Ekstremna avantura čoveka koji je zaleđeni Sibir osvojio na biciklu

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

Napustio je Magadan na biciklu sredinom januara 2020. godine, a u Jakutsk stigao 52 dana kasnije, posle putovanja koje je izveo potpuno sam, prošavši kroz jedno od najhladnijih mesta na Zemlji: Ojmjakon, piše Russia beyond.

 

yandex.ru/maps

Šator, plinski rešo, dušek i vreća za spavanje: to je oprema koju je Lorenco natovario na svoj čelični bicikl i koja mu je omogućila da provede duge noći na otvorenom, okružen snegom i nepreglednom pustarom.

„Ponekad bi mi neko ponudio smeštaj, ali uglavnom sam spavao u šatoru“, kaže Lorenco, koga smo uspeli da dobijemo telefonom za vreme njegovog boravka u Pokrovsku, gradu u blizini Jakutska. Odatle je počela druga faza njegovog dugog putovanja u decembru 2020. godine, posle pauze od nekoliko meseci. Cilj mu je da pređe još 2.700 km na putu do sela Jurjung Haja, krećući se najsevernijim putevima na svetu.

 

yandex.ru/maps

Naime, došlo je do neočekivane promene planova, jer zbog zatvaranja granica usled pandemije virusa korona nije mogao da se vrati u Italiju. To je još jedna avantura usred avanture, još teža nego prethodna zbog toga što je imao samo nekoliko sati sunčeve svetlosti zimi i skoro jednaku temperaturu danju i noću koja je ponekad padala na -55°C.

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

„Kada vozite bicikl po takvoj hladnoći, morate biti 100% koncentrisani. Vaša pažnja mora biti usmerena na dobro disanje i morate konstantno proveravati osetljivost nosa i prstiju na nogama i rukama“, objašnjava Lorenco.

„U početku moje avanture spavao sam 6-7 sati, budio se euforičan i uzbuđen zbog mog putovanja i polazio u zoru, oko 4-5 ujutro; a uveče bih postavio šator pre nego što se ponovo smrači. Ali kako su nedelje prolazile postajao sam umorniji i prestao sam toliko da žurim. Kada se ujutro probudim, sve moje stvari su pokrivene ledom koji se formira usled disanja.“

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

Kako bi se izborio sa tako ekstremnim temperaturama, Lorenco nosi opremu za alpiniste: specijalnu obuću koja navodno može da vas zaštiti od -73°C („mada sam na -45°C počeo da osećam hladnoću u malom prstu“, smeje se on), termo-majicu, termo-duksericu i dve veoma otporne jakne. „Suština je u tome da izbegnem znojenje i da mi odeća ostane suva: prtljag je minimalan i imam samo jednu presvlaku.“

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

Na putovanju samoću ponekad prekine slučajan susret sa meštanima. „U Rusiji sam sreo veoma ljubazne i gostoljubive ljude, od vozača kamiona koji bi mi ponudili kafu pa do automobila koji se zaustavljaju kako bi mi dali torbu punu čokolada ili hleba“, kaže on. „Na noćenje me je primio jedan čovek koji na kraju nije želeo da odem, jer je smatrao da je previše hladno. Bila je sredina januara sa temperaturom od -45°C. Rekao sam mu da mi je predugo da čekam do proleća kako bih nastavio putovanje!“

Za prevazilaženje jezičke barijere koristi gestove i tehnologiju: „Daunlodovao sam oflajn aplikaciju za prevođenje: kad otkucam nešto, ona to prevede. Nije savršena, ali mi omogućava da se razumemo.“

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

Koji je bio najteži trenutak putovanja? Kada je shvatio da maska za lice koju je već koristio na prethodnom putovanju u Laplandiji, na temperaturama od -30°C, neće zadržati sibirsku hladnoću. „Dobio sam smrzotine na nosu“, priseća se on. „Potpuno sam izgubio osetljivost: mogao sam da zabijem ekser u nos i ništa ne bih osetio.“ Problem je rešio usput zahvaljujući svojoj snalažljivosti i maštovitosti koja mu pomaže na svim putovanjima (za tri godine je obišao 43 zemlje): „Sa modifikacijama koje sam načinio na maski, sad mogu da je koristim na temperaturama ispod -50°C baz zamagljivanja i smrzavanja. Tako mali detalj mi je promenio život“, piše on na svom blogu, pokazujući modifikovanu masku.

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

„Tokom noći temperatura pada do -25°C“, zapisao je sredinom marta. „Sada je ovo trka sa vremenom: imam oko mesec dana da stignem do Jurjung-Haje pre nego što zaleđena reka koju treba da pređem postane nebezbedna. Ljudi koje sam sreo upozorili su me na prisustvo velikog broja vukova na putu posle Mirnog, kao i da se krajem marta bude medvedi iz zimskog sna. Jakutija je divlja zemlja i ovde je u toku promena u prirodi.“ Tokom noći vezuje kanap sa crvenim zastavicama oko svog šatora kako bi vukove držao na distanci.

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

27. marta je dodao: „Danas sam završio deonicu dugu 414 kilometara bez naseljenih mesta i stigao u Udačni. Neočekivano, dok sam prolazio kroz malo pusto naselje sa napuštenim sovjetskim zgradama i slomljenim prozorima čuo sam da me neko doziva. Najpre nisam mogao ni da vidim ko je to, ali onda mi se jedan čovek priključio na putu i objasnio da se tu nalazi kompanija za proizvodnju gasa u kojoj on radi zajedno sa drugim ljudima i pozvao me da tamo prespavam. Poslednjih 5 dana tišina je faktički bila jedino moje društvo. Prešao sam 1.759 kilometara i ostalo mi je nešto više od hiljadu do finiša, ali, kao što sam već spomenuo, najteži deo puta je upravo počeo.“

 

facebook.com/LorenzoBaroneBlog

A onima koji ga nazivaju ekstremnim biciklistom Lorenco odgovara: „Ja nisam ekstremni biciklista; ako nešto želim da uradim, ja to prosto  uradim. Ili bar pokušam.“

Lučija Belinelo, Russia beyond