Evgenij Topaz: Da ne bude ni fašizma, ni sadizma

Kada sam imao 19-20 godina, imao sam želju za avanturama i odsustvo bilo kakvih autoriteta. Ali zajedno sa određenom dozom ludila, željom za avanturama opasnim po život, imam i jasne prioritete.

Smatram da je osnova našeg društva zakon. Ne bih želeo, na primer, da ratujem protiv policije, jer shvatam da to ne bi dovelo ljude koji me vide kao ratnika, za koje osećam odgovornost, do blagostanja.

Rat je za moj narod. Da je posle mog prvog učešća u borbama moj narod bio siguran, ne bih tražio druge sukobe. Ali, najverovatnije bih svejedno postao vojnik.

Iskustvo rata

Bilo je trenutaka kada sam mislio da je kraj i da ću sigurno umreti. U takvim situacijama često ne stigneš da se uplašiš ili analiziraš, jer te neko iz sigurne realnosti bukvalno izvuče za vrat i baci u pakao.

I tada na scenu stupa tvoja vojnička priprema, sve što si naučio čitajući knjige, trčeći sa puškom i učestvujući u borbama, kao i tvoja genetika i psihičko stanje.

Ako sve to skupa prevaziđe opasnost i intenzitet situacije, preživećeš, ako ne – umrećeš. Ali postoje i „veliki bogovi rata“, koji mogu učiniti da osoba sa pet ratova iza sebe pogine od potpune besmislice, dok novajlija preživi pod najtežim artiljerijskim udarima i zabranjenim kasetnim bombama. Rat je kao žena – može ti nešto dati, ali i ošamariti te.

Kada sam imao 18 godina, pomagali su mi hormoni, osećao sam se besmrtno. Kada bih čuo artiljerijsku vatru, zatvorio bih oči i video slovenske i skandinavske bogove kako koračaju ruskom zemljom, ostavljajući pustoš za sobom.

Kasnije se razvije tolerancija. Kada si bliži tridesetoj i sediš pod vatrom, u potpunom paklu i beznađu, sa užasom shvataš da te to više ne impresionira.

Prvo ti pomažu hormoni, a kasnije nihilizam, ili kako god hoćete da ga nazovete. Između ta dva stanja osećaš strah, ali je drugačiji kada si tinejdžer i kada si nihilista.

Zamislite da nas sada napada 100 ljudi sa automatima Kalašnjikov. Imamo malo šansi, i sve zavisi od reakcije. Neki će reći: „Sve je po Božjoj volji“, nasmejati se i prihvatiti svoju mučeničku smrt. Drugi će reći: „Moramo nešto da uradimo“, i napraviti nož od plastične čaše. Treći će jednostavno reći: „Ništa me ne impresionira“.

Možeš se boriti bilo gde

Čovek može ratovati ne samo sa puškom u rukama. Svakog dana pokušavam da pomognem frontu, šaljem humanitarnu pomoć, pomažem informativno, podižem svest kada prava vojnika trebaju zaštitu.

Želim pobedu za našu zemlju u ovom ratu. Objektivno shvatam da sada više doprinosim svojim radom nego da trčim s puškom.

S druge strane, skoro svi moji prijatelji su tamo, pod puškama, u opasnosti. Stalno brinem za njih i krivim sebe što možda neću biti pored njih u trenutku kada bih mogao da pomognem da izbegnu ranjavanje ili smrt. U tom smislu me vuče da se vratim na front.

Zalažem se za ideju da, kada je rat, možeš se boriti, ko god da si. Možeš se boriti čak i ako si konobarica u restoranu. Ako u razgovoru preubediš samo jednu osobu koja se ideološki zabludila, već si učinio mnogo. Znam puno primera žena koje prave sveće za rovove. Ljudi se bore. Rat nije samo kada pucaš iz puške, rat je kada se boriš za ono što ti je drago, i ta borba ne mora biti povezana sa razaranjem ili ubistvom.

„Borac medijskog fronta“

Ne vidim razliku između toga što sam bio vojnik i sada medijski radnik. Zahvaljujući meni, momci iz mog odreda su sada odlično opremljeni, imaju vozila, dronove i sve ostalo. Da je neko od njih rekao: „Momci, imaćete sve ovo, ali ja ću biti na civilu,“ ja bih rekao: „Naravno, idi.“

Što se tiče hip-hopa, to je moj intelektualni proizvod, svaka pesma je zapravo šifrovana poruka ljudima. U nekim pesmama koristim rimski šifar, u drugim složenije tehnologije šifrovanja, govoreći o stvarima koje ne mogu otvoreno da kažem zbog tajnosti. Ko traži, taj će uvek naći. Moja muzika nije želja da nosim zlatni lanac, već ozbiljna tema koju je opasno otkrivati.

Nedavno me je Viktor Alisov, producent serije filmova „DMB“, pozvao da radim na seriji „Besvesno“. Za mene je film magija. Oduvek sam bio potrošač tog proizvoda, ali kada sam video kako se to radi iznutra, osetio sam detinje oduševljenje.

Što se tiče ruskog filma, kod nas se film ne smatra instrumentom uticaja na mase.

Jedan primer, ispravite me ako grešim. Kada su Amerikanci sramno napustili Vijetnam, izgubili su potpuno poverenje naroda – zašto ste sahranili toliko naših očeva i sinova? Šta su uradili Amerikanci? Napravili su film „Rambo“ i odjednom se javno mnjenje promenilo. Dobili smo film koji od američkog pešadinca pravi najvećeg junaka, čak i u očima dece u Rusiji. A u Americi je kriza u društvu naglo prestala zbog jednog filma. Najstrašnije oružje Zapada je Holivud.

Kod nas to ne razumeju. Kod nas je film sredstvo za pravljenje novca.

Našoj državi je preko potrebno stvaranje privlačnog lika vojnika, jer država ne žuri da sprovede novu mobilizaciju. Kao alternativu, oni se oslanjaju na ugovornu vojsku.

„Uči vojnu veštinu na pravi način“

Borci za Donbas su pre nego što je to postalo mejnstrim, pre početka SVO, doživljavali ogromne teškoće, uključujući i mene, u pronalaženju posla. Društvo nas je videlo kao psihopate: „Šta vi radite tamo, kod nas je ovde kurs dolara.“ Bili smo neformalci.

A kada je počela SVO, postali smo ljudi koje pitaju: „Dobio sam poziv, ide mi se, kako da preživim?“ Situacija se promenila, s nestrpljenjem čekam momke iz svog odreda, jer ćemo početi da pravimo kurseve instruktaže.

Znam momke koji imaju po četiri ili pet ratova iza sebe, i kada se vrate, bavićemo se instruktažom, da ne učimo samo kako preživeti, već i kako zadavati težak udarac neprijatelju.

U suštini, bavićemo se time da ne bude ni fašizma, ni sadizma.

Izvor: dzen.ru