Kako je sovjetska vojska okončala opsadu Lenjingrada?

Nemačka vojska je 8. septembra 1941. godine zatvorila obruč oko Lenjingrada sa strane kopna. Grad pod opsadom sa ostatkom slobodne teritorije povezivao je samo vodeni put preko jezera Ladoga – „Put života“, koji, međutim, nije bio u stanju da prehrani ogromni megalopolis.


Put života; Rafail Mazelev/TASS

Tokom zime je u Lenjingradu zavladala strašna glad. „Sve je bilo pojedeno: i kožni kaiševi, đonovi, u gradu nije preostala nijedna mačka ni pas, da ne spominjem golubove i vrane“ – prisećao se stanovnik grada Jevgenij Aljošin. „Nije bilo struje, po vodu su gladni, ispijeni ljudi išli na Nevu, usput padajući i umirući. Leševi se više nisu sklanjali, prosto bi ih pokrio sneg. U stanovima su umirale čitave porodice.“

Od prvih dana opsade Crvena armija je pokušavala da izvrši proboj. Međutim, velike ofanzivne operacije 1941. i 1942. godine pretrpele su neuspeh. Nije bilo ni dovoljno ljudstva, ni resursa, ni borbenog iskustva.

„Napredovali smo 3-4. septembra od Crne rečice prema Kelkolovu bez artiljerijske podrške“, prisećao se učesnik Sinjavinske operacije 1942. godine zamenik komandanta 939. puka P. A. Čipišev. „Municija koju smo dobili za topove divizije nije odgovarala našim topovima 76 milimetara. Granate nismo imali. Minobacači sa nemačkih bunkera bili su nezaustavljivi i pešadija je trpela ogromne gubitke.“


Grigoriй Čertov/Sputnik

Još jedan pokušaj preduzet je posle grandioznog uspeha Crvene armije kod Staljingrada. Ovoga puta sovjetska vojska je postigla delimičan uspeh. Tokom operacije „Iskra“ u januaru 1943. godine probila je uzak koridor koji je Lenjingrad povezao sa slobodnom teritorijom.

Međutim, širenje ofanzive nije uspelo i neprijatelj nije potisnut. I dalje je držao položaje u blizini grada i redovno ga gađao iz artiljerijskog oruđa.

Posle sovjetskog trijumfa u Kurskoj bici komanda Crvene armije je odlučila da je došlo vreme da se opsada sasvim okonča. Na jesen 1943. godine počele su pripreme za veliku ofanzivu ka severozapadu zemlje.

Počelo je masovno prebacivanje vojne tehnike u rejon Lenjingrada i na Oranijenbaumski mostobran. Bio je to deo obale Finskog zaliva zapadno od grada koji je držala sovjetska vojska i koji je bio u obruču Vermahta.


Grigoriй Čertov/Sputnik

Ovakvu koncentraciju snaga bilo je nemoguće sakriti od neprijatelja. Pripadnik PVO Ivan Šalov se prisećao da su se u rejonu Pulkova Nemci izvesno vreme pre napada obratili sovjetskim snagama preko zvučnika: „Rusi, zašto tako mnogo oružja? I tako ćemo otići...“

Zapravo, komandant grupe armija „Sever“ general-feldmaršal Georg fon Kihler nije razmišljao o povlačenju. Njegova formacija od 740 hiljada vojnika pripremala je snažnu odbranu sa više prstenova do dubine od 260 kilometara sa poljskim utvrđenjima od armiranog betona, gomilom bunkera, sistemom žičanih ograda i minskih polja.

„Jedinice ove grupe nisu imale veliko iskustvo u borbi“, zapisao je maršal Sovjetskog Saveza Kiril Mereckov“. „Posebno im je nedostajalo iskustvo u ofanzivi i odbrani u šumsko-močvarnim terenima. Ali mi više nismo zaostajali za neprijateljem po kvalitetu vojske, imali smo brojčanu nadmoć u ličnom sastavu od 1,5 puta, u oružju i minobacačima bili smo dvostruko jači, u avionima četvorostruko, u tankovima 3,5 puta.“

Lenjingradsko-novgorodska strateška ofanzivna operacija sovjetskih snaga počela je 14. januara 1944. godine pokretanjem 2. armije sa Oranijenbaumskog mostobrana u pravcu naselja Ropša i Krasno selo. Narednog dana iz rejona Lenjingrada u susret joj je krenula 42. armija.

Istovremeno u rejonu Novgoroda napredovale su snage Volhovskog fronta. One su imale zadatak da tu zadrže nemačke snage i spreče komandu Vermahta da rezerve prebaci ka severu.

Prvi dani borbi bili su za Crvenu armiju veoma teški. Vojnik Jurij Nikulin, koji je kasnije postao poznati glumac, prisećao se: „Povremeno smo se zaustavljali jer napredovanje nije bilo moguće. Ili porušen most, ili bi vozilo ili tenk u prvim redovima naišli na minu koje su bile postavljene svuda naokolo... Razneta vozila i konje bacali smo u stranu, mrtve i ranjene tovarili na prazna vozila, i ponovo se kretala ta crna gromada gvožđa, čelika, benzina i ljudskih srca, od kojih je svako udaralo samo za jedno: napred, napred, napred“.


Jurij Nikulin; Dmitriй Černov/Sputnik

Kada su se priključile rezerve, ofanziva je krenula nabolje. 20. januara dve sovjetske armije su se sjedinile u rejonu Ropše, odsekavši deo nemačke vojske koja nije uspela da se povuče od glavnice njihovih snaga. Istog dana oslobođen je Novgorod.

Proboj na dva mesta doveo je do osipanja nemačkog fronta. 21. januara Crvena armije je zauzela izuzetno važnu železničku stanicu Mga, koju su Nemci nazivali „istočni katanac“ opsade Lenjingrada.

22. januara 1944. godine nemačka artiljerija je poslenji put gađala Lenjingrad iz grada Puškin. Dva dana kasnije Nemci su morali da ga napuste.

Krajem meseca sovjetska vojska je potisnula Nemce 70-100 kilometara od Lenjingrada i oslobodila glavne veze grada sa ostatkom zemlje. 27. januara Vojni savet Lenjingradskog fronta je proglasio potpuno oslobođenje grada od neprijateljske opsade.

Veliki događaj u Lenjingradu je proslavljen svečanom plotunskom paljbom iz 324 topa. „Svi koji su se tada tamo nalazili su likovali: slavili, grlili se, ljubili, uzvikivali URA!, plakali od sreće i istovremeno od tuge – zbog toliko gubitaka. Toliko emocija! To se ne može zaboraviti!“ prisećala se Jelizaveta Dobrova toga dana.


Semen Nordšteйn/Sputnik

Crvena armija je nastavila da potiskuje neprijatelja ka zapadu, udaljivši ga od Lenjingrada za još 120-160 kilometara. Ali sovjetske snage nisu uspele da opkole i unište grupu armija „Sever“, kako je planirao Kremlj.

Nemci su se povukli na liniju „Pantera“, deo velikog sistema odbrambenih utvrđenja „Istočni zid“. Tu su planirali da zaustave sve moćniju sovjetsku navalu.


IZVOR: Russia Beyond