Beseda Vladana Glišića na sahrani književnika Danka Popovića

Ta generacija mladih Srba koji ulaze u društvenu arenu može da poruči sadašnjoj eliti duhovnih pigmeja, onoj eliti što će još samo neko vreme vladati:“ Uzalud ste pokušali da ukradete Danka Popovića, da ga prećutite, da ga zaobiđete, da mu uskratite sve zaslužene nagrade. Uzalud, jer je Danko Popović u nama posejao seme Milutinove istrajnosti i hrabrosti, ono seme koje će ponovo probuditi srpski narod i stvoriti Srbiju po meri Milutina.

Posebna mi je bila časta što sam imao privilegiju da Danka Popovića zove čika Danko. Posebna je to bila privilegija što sam mogao da kažem da me je Danko Popović naučio kako da srpski mislim o kulturi, istoriji, politici.

I danas, kada se od njega privremeno opraštamo, posebna je čast što u ime nekoliko generacija onih koje je on na neposredan i čudan način učio mogu da kažem šta je za nas značio svaki razgovor pod lipom koji smo vodili sa čika Dankom.

Ti razgovori, te prilike da budemo svedoci kako čika Danko kao nekakav starovremenski prorok oštro iznosi svoja orginalna promišljanja , to je bilo nemerljivo bogatsvo što je ostavljalo nezaboravan pečat na svakog od nas.

Svi koji su imali srećnu priliku da čuju kako je govorio Danko Popović, koji će imati priliku da pročitaju ono što je napisao Danko Popović, svi oni znaju da čika Danko nije bio uobičajen, nije bio konvencionalan, znaju da je bio oštar i da je britko, sa mladalačkom strašću govorio o svemu o čemu je govorio.

Zato i danas, i ovde imam obavezu da kažem neprijatnu istinu o našem vremenu o našem društvu koje je Danka Popovića progonilo, zabranjivalo i na kraju prećutkivalo do samog kraja njegovog života. Svako može sebi da postavi jednostavno pitanje: da li je moguće da je Danko Popović – pisac toliko sjajnih romana, čovek koji je ostavio takav trag u našoj književnosti, kinematografiji, politici i društvenom delovanju, čoveka koji je napisao Knjigu o Milutinu, da li je slučajno to što za takvog čoveka već decenijama nema mesta u našoj javnosti, pogotovo medijskoj javnosti.

Zar je normalno da niko od nas ne može da se seti ni jednog intervjua sa Dankom Popovićem koji ste mogli da vidite na našim medijima, da o njemu nema ni jedne televizijske emisije, da su ga tolike nagrade zaobišle, da on nije dobio ni jedno privilegovano mesto u državnim i kulturnim ustanovama današnje Srbije?

Naravno da to nije slučajno, nije spontano, nije normalno. Oduvek je delo Danka Popovića i svako javno istupanje bilo takvo da je izazivalo potrese, ali je njegova Knjiga o Milutinu kada se pojavila bila pravi zemljotres. Taj zemljotres ni do danas mu nisu oprostili.

Čika Danko je napisao mnoge knjige i njegovo delo je i bez Knjige o Milutinu dovoljno veliko da ga s pravom smatraju velikim srpskim piscem druge polovine dvadesetog veka. Ali ova knjiga, mala po obimu a velika po odjeku koji je izazvala, pokazala je da je Danko Popović opasno u dosluhu sa svojim narodom, da razume srpsku dušu do njenog arhetipa i da ima isto tako opasnu osobinu da tu dušu uznemiri da ceo narod probudi i pokrene.

Tada su Danka Popovića u Srbiji čitali svi, bez obzira na društveni status i obrazovanje, tada su ga svi znali kao narodnog pisca. A on je već godinama bio disident, režimu neprijatni intelektualac koji je bunio narod. I tada je bilo normalno da ga stave na spiskove nepoželjnih. Normalno je da moralni patuljci tog vremena proskribuju narodnog gorostasa kakav je bio Danko Popović.

Ali šta se od tada promenilo. Promenili su se režimi, raznim su zastavama mahali i mnogi tadašnji disidenti postadoše sadašnji vlastodršci. A Danko Popović ostade disident do poslednjeg dana. Tolike demokratije i demokrate stigoše u Srbiju ali Danka Popovića zaboraviše na spisku zabranjenih, na spisku proskribovanih, na spisku prećutkivanih. Sve je bilo isto jedino je umesto javnih napada na Dankovo delo nastupila lukavija i ubitačnija tišina. Javna tišina i prećutkivanje Danka Popovića. Dobro su procenili, znali su da onaj ko je jednom probudio Milutina u srpskom narodu može to uvek da izvede. I zato čika Danko ostade poslednji disident. Ostade prikovan na marginu javnog života Srbije do samog kraja.

Međutim , svedok sam koliko to ništa nije značilo, koliko je to jalov pokušaj da se pisac Knjige o Milutinu zaboravi. Sve ove godine je Danko Popović ostao mit i legenda u očima mladih srpskih intelektualaca, društvenih i kulturnih poslenika, pa i političara…

Kada je čika Danko svojom knjigom stvorio veliki narodni pokret krajem osamdesetih godina prošlog veka i kada su taj talas drugi ukrali i skrenuli u bestragiju (kako bi čika Danko rekao) sve je izgledalo izgubljeno. Ali poslednjih godina niče čitava generacija ljudi koji su tada bili deca a danas su najdirektniji naslednici političke misli koja je prozborila kroz Dankovog Milutina. I ti ljudi, na čudan način učenici društvene misli Danka Popovića oblikovaće buduću Srbiju.

Ta generacija mladih Srba koji ulaze u društvenu arenu može da poruči sadašnjoj eliti duhovnih pigmeja, onoj eliti što će još samo neko vreme vladati:“ Uzalud ste pokušali da ukradete Danka Popovića, da ga prećutite, da ga zaobiđete, da mu uskratite sve zaslužene nagrade. Uzalud, jer je Danko Popović u nama posejao seme Milutinove istrajnosti i hrabrosti, ono seme koje će ponovo probuditi srpski narod i stvoriti Srbiju po meri Milutina.

Učinićemo sve da bi jednog dana, kada se ponovo sretnemo sa čika Dankom, mogli da kažemo (onako kako bi Milutin rekao) da smo se „upisali u ljude“ i da smo stvorili Srbiju na koju bi Danko bio ponosan i u kakvoj bi želeo da stasava njegov unuk Bogdan.

Hvala još jednom čika Danku za sve čemu nas je naučio. Trudićemo se da ga budemo dostojni.