Kako je bila organizovana armija u Staroj Rusiji?

Organizacija ruske armije od 9. do 16. veka je složeno pitanje. Popularna istorija se time retko bavi, ali mi smo se potrudili da pojednostavimo temu kako bi se lakše shvatilo koliko je ruska armija u tim drevnim vremenima bila samobitna, piše Russia beyond. 

Doba družine

Najstariji oblik ruske vojne jedinice (9-11 vek) bila je družina, tj. odred iskusnih ratnika na čelu sa knezom. U početku su družinu činili ljudi iz najbližeg kneževog okruženja. Oni su živeli na kneževom dvoru i jeli za istom trpezom.

Pir vitezova kod ljubaznog kneza Vladimira. 1888,

Andrej Rjabuškin

Prve družine su bile veoma male, svega 200-300 ratnika. Knez je upravljao svojom oblašću pomoću družine, sa njom je redovno obilazio „volost“ (zemlju kojom je vladao), uzimao porez i branio stanovništvo od neprijatelja.

Kako se ruska zemlja širila tako je rasla i družina. Vremenom je to postala jedinica od 2.000 ratnika sa odgovarajućom unutrašnjom hijerarhijom. Najviši činovi u družini su bili boljari, članovi kneževog ratnog saveta.

Priča o Borisu i Gljebu.

Public domain

U slučaju ozbiljnog konflikta sa drugom kneževinom ili stranim neprijateljem knez je formirao dobrovoljačke odrede u koje su primani ratnici sa konjem i ratnom opremom.

U bitkama je knez obično išao napred, ispred cele družine i dobrovoljačkog odreda (ako je on postojao). Ta zastarela „junačka“ taktika je bila jedan od faktora koji su doprineli da mongolsko-tatarska plemena lako pobeđuju rusku vojsku jer su kneza brzo ubijali. Drugi razlog je bio prosta organizacija konjanika, pešadije i strelaca, čiji odredi su jednostavno išli za svojim predvodnikom i barjakom.

„Volga Vseslavjevič“, 1895.

Andrej Rjabuškin

Tokom 13. i 14. veka, kada su ruske zemlje zavisile od mongolske države, Rusi su postepeno transformisali svoju armiju tako da bude efikasnija u napadu i odbrani. Koja formacija im je donela konačnu pobedu nad viševekovnim neprijteljem?

Od gradskih pukova do kopnene vojske 

Ruski ratnik. „Odeća u ruskoj državi“.

Fjodor Solncev

Od 1228. do 1462. godine ruski ratnici su učestvovali najmanje u 302 rata, odnosno ratna pohoda, od toga 200 protiv stranih neprijatelja. U doba tatarsko-mongolske vladavine ruska zemlja se izdelila na kneževine od kojih je svaka imala svoj utvrđeni grad i svoga moćnog kneza, a svaki grad je bio u obavezi da formira gradski puk, tj. mešovitu vojnu jedinicu koju su činili konjanici i pešadinci sa različitom opremom i oružjem. Ti odredi su bili efikasni u lokalnim ratovima između kneževina, ali nisu bili podesni za centralizovanu i dobro organizovanu armiju. Zato su ruski knezovi počeli da stvaraju kopnenu vojsku.

Kopnena vojska je konačno formirana za vreme velikog moskovskog kneza Ivana III. Bila je zasnovana na zemljoposedništvu. Veliki knez je svojim glavnim pomoćnicima (knezovima i boljarima koji su bili u njegovoj službi) dao pravo da kontrolišu određene oblasti, da vladaju u njima i ubiraju porez, a zauzvrat su ti ljudi i njihovo muško potomstvo imali doživotnu i naslednu vojnu obavezu da služe velikom knezu, da komanduju delovima njegove armije i obezbeđuju određeni broj vojnika. To je bila takozvana „služba po očevini“ („po otečestvu“), tj. nasledna.

Rusko naoružanje u 16. veku. „Odeća u ruskoj državi“.

Fjodor Solncev

Nasledni oficiri i njihovi rođaci (zemljoposednici) uvek su služili u konjici, bili su najbolje oprmeljeni i imali najviše iskustva. Bila je to elitna, najubojitija formacija kopnene armije. Ali konjica nije bila dovoljna, i zato su nasledni oficiri dovodili sa sobom pešadiju.

Pešadinci su bili ljudi koji su živeli na imanjima naslednih oficira. Među njima je bilo onih koji su angažovani u vojnoj službi za novac. To je bila „služba po izboru“ („po priboru“). Među „izabranima“ bili su prvi strelci, artiljerci, inženjerci, kovači, vojne arhitekte i drugi iskusni ljudi koji su posedovali potrebne veštine. Oni su angažovani samo u vreme rata.

Moskovski plemić, gravira.

Abraham Brejn

Treći veliki deo kopnene armije činili su „regruti“, ljudi iz nižih staleža koji su živeli na zemlji naslednih oficira. To je bila „služba po ukazu“ („po prizыvu“). Pojedini „regruti“ su nosili jednostavno oružje, ali su većinom korišćeni za kopanje rovova, za pravljenje utvrđivanje položaja i za transport municije, stoke i provijanta.

Kopnena armija: komanda i brojno stanje

Veliki moskovski knez (kasnije car) i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja koji su činili državni i vojni vrh, tj. Boljarsku dumu, imenovali su vrhovnog komandanta, takozvanog „velikog vojvodu“. Pod njegovom kontrolom su bile mlađe vojvode.

Glavna vojna institucija zvala se „Razrjadni prikaz“ (ili jednostavno „Razrjad“). Tu se vodila evidencija naslednih oficira.

Razrjad je služio i kao sudska institucija za sve nasledne oficire. On je vrbovao ratnike i kompletirao pukove, organizovao redovne vežbe i obuku, kontrolisao finansiranje armije, pa čak i upravljao pograničnim tvrđavama i gradovima.

Strelci

Public domain

Teško je reći koliko je bilo vojnika u kopnenoj armiji, jer je značajan deo tih zapisa izgoreo u požaru 1812. godine u Moskvi. Prema najpreciznijim procenama, krajem 16. veka je kopnena armija imala oko 100.000 ljudi. Sačuvani su fragmenti zapisa koji sadrže tačne brojke. Na primer, 1630. godine je cela kopnena armija brojala 92.555 ljudi. Od toga su trećina bili plemići (služba „po očinstvu“), trećina strelci („po izboru“), otprilike jedna desetina su bili kozaci, itd. Armija je 1651. godine brojala 133.210, a 1680. godine 164.600 vojnika. Doduše, kopnena armija nikada nije bila angažovana u punom sastavu, tako da pomenuti podaci odražavaju broj svih registrovanih vojnih lica u određenom periodu.

U 17. veku je kopnena armija doživela čitav niz strukturnih, kadrovskih i administrativnih transformacija koje su Petru Velikom poslužile kao temelj za sveobuhvatnu vojnu reformu.

Georgij Manajev, Russia beyond