Odstajala medovina – zaboravljeni čarobni napitak stare Rusije

Nije savremena „medovuha“, nije kvas, i svakako nije votka, nego odavno zaboravljeni drevni napitak od meda koji je fascinirao strance i po svemu sudeći ulivao veliku snagu ruskim vitezovima, piše Russia beyond.

Zamislite da imamo vremeplov i da smo se vratili hiljadu godina u prošlost, u 10. vek, i našli se u ruskom gradu Suzdalju.

Iljinska livada u Suzdalju.

Ishtar Lynx (CC BY-SA 4.0)

Rođenje muškog deteta je važan dan u životu svake uspešne ratničke porodice. A još je važnije da je živ deda novorođenog deteta, što je u ono vreme bila retkost, budući da je život bio težak a medicina nije bila na visokom nivou. Deda je, dakle, još živ, i presrećan odlazi u šupu da otud donese praznični napitak, onaj što se 40 godina čuva za ovu priliku. I taj napitak nije ni vino ni konjak.

Napitak bez vode 

 

Legion Media

Stari Rusi nisu imali vinograde i nisu pravili žestoka pića. Glavni sastojak njihovih alkoholnih napitaka bio je med. I danas Rusi prave „medovuhu“ (napitak dobijen vrenjem prokuvane mešavine meda i vode), a tada je to bila medovina, napitak koji se pravio decenijama, jer je morao da odstoji i „ukrti“. Zanimljivo je da se to piće pravilo bez dodavanja vode!

U izvorima se medovina prvi put pominje kod Ahmeda Ibn Rustaha, persijskog istraživača i geografa iz 10. veka, autora geografskog zbornika poznatog pod nazivom „Knjiga o dragocenim riznicama“. U njoj Ibn Rustah kratko opisuje život starih Slovena i pominje da oni prave napitak od meda u drvenim buradima.

Samo treba sačekati 40 godina 

U pčelinjaku sibirskog travara.

Anatolij Kuzjarin/TASS

Taj proces se nazivao „medostav“ (stavljanje meda na stranu, odlaganje meda). Vratimo se našem suzdaljskom dedi koji je ovaj napitak pravio od svoje mladosti.

U staroj Rusiji je meda bilo u izobilju, a to je bio i najvažniji uslov da bi se ovaj proizvod mogao „odlagati“. Svež med je mešan sa sokom isceđenim iz bobičastih plodova i u tu smešu su dodavani začini (ne zna se koji). Tako se dobijala stabilna supstanca koja se ne kvari. Nije dodavan ni hmelj, ni kvasac, ni voda. Tokom prvih meseci smeša je previrala u otvorenim posudama i pretakana je nekoliko puta.

 

Legion Media

Sledeći korak je bio pretakanje smeše u drvenu burad koja je zatim hermetički zatvarana smolom i zakopavana u zemlju. U tim buradima pod zemljom proces vrenja je trebalo da traje između 15 i 40 godina! Napitak je mogao biti izvađen i posle 8 godina, ali se to tretiralo kao „mlada medovina“. Imajte u vidu da je alkoholno vrenje pod zemljom bilo popularno i u drugim kulturama. Kao primer mogu poslužiti kvevri, posuđe u kome su pravljena i čuvana tradicionalna gruzijska vina.

Očigledno je da su samo vrlo imućni ljudi mogli sebi priuštiti pravljenje takvog napitka. Kako je istakao Ibn Ruste, iz jednog bureta (80-100 litara) dobijalo se samo deset bokala (oko 10 litara) napitka. Bure se iskopa posle nekoliko desetina godina i njegova sadržina se razblaži vodom koja je prethodno pomešana sa svežim medom i nije prokuvana.

 

Legion Media

Ako je neko hteo da ubrza proces pravljenja medovine, morao je da doda prirodne supstance koje podstiču fermentaciju, na primer hmelj. Tako se medovina dobijala za „samo“ 10 godina. Ako se početna smeša najpre prokuva, pa onda ostavi da previre, napitak je gotov za mesec dana, i to je ono što Rusi danas zovu „medovuha“. Tehnika njenog spravljanja veoma podseća na pravljenje piva.

Medovina je izašla iz upotrebe otprilike u 15. i 16. veku, a tajne njenog spravljanja su zauvek izgubljene. Rusko predanje kaže da je upravo medovina pomogla vitezu Ilji Muromcu da pobedi paralizu, da ponovo stane na noge i nastavi sa borbom protiv neprijatelja.

 

Aleksandar Rou/Filmski studio „M. Gorki“, 1964.

Georgij Manajev, Russia beyond