Goran Petrović: „Literatura je način da kažete svetu: i ja sam živ i imam nešto da poručim...“

Mi smo tehnologiji prepustili naše pamćenje, svaka kuća čuva fotografije u kompjuteru, a mi pamtimo samo lozinku. Šta će biti ako zaboravimo lozinku ili dođe do nekog strujnog udara i sve se iz „pameti“ kompijutera izbriše?

Povodom prezentacije „Srbskog almanaha“- zbirke dela savremenih srbskih pisaca, u Moskvi je boravio jedan od autora, Goran Petrović. Konkretno u almanahu je objavljena jedna njegova priča, odnosno dva teksta. Osim toga, na ruskom jeziku, tokom prethodnih godina objavljena su tri romana i dve zbirke priča Petrovića, koji se u literarnim krugovima smatra naslednikom Pavićevog opusa. Upravo zato pitamo književnika kako sam doživljava ove paralele i koliko je na njegovo stvaralaštvo zaista uticalo delo, možda najvećeg srbskog savremenog pisca- Milorada Pavića:

- Kao pisac baštinim i Pavića, smatram da je veoma važan za moje stvaralaštvo, kao i neki drugi srbski pisci. Najvažniji korpus za mene su francuska i ruska klasična književnost 19.veka i hispano-američka književnost. To su tri najznačajnija korpusa.

Međutim, mimo njih, ima drugih pisaca za koje smatram da su veoma bitno uticali na mene, od naših pisaca su to svakako Crnjanski, Pekić, Kiš i Pavić.

U Rusiji ste veoma čitan srbski pisac. Ljudi znaju za vas, po društvenim mrežama i internet forumima se mogu naći i mnogi komentari, preporuke, rasprave o Vašim delima. Čime tumačite to što se na ruskom „literarnom tržištu“ uspešno našli svoje mesto?

- To, da vam pravo kažem, nikad ne znate. Imam 40-tak izdanja u inostranstvu na raznim jezicima, u nekim zemljama su bila čak i ponovljena izdanja. Negde je to imalo odjeka i uspeha, negde manje. Imajući u vidu da književnost postaje sve manje književnost, a sve više izdavačka industrija. Naslovi koji se nalaze u izlozima knjižara svuda u svetu gotovo 70% isti (imao sam sreću da malo putujem pa sam to video) i onda procenat koji ostaje za male književnosti, za male kulture, za uslovno govoreći, male narode nije više zapravo ni procenat, nego se svelo na promile.

Da li se može reći i da je jedna konkretna okolnost, tačnije osoba stvarna spona između Vašeg stvaralaštva i opusa Pavića u Rusiji- prevodilac Larisa Saveljeva? Kako je došlo do saradnje?

- Može se i tako reći. Larisa Saveljeva je prevela Pavićeve i sve moje knjige. Ona važi za jednog od najboljih, ako ne i najboljeg prevodioca. Istina je, sasvim konkretno govoreći, prvi tekst na ruskom se pojavio u „Inostranoj literaturi“ 1996.godine, nakon što su Pavića pitali koga bi on preporučio iz Srbije. On je dakle tada pomenuo mene i moje knjige. Nakon toga su stvari išle nekih svojim tokom.

Veliki ruski režiser Andrej Končalovski je nedavno izjavio da nove tehnologije „sada omogućavaju da kao endoskopom, kroz veoma mali otvor ulazite u velike dubine, unutar života. Pronalazite tako izvanredne stvari, koje ne biste mogli da nađete do pre deset godina.“ Sa koliko entuzijazma Vi (ne)gledate na nove tehnologije?

- Živimo civilizacijski trenutak kada tehnologija počinje da upravlja nama, a ne mi tehnologijom. Ta brzina kojom je tehnologija počela da raste i da nas nadrasta je za mene zastrašujuća. Postoji naravno i drugačije mišljenje. Tu ne mislim na elektronsku knjigu. Nikad vi nećete baciti taj aparat preko kojeg čitate knjigu, ali knjigu možete baciti ako vam se ne dopada.

Mi smo tehnologiji prepustili naše pamćenje, svaka kuća čuva fotografije u kompjuteru, a mi pamtimo samo lozinku. Šta će biti ako zaboravimo lozinku ili dođe do nekog strujnog udara i sve se iz „pameti“ kompijutera izbriše?

- Literatura uvek pomalo pledira na to da bude jedan od tokova pamćenja civilizacije. Mesta čuvanja priče. One pojedinačne priče za koje nema mesta u istoriografiji u istorijskim knjigama, koje nisu interesantne za velike filmske projekte, blokbastere. Literatura čuva onu ljudsku priču koja je razasuta i kojih ima mnogo. To je način da kažete svetu, koliko god to neskromno zvučalo- i ja sam živ i ja imam nešto da poručim i nešto da kažem....

Jovana Vukotić,