Etiketiranje kao sredstvo medijskog rata

Koji je, tek, fašizam u pitanju? Do sada, u svim pominjanjima ovog političkog termina, nismo čuli niti jednu njegovu definiciju, da bismo konačno saznali šta se pod tim pojmom podrazumeva. To je valjda upravo i cilj: dok god nema precizne definicije ostaje puno prostora da se pod ovim pojmom podrazumeva sve ono za šta je onaj koji etiketira zainteresovan, tj. što je predmet medijske obrade. Jer većina savremenih pojava dešava se u medijskom svetu, dok često biva nepotvrđeno da li ti virtuelni događaji imaju uporište i u realnosti.

O antisemitizmu u Srba mogu govoriti samo oni koji ili ništa ne znaju o istoriji srpsko-jevrejskih odnosa ili tačno znaju šta i zašto to rade. Dva naroda, koji pored istorodne verske tradicije baštine i zajedničku stradalnu istoriju u istim logorima za vreme Drugog svetskog rata, ne mogu ni po kom osnovu biti u sukobu, sem u virtuelnoj realnosti onih kojima je taj sukob potreban kao izgovor za nove optužbe na račun srpskog naroda.

Nad srpskim narodom u poslednje dve decenije izvršen je takav medijski eksperiment kakav do sada nije zabeležen. Na početku prošlog veka (po završetku Prvog svetskog rata) bili smo narod čije su moralne i vojničke osobine slavljene u čitavoj Evropi i svetu. Na kraju tog istog veka postali smo simbol svekolikog zla i zločina na kugli zemaljskoj. Šta se to dogodilo da je slika srpskog naroda u svetu postavljena naglavačke za nešto više od 70 godina?

Bili smo, nažalost, žrtva jednog nebivalog medijskog eksperimenta, medijskog rata koji nikada nije prestao. Naša je najveća zabluda da tog rata nije ni bilo i da se on ni danas ne vodi.

U medijskom ratu bilo koje vrste najprisutnija metoda je etiketiranje protivnika onom etiketom koja bi u javnom mnjenju mogla izazvati najveću pažnju i osudu. U moru dezinformacija i poluistina u kojima živimo, u kontrolisanom medijskom svetu u kome nema mesta za javnu raspravu i mišljenje druge strane, etiketiranje je savršen medijski udarac. Optužba se lako plasira, poeni zadobijaju, a pitanje je da li će žrtva imati mogućnosti da iskaže svoj stav.

Brojne su etikete kojima su srpski narod i njegova Crkva izloženi već duži niz godina. Međutim, već više od pola veka jedna etiketa opstojava, a da nije dovedena u pitanje. Radi se, naime, o tzv. klerofašizmu. Politički termin ili, tačnije rečeno, etiketa klerofašizam potiče iz arsenala komunističkog novogovora. Oni koji ga danas iznova primenjuju prvo svedoče o svom duhovnom i ideološkom ishodištu, a tek potom i o savremenim političkim ciljevima. Ovaj termin je pritom i nejasan do krajnjih granica: na koji kler (klir) i na koji fašizam se tačno odnosi?

Što se tiče klera, na našim prostorima po zvaničnim, a posebno nezvaničnim statistikama, postoje mnoge „crkve“, pa samim tim i najrazličiji predstavnici „klera“. Da li su sve te društvene formacije svrstane u ovu grupu klerofašista, ili je ovaj simpatični komunistički izum predviđen samo za jednu Crkvu i njen kler?

Koji je, tek, fašizam u pitanju? Do sada, u svim pominjanjima ovog političkog termina, nismo čuli niti jednu njegovu definiciju, da bismo konačno saznali šta se pod tim pojmom podrazumeva. To je valjda upravo i cilj: dok god nema precizne definicije ostaje puno prostora da se pod ovim pojmom podrazumeva sve ono za šta je onaj koji etiketira zainteresovan, tj. što je predmet medijske obrade. Jer većina savremenih pojava dešava se u medijskom svetu, dok često biva nepotvrđeno da li ti virtuelni događaji imaju uporište i u realnosti.

Što se tiče fašizma, prilično je simptomatično da se taj termin češće čuje nego ime, uz komunizam, drugog najvećeg zla 20. veka – nacizma. Valjda je razlog tome što bi bilo nepopularno da se otkrije pun naziv nacizma (nacional-socijalizam), čime bi neko mogao da dovede u nezgodan kontekst politički projekat koji se zove socijalizam.

Uz antisemitizam, nema „lepše“ etikete koju neko može da vam prišije, a da ne možete da se branite, od fašizma i nacizma. Opšta kultura u Evropi i svetu u drugoj polovini 20. veka usadila je, sada već kao arhetip, zgražavanje nad samim pominjanjem ove tri reči. Tako su ovi termini postali najpodesnije etikete za srozavanje političkih neistomišljenika.

Neosnovane optužbe

O antisemitizmu u Srba mogu govoriti samo oni koji ili ništa ne znaju o istoriji srpsko-jevrejskih odnosa ili tačno znaju šta i zašto to rade. Dva naroda, koji pored istorodne verske tradicije baštine i zajedničku stradalnu istoriju u istim logorima za vreme Drugog svetskog rata, ne mogu ni po kom osnovu biti u sukobu, sem u virtuelnoj realnosti onih kojima je taj sukob potreban kao izgovor za nove optužbe na račun srpskog naroda. Odgovornost snose i državni organi koji, neotkrivajući vinovnike antisemitskih, kao i mnogih drugih međunacionalnih ispada i incidenata (koji su, u krajnjoj liniji, daleko ispod svetskog proseka), omogućavaju da se za ove događaje optužuje ceo srpski narod.

O fašizmu ne vredi ni diskutovati, dok neko taj pojam prvo ne definiše. Ako se radi o italijanskom fašizmu, ne vidimo kako možemo biti sledbenici poretka sa kojim smo bili u ratnom sukobu. Ako fašizam označava nešto širi krug idejama, onda najpre da pogledamo koji sve savremeni, neokolonijalni pokreti u svetu mogu da se podvedu pod tu definiciju. Srpski narod u svom nacionalnom programu nikad nije imao imperijalne ciljeve niti progon drugih vera i nacija, pod bilo kojim ideološkim izgovorom.

Najzad, o nacizmu je dovoljno reći da bi svaki onaj koji sledi ideje koje su Evropu i ceo svet, a posebno narod iz koga potiče, koštale mnogo života i razaranja, morao ozbiljno da se zabrine za svoje mentalno zdravlje. Narod koji je prvi podigao ustanak protiv nacizma u okupiranoj Evropi ne može biti sledbenik tih ideja.

Najveći problem, međutim, vidimo u tome što se neprestano kao narod nalazimo u defanzivnoj poziciji, koja od nas zahteva da se stalno branimo i pravdamo od nekakvih optužbi. Toliko je etiketiranje savršena medijska tehnika da samo pravdanje već baca senku na vaš stav. Najbolje bi bilo prećutati tako neozbiljne i zlonamerne optužbe. Međutim, one nastoje da postanu medijske i naučne istorijske istine prema kojima se kreira čitav društveni život. Mi zato drugog izbora nemamo, nego da iznosimo istinu o nama samima. To umesto nas niko drugi neće uraditi.

Veliki problem cele ove priče jeste u tome što naši mediji (da ovde i ne pominjemo strane) jednostavno onemogućavaju dijalog po svakom od spornih pitanja u srpskom narodu danas. Glavni medijski prostor zatvoren je za polemiku po ovim pitanjima i davanje prostora onima koji bi mogli da odgovore na sve optužbe kojima smo kao narod konstantno izloženi. Kao da se odbrana dostojanstva svog naroda doživljava kao veliki minus koji bi ih koštao daljeg povoljnog statusa u očima stranih mentora.

Namatanje istorijske krivice srpskom narodu

Medijski eksperiment koji trpimo ima za cilj da srpskom narodu nametne kompleks istorijske krivice i time izvrši „denacifikaciju“ koju bismo dobrovoljno prihvatili ili, još bolje, sami izvršili. Ta denacifikacija ne predstavlja legitiman obračun sa nacističkom prošlošću u Srba, jer nje nikada nije ni bilo, već zgodan paravan za gašenje srpskih nacionalnih osećanja i otupljivanje odbrane legitimnog srpskog nacionalnog interesa. Određene „grupe intelektualaca“, nevladine organizacije, političke stranke i mediji koji se protive (re)afirmaciji srpske svetosavske duhovnosti i kulture u našem narodu, istovremeno nastojeći da ukinu svaku ulogu Crkve u društvu, neprestano pokušavaju da grupama, udruženjima građana, političkim strankama ili drugim organizacijama, koje u svetosavskom pogledu na svet vide koren autentične srpske kulture, stave etiketu fašista, nacista ili antisemita, želeći da na taj način ideološki profitiraju u ovoj 60-godišnjici od pobede nad fašizmom. Krajnji cilj ove medijske ratne strategije jeste da se svaki oblik izražavanja nacionalnog osećanja, posebno kod Srba, podvede pod ove etikete. Jedan izvitopereni, šovinistički i imperijalni vid nacionalizma, kakav je bio nacizam, tako bi postao pokriće za obračun sa bilo kojim rodoljubljem. Ili barem to važi samo za Srbe. Jer svuda na svetu je ispoljavanje nacionalnog osećanja i žestoko zalaganje za ostvarivanje nacionalnih interesa više nego normalna stvar. Jedino Srbima su uskraćena ova prava, čak štaviše, obaveze rodoljublja. Dvostruki standardi i krajnje licemerje koji su obeležili politiku tzv. međunarodne zajednice prema srpskom narodu u poslednjih 15 godina na ovom primeru se uvek iznova projavljuju.

Mi danas treba da kažemo: ne želimo da budemo veći nacionalisti nego što su to Amerikanci, Jevreji, Francuzi ili Nemci. Koliko oni brinu o svom nacionalnom interesu, da toliko bude dozvoljeno i nama. Ne tražimo ništa više. Ali ne pristajemo ni na manje, jer time bi se ponovo pokazalo da ono što važi za druge ne važi za nas, i obratno. Velike sile, naravno, imaju slobodu da se ponašaju kako žele, ali to ne znači da mi moramo da pristanemo na sve oblike njihovog ponašanja i diktata. Odluka je samo na nama: hoćemo li da se odreknemo sebe i svoga porekla, i mutiramo u nekav novi identitet koji bi bio u skladu sa propisanim kalupom, ili ćemo posvedočiti svoj identitet i na njemu graditi svoje mesto pod Suncem, nikako van evropskih i svetskih životnih tokova? Jer jedno je, ako treba, primiti i po nuždi trpeti spoljne znake vremena i čuvati svoju duhovnu suštinu, a drugo je prodati dušu zarad ovoga sveta