Preživljavanje na Severnom polu: Kako to Rusi rade?

To je mesto gde je na sve strane samo jug, i nema drugih strana sveta. Ljudi koji su se ovde iz nekog razloga zadržali jeli su sneg i zamrznute morske alge u njemu. Pogledajte kako i zašto su Rusi počeli da odlaze na Severni pol i šta se sada tamo dešava.

Šta se dešava kada tragično propadne još jedan u nizu pokušaja da se učini nešto gotovo neizvodljivo? Rusi imaju samo jedno rešenje: pokušaju ponovo, piše Russia beyond. 

Zimovanje broda „Sveti mučenik Foka“ blizu Nove zemlje 1912-1913. ili 1913-1914.

Georgij Sedov

36-godišnji hidrograf već drugu zimu zaredom provodi na Arktiku, na škuni, samo zato što je ekspedicija loše organizovana. U međuvremenu se razboleo od skorbuta. Ali u jednom trenutku gubi strpljenje i odlučuje da napusti brod i krene na Severni pol. Dvojici mornara naređuje da pripreme pseće zaprege, posle čega oni odlaze i polako nestaju na belom horizontu. Nedelju dana kasnije on već ne može da stoji i naređuje da ga vežu za saonice kako bi mogao da nastavi pohod. Nekoliko dana kasnije umire. Do Severnog pola mu je ostalo 900 kilometara. Kraj ekspedicije.

Sedam članova Sedovljeve ekspedicije. Na brodu „Mihail Suvorin“ („Sv. Foka“). Sleva nadesno: šef ekspedicije G. J. Sedov, navigator N. M. Saharov, geolog M. A. Pavlov, kapetan broda N. P. Zaharov, P. G. Kušakov, N. V. Pinjegin, V. J. Vize.

Public domain

To je bila 1914. godina, hidrograf se zvao Georgij Sedov. On je bio prvi Rus koji je pokušao da osvoji Severni pol. Ali nije bio prvi čovek na svetu koji je radi toga stradao i umro.

Ko je otkrio Severni pol? 

Georgij Jakovljevič Sedov (1877-1914), poznati kapetan. Pohod Georgija Sedova na Severni pol na brodu „Sv. mučenik Foka“ 1912. godine bio je jedna od najuzbudljivijih i najslavnijih stranica u viševekovnoj istoriji osvajanja Arktika.

Public domain

Šest godina pre Sedova na Severni pol je na psećim zapregama pokušao da stigne Amerikanac Frederik Kuk. On je kasnije rekao da je stigao, ali nije pružio nikakve ubedljive dokaze. Mnogi nisu poverovali Kuku, zbog čega je on, po sopstvenim rečima, pao u „mentalnu depresiju“. Naredne godine je američki inženjer Robert Piri izjavio da je otkrio Severni pol. Sve do 1988. godine u američkim izdanjima je upravo on i tretiran kao čovek koji je prvi stigao do Severnog pola. Ali ponovno proučavanje njegovih beležaka po narudžbini Nacionalnog geografskog društva navelo je na zaključak da ni Pirijevi dokazi nisu ubedljivi.

Fotografija koja je, kako je tvrdio F. Kuk, napravljena blizu Severnog pola.

Public domain

U Sovjetskom Savezu niko nikada nije verovao ni Kuku ni Piriju. Staljin je 1937. odobrio slanje sovjetske ekspedicije na Severni pol. Prema planu, na santi leda je trebalo da ostanu četiri člana ekipe i da tamo organizuju autonomnu stanicu „Severni pol 1“.

Istovar tereta za ekspediciju „Severni pol 1“ na plutajuću santu leda 1937. godine.

Public domain

Odlučeno je da se na odredište transportuju pomoću eskadrile aviona koji poleću sa vazduhoplovne baze na Rudolfovom ostrvu, 900 kilometara od Severnog pola (upravo tamo gde je svojevremeno umro Sedov). „Obezbedite nam hranu za dve godine“, rekao je tada Ivan Papanjin, vođa ekspedicije. Za potrebe ekspedicije pripremljeno je 5 tona rezervi.

Papanjinova četvorka. Članovi ekspedicije „Severni pol 1“ na Severnom polu.

Sputnik

Istraživači su krenuli na Severni pol u zoru 21. maja, ali je procurio hladnjak na jednom motoru pa su na -20 stepeni Celzijusa po jakom vetru morali da iseku oplatu krila, skupe iscurelu tečnost i vrate je pomoću pumpe u hladnjak. Na odredište su stigli u 10:50, a u 11:12 je iznenada prekinuta veza sa njima, tako da četiri dana niko nije znao šta se dešava. Kada je veza ponovo uspostavljena ceo Sovjetski Savez je bio na nogama – Rusi su na Severnom polu!

Doček članova ekspedicije „Severni pol 1“ u Moskvi.

Pavel Troškin/Sputnik

Bila je to prva ekspedicija čiji dolazak na Severni pol niko ne dovodi u pitanje.

Šta se nalazi na Severnom polu?

Članovi 10. velike arktičke ekspedicije pod rukovodstvom polarnog istraživača Matveja Šparoa na Severnom polu.

Maksim Blinov/Sputnik

Severni pol je uslovni toponim. Njegova površina su plutajuće ledene sante pod kojima je okean dubok 4.261 metar. Tu nema kopna kao na Antarktiku. Ne može se pobosti zastava i fiksirati na tačku „90°00′00″ severne geografske širine“. Samo po navigatoru se može shvatiti da je to položaj Severnog pola. Tamo ne može biti postavljena stalna baza, a privremene baze nisu uvek baš na Severnom polu ili u njegovoj neposrednoj blizini. Sve zavisi od kretanja plutajućeg leda na kome stoji baza.

Podizanje kampa „Borneo“ na plutajućem ledu, područje Severnog pola, Arktik.

Valerij Meljnikov/Sputnik

Rusi svake godine, počev od 2000, prave privremenu bazu „Barneo“, i to na mesec ili mesec i po dana – od aprila, kada su vremenski uslovi najpogodniji. Na bazi se pravi privremeni aerodrom sa privremenim stambenim modulima, kabinama, tehničkim prostorijama, trpezarijom, toaletom i stubom sa označenom uslovnom razdaljinom od svetskih prestonica.

Kako ljudi sada stižu na Severni pol? 

Zastava Rusije sa kapsulom od titanijuma na dnu okeana ispod Severnog pola, nekoliko sekundi nakon što je 2. avgusta 2007. godine postavljena pomoću batiskafa Mir-1.

AP

„Ja nikada nisam osetio toliku glad“, sećao se svetski putnik Fjodor Konjuhov, koji je pet puta sam obišao oko sveta. On je to rekao za boravak na Severnom polu 1987. godine, kada je u sklopu ekspedicije „Arktik“ odlučio da stigne do ove čuvene koordinate na „starinski“ način, tj. kao što se to radilo pre 80 godina – bez podrške iz vazduha, kada su ljudi sami nosili svu svoju opremu (namirnice za 50 dana, radio-stanicu, šator i sve ostalo). Da bi koliko-toliko smanjili teret štedeli su na namirnicama.

Ruski putnik Fjodor Konjuhov na plutajućoj ledenoj bazi „Barneo“ na Arktiku u okviru ekspedicije „Karelija – Severni pol – Grenland“.

Ramilj Sitdikov/Sputnik

Fjodor je tada iskopavao iz leda alge, jeo iskorišćene ostatke od proceđenog čaja i sneg. Jedan član eskpedicije je umro od gladi.

Ruski nuklearni ledolomac „50 godina Pobede“.

Ruski arhiv/Global Look Press

Sada na Severni pol više niko ne odlazi tako, izuzev pristalica ekstremnog avanturizma. Danas je sve mnogo jednostavnije. Da bi stigao na Severni pol čovek više ne mora da bude ni naučnik ni njegov prijatelj. Svake godine se organizuju turističke ture na ovu destinaciju. Najniža cena je 21.500 dolara po osobi. Stiže se na dva načina: ili na najmoćnijem ledolomcu na svetu koji se zove „50 godina Pobede“ (polazi iz Murmanska, ima sve što je potrebno, od teretane do saune), ili helikopterom. Druga varijanta podrazumeva da se avionom najpre stigne do stanice „Barneo“, a odatle helikopteri lete do Severnog pola. Svake godine na „Barneo“ dođe 200-250 turista.

Restoran na nuklearnom ledolomcu „50 godina Pobede“. Brod kreće u ekspediciju na Severni pol iz luke Murmansk. Članovi ekspedicije će popeti na „vrh globusa“ i proći će vodama Arktika do najsevernije tačke Rusije, do legendarnog arhipelaga Zemlja Franje Josifa.

Pavel Lavov/Sputnik

Severni pol, kao ni okean oko njega, ne pripada nijednoj državi, ali je teritorija Arktika podeljen na pet država ovog regiona: Rusiju, Norvešku, Kanadu, Dansku i SAD. Prema tome, ako želite da stignete na Severni pol kao turista, morate imati vizu zemlje iz koje „polazite“ na put.

Pogranični stub u luci Severna na ostrvu Zemlja Aleksandre koje pripada arhipelagu Zemlja Franje Josifa.

Kremlin.ru

Ne postoji opšta statistika o tome koliko često zemlje organizuju ekspedicije na Severni pol. Jednom, 2007. godine, te podatke je pokušao da prikupi list „Rossiйskaя gazeta“. Ispostavilo se da je do tada na Severnom polu boravilo 66 ledolomaca i specijalnih brodova za plovidbu po ledu, od toga su 54 broda plovila pod sovjetskom i ruskom zastavom.

Jekaterina Sineljščikova, Russia beyond