Kako živi jedini grad na polarnom krugu?

Lokalni stanovnici kažu da su najveća vrednost Saleharda njegovi ljudi i priroda. Ovaj grad usred beskrajne tundre jedan je od retkih na Krajnjem severu Rusije, gde je uprkos surovoj klimi stanovništvo svake godine sve brojnije. Pitali smo stanovnike Saleharda zašto im se život u surovim uslovima toliko dopada, piše Russia beyond.

„Jedini minus kod nas je onaj na termometruˮ

Andrej Sirovatski je u lokalnoj kompaniji, koja stanovnike grada snabdeva električnom energijom, zadužen za odnose sa javnošću. U Salehard se doselio 2016. godine iz Krasnodarskog kraja, najtoplijeg regiona u Rusiji. „Ovde imam rođake, više puta sam bio na Jamalskom poluostrvu i znao sam gde dolazimˮ, kaže Andrej. „Ovde su mi se nudili idealni uslovi što se tiče posla i plate.ˮ

Salehard je administrativni centar Jamalo-Neneckog autonomnog okruga i treći grad po veličini u regionu. Najveći gradovi su Novi Urengoj i Nojabrsk, koji imaju preko sto hiljada stanovnika. Većina njih radi u sektoru nafte i gasa (na Jamalskom poluostrvu se proizvodi oko 80% ruskog gasa), dok se stanovnici Saleharda sa 50 hiljada stanovnika bave uzgojem irvasa (u gradu oko 10% stanovništva čine starosedelački narodi: Nenci, Hanti, Komi-Zirjani), ribolovom i rade u sferi usluga. Salehard pritom već dugo spada među ruske gradove sa najvišim primanjima zahvaljujući dodacima koji se primaju za život u surovoj klimi i udaljenim krajevima (u oktobru 2020. bio je na trećem mestu posle Moskve i Južno-Sahalinska). Takođe postoje i određene olakšice: na primer, ovde odmor traje 55 dana umesto uobičajenih 28, primenjuje se raniji odlazak u penziju, a region obezbeđuje i plaćeno preseljenje.

„U Salehardu se sve ubrzano razvija, mere socijalne pomoći su zadovoljavajućeˮ, kaže Andrej. „Primetio sam da mladi odavde odlaze na školovanje, a kad se vrate sa sobom dovode druge ljude.ˮ

 

Vladimir Smirnov/TASS

Mada je prvo naselje na ovom mestu – Obdorska tvrđava – osnovano još u 16. veku, Salehard je podignut u sovjetsko doba, kada se već vodilo računa o uslovima severne klime. To znači da zgrade stoje na stubovima, kako bi se sačuvao večiti led, a pritom među njima praktično nema sivih, sumornih fasada, s obzirom da su arhitekte pokušale da bojama nadoknade nedostatak Sunčeve svetlosti i bujnog rastinja. Poslednjih godina u Salehard su počeli da pristižu mladi umetnici koji zgrade ukrašavaju bajkovitim muralima sa ledolomcima, lisicama i irvasima. Osim toga, na teritoriji grada se mogu videti čak i borovi. Njih su posadili mladi stručnjaci koji su 60-ih godina došli da nasele Krajnji sever. Drveće se odlično adaptiralo na uslove u tundri, što je inače veoma retko.

 

Marija Plotnikova/Sputnik

Jedna od omiljenih znamenitosti grada je mamut Mitja visok 10 metara na obali reke Ob, napravljen 2004. godine. Mitju retko možete videti „gologˮ, jer povodom svakog praznika za njega prave neki zanimljiv kostim. Povodom Svetskog prvenstva u fudbalu nosio je šal navijača, a kad je počela pandemija zaštitnu masku. Za Novu godinu postaje Deda Mraz.

 

Andrej Tkačov/TASS

„U suštini, jedini minus za ljude ovde je minus na termometru. Ne može svako da podnese tako niske temperature, ali meni se ovakva klima čak dopadaˮ, kaže Andrej. „Na jugu sam teže podnosio vlagu, a evo ovde je već mesec dana temperatura -40, i zato mi se na -25 čini da nije tako hladno.ˮ

Zime su ovde zaista teške: -30 do -50 i gusta magla, pri čemu hladnoća može da traje od jeseni do proleća, popuštajući tek krajem maja. Čak i junu se može desiti da na putevima ima snega, mada neki meštani smatraju da su ranije zime bile još surovije. 

 

Sergej Anisimov/Sputnik

„Danas je grad svake godine sve lepši, klima se promenila, čak i zime su blaže. Čak i na -50 bez vetra nije tako hladnoˮ, kaže Nadežda Terentjeva. Ona je rođena u porodici goniča irvasa u susednom gradu Labitnanga, a u Salehardu živi od 1984. godine. Kako kaže Nadežda, njoj je mnogo teže da leti podnosi vrućinu u gradu.

 

Vladimir Smirnov/TASS

„Hladnoća je ovde bila davno pre ljudiˮ

Salehard je jedini grad na svetu koji se nalazi tačno na polarniku, na 66 stepeni 33 minuta i 39 sekundi severne geografske širine, na šta ukazuje obeležje „66. paralelaˮ.  

 

Jekaterina Vlasenko/Sputnik

To znači da u gradu postoji polarni dan, kada sunce ne zalazi (traje čitavog juna), kao i nepotpune polarne noći (sunce se, istina, pojavljuje iznad horizonta, ali i dalje vlada mrak).

 

Anatolij Strunin/TASS

„Puno sam čitala o tome pre preseljenja, ali to mi je slabo pomogloˮ, kaže Marija Fedčenkova. „Prva dva meseca neprekidno mi se spavalo.ˮ Marija je neonatalni reanimatolog, ona leči novorođenčad. Na Krajnjem Severu prvi put se našla krajem 2019. godine. Posle intenzivnog rada u bolnici u Kalugi (centralna Rusija) tražila je neko mirnije mesto. Salehard je takav. Hladnoća je nije uplašila: pomažu joj dobar termo-veš i „valjenkeˮ, najtoplija obuća od pustovane vune.

Prema Marijinim rečima, najteže joj je bilo da se navikne upravo na polarni dan i noć. „Spasavaoˮ ju je raspored na poslu. Dešavalo se da u bolnici mora da provede dan i po, „zato nije bilo mnogo važno šta je napoljuˮ, kaže Marija. 

 

Vjačeslav Reliškis/Sputnik

Drugi problem sa kojim se suočila su cene namirnica. „Dešava se da paradajz koji košta 500 rubalja (6,5 dolara) bude polusmrznut ili bezukusanˮ, kaže Marija. Cene su ovde triput više nego u centralnoj Rusiji, a sve zbog udaljenosti grada od drugih naselja i federalnih puteva. U gradu se nalazi samo aerodrom, a do najbliže železničke stanice u gradu Labitnanga mora se preći na drugu obalu reke Ob. Leti trajektom, a zimi preko leda. Most još nije podignut zbog toga što je korito reke veoma nestabilno. Krajem 2020. godine otvoren je put dug 344 kilometra do grada Nadin koji funkcioniše tokom cele godine i u Salehardu su se po  prvi put pojavile prodavnice velikih trgovinskih lanaca.

 

Maksim Blinov/Sputnik

U okviru svog posla Marija do pacijenata u okrugu odlazi u sanitarnoj avijaciji. Posećuje i nomade koji žive u tundri. „Hladnoća je ovde bila davno pre ljudiˮ, kaže Marija. „Htela sam da steknem veštine koje će mi pomoći da živim u teškim uslovima, da nađem mudrost i ojačam. Dopadaju mi se moji doživljaju na ovom mestu.ˮ

Turizam iza polarnika 

Romantika Krajnjeg severa svake godine privlači veliki broj turista. 2019 godine, pre pandemije, od 200 hiljada gostiju skoro 9 hiljada su bili stranci. Mnogi dolaze na najveći praznik: Dan uzgajivača irvasa, jer Jamal nije samo glavni region Rusije kada se radi o proizvodnji nafte i gasa, nego i centar uzgoja irvasa. Na 550 hiljada ljudi ima preko 700 hiljada irvasa.

Svakog proleća nomadi dolaze u Salehard na lepo okićenim zapregama koje vuku irvasi i uveseljavaju turiste. U gradu se na ovaj dan održavaju takmičenja u tradicionalnim sportovima,  pripremaju se tradicionalna jela kao što su „stroganjinaˮ (sirovo smrznuto tanko narezano riblje meso) i meso irvasa. Svi zainteresovani imaju priliku da se voze u zapregama ili na motornim sankama. Turisti mogu sa nomadima da odu u tundru i borave u njihovoj kući (čum), kao i da se oprobaju u životu goniča irvasa.

 

Maksim Blinov/Sputnik

Ako turista ima sreće, u samom Salehardu može da vidi retke prirodne pojave. Na primer, polarnu svetlost ili efekat halo, kada se na nebu istovremeno pojavljuju tri sunca.

 

Ana Sorokina

 

Ana Sorokina

Mnogi gosti posećuju grad kako bi videli ostatke nerealizovanog projekta Transpolarne magistrale („Projekat 501ˮ). Nju su sagradili zatvorenici popravno-radnog logora koji se nalazio u okolini Saleharda 1949-1954.

Ana Sorokina, Russia beyond