgusta (Tanjug) - Bogdan Bukumirić iz Goraždevca kod Peći, koji je pre šest godina teško ranjen u napadu albanskih terorista, najavio je tužbu Sudu u Strazburu protiv međunarodnog pravosuđa na Kosovu i Metohiji, ogorčen što nema nikakvog napretka u istrazi o ovom zločinu. “Nikada neću prestati da se borim da ubice dece budu izvedene pred lice pravde”, rekao je Bukumirić Tanjugu na godišnjicu obeležavanja terorističkog napada na srpsku decu 13. avgusta 2003. godine, u kome su dva dečaka ubijena, a još troje dece ranjeno.

Kada je pokošen rafalima, dok je sa drugarima pekao kukuruz na obali reke Bistrice, Bogdan je imao 15 godina, a posle dugog oporavka, od jula 2007. neprestano piše međunarodnim zvaničnicima na Kosovu i Metohiji, tražeći odgovor na isto pitanje: dokle je stigla istraga i zašto još nisu podigli optužnicu potiv zlikovaca?

Pisao je bivšem šefu UNMIK-a Joakimu Rikeru, zatim u dva navrata u februaru ove godine Lambertu Zanijeru i najzad 14. jula ponovo i šefu Euleksa, generalu Ivu de Karmabonu. Od Rikera je lane dobio odgovor koji ga je, kako kaže, veoma potresao, jer se svodio na informaciju da je osnovan novi tim za istragu od pripadnika kosovske policije i UNMIK-a sa zadatkom da “pregledaju i preispitaju sve dokaze i preporuče nove pravce delovanja”. “Ove godine, 30. marta od UNMIK-a sam dobio odgovor u kome me službeno lice obaveštava da su moje pismo i zahtev da mi se kaže dokle se stiglo sa razotkrivanjem monstruoznog zločina, prosledili glavnom tužiocu Euleksa”, rekao je Bukumirić.

“S obzirom na uspešan početak rada Euleksa, shodno Rezoluciji 1.244 Saveta bezbednosti UN, svi dosijei u vezi sa krivičnim delima preneti su sa UNMIK-a na Euleks. Stoga sam vaše pismo prosledio gospodinu Teu Jakobsu, šefu tužilaštva Euleksa, kako bi ga on razmotrio”, stoji u ovom odgovoru. “To znači da praktično ništa nisu uradili, stalno počinju od nule”, ogorčeno kaže Bukumirić i naglašava da od Euleksa zasad nije dobio nikakav odgovor. “Jedno je jedino pitanje koje uvek postavljam: ko je pucao na nedužnu decu dok su se kupala na reci, ko je pucao na mene i moje drugare, da li će teroriste izvesti pred lice pravde?”, naveo je Bukumirić.

“Nažalost, tog 13. avgusta 2003. godine, dogodio se strašan zločin nad decom. Poginuli su Ivan Jovović i Pantelija Dakić, a ranjeni su Dragana Srbljak, Marko Bogićević i Đorđe Ugrenović. Pogođen sam i zadobio sedam prostrelnih rana, a jedan metak mi je okrznuo članak leve noge, podsetio je Bukumirić u ispovesti o tome kako je preživeo. “Posle pucnjave, u pomoć mi je pritekao komšija koji me je prevezao do ambulante u Goraždevcu gde su mi pružili prvu pomoć, sanirali rane da ublaže krvarenje, a zatim tražili pratnju od zvaničnika Kfora i UNMIK-a, kako bi me prebacili u pećku bolnicu”, dodao je on. Međutim Kfor nije dao pratnju zato što su se, navodno, plašili za bezbednost. “Onda su moj brat, komšije Milovan i Rajko, na vlastitu odgovornost krenuli da me prevezu u bolnicu koja se nalazila u bazi italijanskog kontigenta Kfora u Peći”, ispričao je Bukumirić. “Međutim, prilikom transporta, ispred pijace u Peći nama stane auto. Ne znam šta se desilo. Sreda je bila tog dana, pijačni dan, tako da su iz obližnjih lokala svi (Albanci) nasrnuli na nas, počeli da razbijaju auto, stakla na prozorima. Komšiju su udarali pesnicom u zube, zatim velikim kamenom dok je pokušavao da upali auto”, nastavio je on. Prešli su sa druge strane, počeli da udaraju u vrata. Komšija je legao po meni da me zaštiti, ali udarali su i njega i mene…

“Iznenada, da li slučajno ili namerno, naišle su dve patrole Kfora, ali sam tada već izgubio svest. Kako su mi kasnije isprčali, u pećkoj bolnici ležao sam u sobi gde je smešten i pokojni Panta Dakić. Njegov otac držao je i mene i njega za ruku. Pacijenti Šiptari su se veselili - dobacivali su: “Hoćete Kosovo - eto vam Kosovo”, seća se on.

Bogdan stalno ističe da je preživeo samo zahvaljujući upornosti lekara, porodice i prijatelja, posebno doktorke iz Goraždevca Milene Cvetković, “Bogu i velikoj želji za životom”. “Ona je po palcu moje desne noge primetila da dajem znake života i ubeđivala zvaničnike Kfora da daju helikopter i transportuju me u bolnicu na severu Kosovske Mitrovice.

Međutim, u Kforu su rekli da treba da pitaju komandu u Peći, komanda u Peći da pita komandu u Prištini, komanda u Prištini da pita zvaničnike u Briselu… Nakon tri sata, uspela je da ih ubedi i helikopter je sleteo po nas…” opisao je dramatičnu bitku za njegovo spasavanje. Bukumirić je najpre prebačen u francusku bolnicu u južnom, albanskom delu Mitrovice, gde su mu lekari izvadili slezinu, ali kako nisu imali neurohirurga, pozvali su lekara iz Prištine. Opet, na insistiranje doktorke Cvetković, koja je preuzela i ličnu odgovornost zato što mu je život bio ugrožen, Bukumirić je prebačen u severnu Mitrovicu.

Pošto helikopter AMS Jugoslavije nije dobio dozvolu da preleti administrativnu granicu pokrajine, najpre je autom prebačen za Rašku, a odatle sa heliodroma na VMA u Beograd. “Za vreme transporta meni je pritisak padao dva puta na 40. Doktorka Milena je bila na vezi sa lekarima VMA koje je obaveštavala o mom stanju. Kada smo stigli, dvadeset minuta posle ponoći, sve je bilo spremno za operaciju, ali ustanovljeno je da imam litru i 400 grama krvi, od pet koliko svaki čovek treba da ima i operacija je odložena”.

“Tokom noći sam primao krv, a u osam sati ujutro počela je prva operacija koja je trajala četiri i po sata i srećom uspela, ali sam šest dana bio u komi. Na Preobraženje Gospodnje, 19. avgusta, probudio sam se iz kome. U tom trenutku nisam znao gde sam…”, veli on. Pored toga što mu je izvađena slezina, a dijafragma ušivena, Bukumirić je preživeo još četiri komplikovane operacije glave.

Najpre mu je skinut oštećeni deo lobanje kroz koji je prošao metak, zatim sanirana rana koja se bila zagnojila.

Treća operacija bila je najteža, tada mu je otvaran mozak da bi bile uklonjene sitne koščice zbog kojih je 49 dana imao visoku temperaturu i preležao meningitis. Potom je izvršena plastična operacija i ugrađen odstranjeni deo lobanje.

Bogdan ističe da je imao mnogo sreće, jer mu je jedan metak samo okrznuo jedini bubreg koji ima, a prognoze lekara su govorile da ima samo četiri odsto šanse da preživi. Sa zahvalnošću ističe da je neurohirurg VMA za njegovu operaciju naručio deo od najsavremenijeg mogućeg materijala i da mu je, pored redovne i fizikalne terapije, mnogo poglo to što ga je dr Zoran Ćirović iz Kragujevca besplatno lečio akupunkturom.

Uprkos dugoj borbi za oporavak, uspeo je da završi srednju elektrotehničku školu, ali još ne zna da li će moći da nastavi školovanje. Sada živi s ocem i bratom u beogradskom naselju Bežanija, u stanu koji je na korišćenje dobio od Koordinacionog centra za KiM, a uskoro treba da dobije i penziju kao civilna žrtva rata. Bukumirić, međutim, želi da se sasvim oporavi, mašta o tome da se školuje i kao svi njegovi vršnjaci radi i stvara porodicu, da se jednog dana vrati na imanje u rodni Goraždevac o kojem sada brinu rođaci. Cilj mu je da postane kuvar, ali problem još predstavljaju povrede leve strane zbog kojih otežano koristi levu šaku.

Bukumirić smatra da je neshvatljivo da za šest godina nije bilo moguće otkriti zločince koji su u sred bela dana iz šipražja ispalili 90 metaka na decu samo zato što su srpske nacionalnosti. Kao i većina Srba u Goraždevcu, uveren je da je u pitanju zavera ćutanja i solidarnost Albanaca i da bez pritiska međunarodnih institucija počinioci nikada neće biti uhapšeni.