Kako su ruski Kozaci postali lična garda kineskog cara

Kozaci Albazinci su važili za najbolje vojnike u dinastiji Ćing, a njihovi potomci i dan-danas žive u Kini, piše Russia beyond.

Borba za Daleki istok

Sredinom 17. veka ruska i kineska civilizacija koje nisu imale jasne predstave jedna o drugoj susrele su se prvi put na bojištu. Upravo u to vreme kozački odredi stigli su do obala reke Amur gde su živela daurska plemena koja su plaćala danak Pekingu.

Dinastija Ćing doživela je dolazak „dalekih varvara“ u zemlju svojih podanika kao upad u zonu njenih interesa. Protiv Rusa usmerene su znatne snage Kineza i Mandžura (Mandžurska dinastija zavladala je Kinom 1636. godine). Glavna borba vođena je za tvrđavu Albazin koja je polako postala ključno uporište Rusije u osvajanju Dalekog istoka.

 

Biblioteka Kongressa SŠA

Kada se juna 1685. godine kineska vojska koja je brojala pet hiljada vojnika približila tvrđavi Albazin njen garnizon imao je 450 ljudi. Bez obzira na desetostruku nadmoć u živoj sili i artiljeriji Kinezi i Mandžuri znatno su zaostajali u borbenoj obuci za Kozacima. Rusi su se dugo i uspešno držali dok nisu shvatili da dodatne pomoći neće biti.

Prema uslovima časne kapitulacije garnizon tvrđave Albazin nesmetano se uputio svojima. Kinezi su onima koji su se bojali dugog i teškog povratka kući ponudili dobro plaćenu službu. Četrdeset pet Kozaka izrazilo je želju da služi kinenskom caru.

Najbolji među najboljima

Ideja o privlačenju Rusa na svoju stranu pripadala je samom imperatoru Kansiju. Još od prvih sukoba on je shvatio da je reč o opasnom i jakom protivniku koga neće biti lako potisnuti sa Dalekog istoka. Ne dozvolivši da takvi vojnici ostanu po strani, on ih je kad god je bilo prilike rado uključivao u svoju vojsku.

 

Public Domain

Zahvaljujući takvoj politici više od sto Rusa stupilo je u redove armije dinastije Ćing. Jedan deo je prešao svojevoljno, dok je drugi deo, zarobljen u pohodima, odlučio da ostane u tuđini. Svi oni u istoriji su ostali poznati kao Albazinci, nazvani po najvećoj grupi dobrovoljaca iz tvrđave na Amuru.

Kozacima je ukazana velika čast. Uvršteni su u naslednu vojnu klasu koja se nalazila gotovo na vrhu društvene strukture Kine u vreme dinastije Ćing. Iznad se nalazila samo povlašćena aristokratija.

Albazinci su pripadali elitnoj jedinici vojske dinastije Ćing, direktno potčinjenoj imperatoru, takozvanom žutom barjaku sa bordurom. Ukupno je bilo osam korpusa odnosno barjaka, od kojih je svaki brojao do petnaest hiljada vojnika. U njegovom sastavu postojala je „ruska četa“.

Gardijskom žutom barjaku sa bordurom pored Rusa pristup je imala samo još mandžurska aristokratska omladina. Kinezima je pristup bio zabranjen.

Siguran život

Albazinci su obasipani dobrima u širokom luku, obezbeđivan im je smeštaj, obradivo zemljište, novčane isplate, sledovanja pirinča. Onima koji su došli bez porodice, a takvih je bilo najviše, mogli su da se ožene Kineskinjama i Mandžurkama, meštankama, ženama pogubljenih prestupnika.

Kinezi nisu posezali za verskim pravima svojih ruskih vojnika. Oni su Kozacima dali na korišćenje stari budistički hram koji je kasnije prerađen u crkvu. Pre nego što se to dogodilo molili su se u katoličkoj Južnoj katedrali.

Pravoslavlje je u Kini pustilo korene zahvaljujući upravo Albazincima, pre svega ocu Maksimu Leontjevu koji je u Peking došao iz tvrđave na Amuru koja se predala. Prvi pravoslavni sveštenik u ovoj zemlji obavljao je bogosluženja, venčavao, krštavao, ispraćao na počinak, učestvovao u svim poslovima ruske kolonije u kineskom glavnom gradu.

 

Public Domain

Mitropolit sibirski i toboljski Ignatije pisao je da je otac Maksim Kinezima otkrivao svetlost Hristove pravoslavne vere.

Ipak, Kozaci nisu uzimani u službu tek tako. Poznato je da su učestvovali u nekoliko pohoda kineske vojske, između ostalog, protiv zapadnih Mongola. osim toga korišćeni su i u propagandnom radu, oni su svoje bivše sunarodnike ubeđivali da pređu na stranu imperatora.

Opadanje

Vremenom su Kina i Rusija regulisale svoje pogranične konflikte, a vojni i politički značaj ruske čete žutog barjaka sa bordurom počeo je da opada. Njeni zadaci sveli su se uglavnom na služenje u garnizonu u glavnom gradu.

Pomešavši se sa lokalnim kineskim i mandžurskim stanovništvom, Albazinci su posle nekoliko generacija izgubili ruske karakteristike. Ipak držali su se pravoslavne vere i često hvalili svojim povlašćenim položajem. Kako su krajem devetnaestog veka pisali oni koji su posećivali Peking, Albazinci su moralno u najboljem slučaju bili paraziti koji su živeli od milostinje, a u najgorem pijanice i bitange.

 

Public Domain

Ozbiljno iskušenje za kineske Kozake bio je bokserski ustanak iz 1900. godine usmeren protiv strane dominacije i hrišćanstva. Nekoliko stotina Albazinaca postali su njegove žrtve, odbijajući da se odrekntu svoje vere čak i pod pretnjom smrću.

Posle pada dinastije Ćing 1912. godine potomci Kozaka morali su da pronađu nova zanimanja. Mnogi su tako postali policajci, počeli da rade u Rusko-azijskoj banci ili štampariji pri Ruskoj duhovnoj misiji.

Kulturna revolucija Mao Cedunga neprijateljski nastrojena prema svemu stranom u Kini nanela je još jedan udarac albazinskoj zajednici. Zbog progona mnogi su bili prinuđeni da se odreknu svojih korena.

Ipak i danas u modernoj Kini još uvek žive ljudi koji se smatraju potomcima albazinskih Kozaka, elitnih vojnika kineskog carstva. Iako ne znaju ruski jezik i nemoguće ih je razlikovati od Kineza, oni uporno čuvaju sećanje na svoje poreklo.

Boris Jegorov, Russia beyond